1. И догоди се да Енох настави своје казивање, говорећи: Гле, наш отац Адам је учио о овоме, и многи повероваше и посташе синови Божји, а многи не повероваше, и пропадоше у својим гресима, и ишчекују у страху, и муци, да се жестоко негодовање Божјег гнева излије на њих.

2. И од тада па надаље Енох поче да прориче, говорећи народу: Док сам путовао, и стајао на месту Махуџа, и вапио ка Господу, стигао је глас са неба, говорећи – Окрени се и иди на гору Симеун.

3. И догоди се да се окренух и одох на гору и док стајах на гори видех небеса отворена, и бејах оденут славом;

4. И видех Господа, и Он стајаше пред лицем мојим, и говораше са мном, баш као што човек говори с човеком, лицем у лице, и рече ми: Погледај, и ја ћу ти показати свет током многих поколења.

5. И догоди се да погледах у долину Шум, и гле, великог ли народа који борављаше под шаторима, који беху народ Шум.

6. И опет ми Господ рече: Погледај; и ја погледах према северу, и видех народ Ханан, који борављаше под шаторима.

7. И Господ ми рече: Проричи; и ја прорицах, говорећи: Погледај народ ханански, који је бројан, поћи ће у битку против народа Шумовог, и побиће их тако да ће потпуно бити уништени; и народ ханански ће се раширити по земљи, а земља ће бити јалова и неплодна, и ни један други народ неће боравити тамо сем народа хананског;

8. Јер гле, Господ ће проклети земљу великом врућином, и неплодност њена ће се пружати заувек, и беше црнила које се спустило на сву децу хананску, тако да беху презрени међу свим народима.

9. И догоди се да ми Господ рече: Погледај, и ја погледах, и видех земљу Шаронову, и земљу Енохову, и земљу Омнерову, и земљу Хенијеву, и земљу Шемову, и земљу Ханерову, и земљу Хананихину, и све становнике њихове;

10. И Господ ми рече: Иди овом народу, и реци му – Покајте се, да не бих дошао и ударио их проклетством, а они умрли.

11. И даде ми заповест да крстим у име Оца, и Сина, који је пун благодати и истине, и Светог Духа, који сведочи о Оцу и Сину.

12. И догоди се да Енох настави да позива сав народ да се покаје, осим народа хананског.

13. И тако велика беше вера Енохова да он вођаше народ Божји, и непријатељи њихови пођоше у битку против њих, и он говораше реч Господњу, а земља дрхташе, и горе побегоше, и то по заповести његовој; и реке вода скренуше с пута њиховог; и рика лавова се чу из дивљине, и сви народи се бојаху силно, тако моћна беше реч Енохова, и тако велика беше моћ језика коју му Бог даде.

14. Такође се појави земља из дубина морских, и код непријатеља завлада тако велики страх од народа Божјег да побегоше и стајаху подаље и одоше на земљу која се појавила из дубина морских.

15. А и горостаси са земље стајаху подаље; и паде проклетство на све народе који се бораху против Бога;

16. И од тада па надаље беше ратова и крвопролића међу њима; али Господ дође и пребиваше са народом својим, и они пребиваше у праведности.

17. Страх Господњи беше међу свим народима, тако велика беше слава Господња, која беше на народу Његовом. И Господ посвети земљу, а они беху благословени на горама и на узвишењима, и напредоваху.

18. И Господ назва свој народ Сионом, јер беху једног срца и једног ума, и пребиваху у праведности, и не беше сиромашних међу њима.

19. А Енох настави да проповеда у праведности народу Божјем. И догоди се у данима његовим да сагради град који је назван Град светости, и то Сион.

20. И догоди се да Енох разговараше с Господом; и рече Господу: Заиста ће Сион пребивати у сигурности заувек. Али Господ рече Еноху: Сион благослових, али остатак народа проклех.

21. И догоди се да Господ показа Еноху све становнике земаљске; и он погледа, и виде да је Сион, током времена, узет на небо. И Господ рече Еноху: Погледај моје вечно пребивалиште.

22. Енох такође виде остатак народа који беху синови Адамови; и они беху мешавина од сваког семена Адамовог сем семена Кајиновог, јер семе Кајиново беше црно, и не имадоше места међу њима.

23. И након што је Сион узет на небо, Енох погледа, и гле, сви народи земаљски беху пред њим;

24. И долажаше поколење за поколењем; а Енох беше на висини и уздигнут, и у наручју Оца, и Сина Човечјег; и гле, моћ Сотонина беше на свом лицу земаљском.

