Распеће

Начин погубљења у старом Риму, уобичајен у време Новог завета, при чему би особа била усмрћена везивањем и закивањем руку и стопала на крст. То се обично чинило робовима и преступницима најниже врсте. Распећу је често претходило бичевање или батинање (Мк 15:15). Особа која је требало да буде распета обично је терана да носи свој крст до места погубљења (Јн 19:16–17). Њену одећу су обично узимали војници који су извршавали пресуду (Мт 27:35). Крст би био забијен у земљу тако да су се стопала особе налазила само стопу или две изнад земље. Крст су надгледали војници све док особа на њему не би умрла, што би понекад потрајало и три дана (Јн 19:31–37).

Исус Христ је био распет јер Га је група неверника лажно оптужила за побуну против Цезара и богохуљење јер је тврдио да је Син Божји. Стављени су му пурпурни огртач (Јн 19:2), круна од трња, а био је изложен и другим увредама (Мт 26:67; Мк 14:65).