25. И виде анђеле како силазе с неба; и чу снажан глас који говори: Јао, јао ће бити становницима земаљским.

26. И виде Сотону; а он имаде ланац у својој руци, и прекри сво лице земаљско тамом; и погледа горе и насмеја се, а анђели се његови радоваху.

27. И Енох виде како су анђели силазили са неба, носећи сведочанство о Оцу и Сину; и Свети Дух сиђе на многе, и они беху моћима небеским узнесени у Сион.

28. И догоди се да Бог небески погледа на остатак народа, и заплака; и Енох посведочи о томе, говорећи: Како то да небеса плачу, и лију сузе своје као киша на горама?

29. И Енох рече Господу: Како то да плачеш, с обзиром да си свет, и од све вечности до све вечности?

30. И кад би било могуће да неко изброји делове земље, да, милионе земаља као што је ова, не би то био ни почетак броја творевина Твојих; и Твоје су завесе још увек раширене; и још увек си тамо, и груди Твоје су тамо; а исто тако си праведан, милостив и љубазан заувек;

31. И преузео си Сион у наручје своје, од свега што си створио, од све вечности до све вечности; и ништа друго сем мира, правде, и истине није станиште престола Твога; а милост ће ићи пред лицем Твојим и неће имати краја; како то да Ти плачеш?

32. Господ рече Еноху: Погледај ову браћу своју; они су дело руку мојих, и дадох им знање, у дану када их створих; и у Еденском врту, дадох човеку његову слободу избора;

33. И браћи твојој рекох, а и дадох им заповест, да љубе један другога, и да изаберу мене, Оца свога; али гле, они су безосећајни, и мрзе крв сопствену;

34. А огањ негодовања мога се распали против њих, и у љутитом незадовољству свом послаћу потоп на њих, јер се жестока срџба моја распалила против њих.

35. Гле, ја сам Бог; Човек Светости је име моје; Човек Савета је име моје; и Бескрајан и Вечан је такође име моје.

36. Стога, могу испружити руку своју и држати сва створења која сам начинио; и око моје их може прозрети, и међу свим делима руку мојих не беше тако велике опакости као међу браћом твојом.

37. Али гле, греси њихови биће на главама очева њихових; Сотона ће им бити отац, и беда ће бити њихова судбина; и читава небеса ће плакати над њима, и то сва дела руку мојих; стога зар небеса не би требало да плачу, видевши да ће они да трпе?

38. Али гле, они у које су очи твоје упрте, изгинуће у потопу; и гле, затворићу их; тамницу сам припремио за њих.

39. А онај кога изабрах се заузимаше пред лицем мојим. Стога, трпи он за грехе њихове; до те мере да би се покајали у дан када се Изабраник мој врати к мени, а до тог дана ће бити у муци;

40. Дакле, због тога ће небеса плакати, да, и свако дело руку мојих.

41. И догоди се да Господ говораше Еноху, и рече Еноху о свим делима деце човечје; стога Енох знаде и виде опакост њихову, и беду њихову, и плакаше и пружаше руке своје, а срце му се рашири као вечност; и утроба му се испуни саосећањем; а сва вечност се протресе.

42. Енох такође виде Ноја, и породицу његову; да ће потомство свих синова Нојевих бити сачувано временским спасењем;

43. Стога Енох виде да Ноје сагради ковчег; и да се Господ на то осмехну, и све држаше у својој руци; али на остатак опаких дође потоп и подави их.

44. И како Енох виде ово, имаше горчину у души, и заплака над браћом својом, и рече небесима: Одбијам сваку утеху; али Господ рече Еноху: Уздигни срце своје, и буди весео; и погледај.

45. И догоди се да Енох погледа; и од Ноја наовамо виде све породице земаљске; и завапи Господу, говорећи: Када ће дан Господњи доћи? Када ће се крв Праведника пролити, како би они који плачу били посвећени и имали вечни живот?

46. И Господ рече: То ће бити у зениту времена, у данима опакости и освете.

47. И гле, Енох виде дан доласка Сина Човечјег, и то у телу, и душа његова се радоваше, говорећи: Праведник је уздигнут, и Јагње је заклано од постанка света; и услед вере у наручју сам Оца мога, и гле, Сион је са мном.

48. И догоди се да Енох погледа на земљу; и зачу глас из утробе њене, који говори: Јао, јао мени, мајци човечјој; болна сам, уморна сам због опакости деце своје. Када ћу се одморити, и бити очишћена од прљавштине која се изнедрила из мене? Када ће ме мој Створитељ посветити, како бих се одморила, и како би праведност на неко време пребивала на мом лицу?

49. И када Енох чу да земља тугује, заплака и завапи Господу, говорећи: О Господе, зар нећеш имати самилости према земљи? Зар нећеш благословити децу Нојеву?

50. И догоди се да Енох настави свој вапај Господу, говорећи: Молим те, о Господе, у име Јединорођенца Твога, и то Исуса Христа, да имаш милости према Ноју и семену његовом, како земља никада више не би била прекривена потопом.

51. А Господ му то не могаше ускратити, и заветова се с Енохом, и обавезаше му се заклетвом, да ће зауставити потопе; да ће се обраћати деци Нојевој;

52. И посла непроменљиви проглас да ће се остатак семена његовог увек налазити међу свим народима, док земља постоји;

53. И Господ рече: Благословен је онај преко чијег семена ће Месија доћи; јер рече – Ја сам Месија, Цар сионски, Стена небеска, која је широка као вечност; они који улазе на врата и успињу се преко мене никада неће пасти; стога, благословени су они о којима говорах, јер ће изаћи с песмама вечне радости.

54. И догоди се да Енох завапи Господу, говорећи: Када Син Човечји дође у телу, хоће ли се земља одморити? Молим ти се, покажи ми то.

55. А Господ рече Еноху: Погледај, и он погледа и виде Сина Човечјег уздигнутог на крст, према обичају код људи;

56. И зачу снажан глас; и небеса беху прекривена; и сва створења Божја туговаху, и земља застења, стене попуцаше, а свеци усташе, и беху крунисани здесна Сина Човечјег, крунама славе;

57. А сви они духови који беху у тамници изађоше, и стадоше здесна Богу; а остатак беше држан у ланцима таме све до великог судњег дана.

58. И опет Енох заплака и завапи Господу, говорећи: Када ће се земља одморити?

59. И Енох виде Сина Човечјег како се успиње к Оцу; и призва Господа, говорећи: Зар нећеш поново доћи на земљу? С обзиром да си Бог, и ја Те познајем, и заклео си ми се, и заповедио ми да иштем у име Јединорођенца Твога, начинио си ме, и дао ми право на Твој престо, и то не по заслузи мојој, већ по благодати Твојој; стога, питам Те, зар нећеш поново доћи на земљу?

60. И Господ рече Еноху: Као што живим, баш тако ћу доћи у последње дане, у дане опакости и освете, да испуним заклетву коју сам ти дао о деци Нојевој;

61. И доћи ће дан када ће се земља одморити, али пре тог дана небеса ће се помрачити, и вео таме ће прекрити земљу; и небеса ће се протрести, и земља такође; и биће великог страдања међу децом човечјом, али ћу ја заштитити свој народ;

62. И праведност ћу послати са неба; и истину ћу послати из земље, да посведоче о Јединорођенцу мом; о васкрсењу Његовом из мртвих; да, и о васкрсењу свих људи; и учинићу да праведност и истина протутње земљом налик потопу, да бих сакупио изабранике моје са четири краја земље, на место које ћу припремити, Свети град, како би народ мој опасао бедра своја, и ишчекивао време доласка мога; јер тамо ће бити мој табернакул, и зваће се Сион, Нови Јерусалим.

63. И Господ рече Еноху: Тада ћете их ти и сав град твој срести тамо, и примићемо их у наручје своје, и они ће нас видети; и пашћемо им у загрљај, и они ће пасти нама у загрљај, и изљубићемо се;

64. И тамо ће бити пребивалиште моје, и то ће бити Сион, који ће се одвојити од свега онога што створих; и у периоду од хиљаду година земља ће се одмарати.

65. И догоди се да Енох виде дан када ће Син Човечји доћи, у последњим данима, да пребива на земљи у праведности у периоду од хиљаду година;

66. Али пре тог дана он виде велика страдања међу опакима; а виде и море, које беше узнемирено, и срца људи како премиру, ишчекивајући са страхом судове Свемогућег Бога, који ће сићи на опаке.

67. И Господ све показа Еноху, и то све до краја света, и он виде дан праведника, час откупљења њиховог, и прими пунину радости;

68. И сви дани Сиона, у данима Еноховим, беху три стотине и шездесет пет година.

69. И Енох и сав народ његов ходаху с Богом, а Он пребиваше у земљи Сиону; и догоди се да није било Сиона, јер га Бог прими у наручје своје; и од тада пође казивање, Сион побеже.