1. Ево, ово су речи које Амулек проповедаше народу који беше у земљи Амонихи, говорећи:

2. Ја сам Амулек, син сам Гидонин, који беше син Исмаилов, који беше потомак Аминадијев, а беше то исти Аминади који протумачи запис на храмском зиду, који беше написан прстом Божјим.

3. А Аминади беше потомак Нефијев, који беше син Лехијев, који изађе из земље јерусалимске, који беше потомак Манасијин, који беше син Јосифов који рукама браће своје беше продат у Египат.

4. И гле, уз то сам човек не малог угледа међу свима онима који ме познају. Да, и гле, имам много родбине и пријатеља, и уз то стекох велико богатство марљивом руком својом.

5. Ипак, упркос свему томе, никада не знадох много о путевима Господњим и Његовим тајнама и чудесној моћи. Рекох да никада не знадох много о томе, али гле, грешим, јер видех многе од тајни Његових и чудесну моћ Његову, да и то у очувању живота овог народа.

6. Ипак, отврднух срце своје, јер много пута бејах позван и не хтедох чути. Знадох дакле за то, а ипак не хтедох знати. Стога се у опакости срца свога и даље буних против Бога, и то до четвртог дана овог седмог месеца који је у десетој години владавине судија.

7. Док путовах у посету врло блиској родбини, гле анђео Господњи ми се појави и рече: Амулече, врати се дому своме, јер ћеш нахранити пророка Господњег, да, светог човека, који је изабран човек Божји, јер он пошћаше много дана због греха овог народа и огладне, а ти га прими у дом свој и нахрани га, а он ће благословити тебе и дом твој и благослов Господњи ће почивати на теби и дому твоме.

8. И догоди се да послушах глас анђела и вратих се дому своме. И док иђах тамо опазих човека за ког ми анђео рече: Прими га у дом свој. И гле, беше то овај исти човек који вам говори о ономе што је Божје.

9. И анђео ми рече да је он свет човек. Стога знам да он јесте свет човек јер ми то анђео Божји рече.

10. И опет, знам да је истинито оно о чему он сведочаше. Јер гле, кажем вам, како жив био Господ, тако посла Он анђела свога да ми то објави, а то учини док овај Алма борављаше у дому моме.

11. Јер гле, благослови он дом мој, благослови мене и жене моје и децу моју и оца мога и род мој. Да, чак сву родбину моју благослови, и благослов Господњи почиваше на нама по речима које изговори.

12. И ево, кад Амулек беше изговорио ове речи поче се народ чудити, будући да беше више од једног сведока који сведочаху о стварима за које беху оптужени, а и о стварима које ће доћи, у складу са духом пророштва који беше у њима.

13. Ипак, беше међу њима оних који размишљаху да их испитају како би их својим лукавим замислима могли ухватити у речима њиховим, како би могли наћи доказ против њих, да би их могли предати судијама њиховим да им се суди по закону, и да могу бити погубљени или бачени у тамницу, према злочину који би извукли из њих, или који би сведочио против њих.

14. Ево, беху то они људи који настојаху да их униште, који беху адвокати, који беху од народа најмљени или постављени да примењују закон у време суђења, или на суђењима злочина тога народа пред судијама.

15. Ево, ти адвокати беху учени свим вештинама и лукавствима људским. И то беше како би им омогућило да буду умешни у позиву своме.

16. И догоди се да они почеше испитивати Амулека, да би га притом навели да противуречи речима својим, или да порекне речи које ће говорити.

17. Ево, не знадоше да Амулек може да зна намере њихове. Али, догоди се да када га испитиваху, он прозре мисли њихове и рече им: О, ви опако и покварено поколење, ви адвокати и лицемери, јер полажете темеље ђаволове, јер постављате замке и клопке да ухватите свете Божје.

18. Планове смишљате да изопачите путеве праведних и да навучете гнев Божји на главе своје, чак до потпуног уништења овог народа.

19. Да, право рече Мосија, који беше наш последњи цар, пре него што предаде царство, јер немаше коме да га повери, одређујући да овим народом треба да се управља њиховим сопственим гласовима – да, право рече да дође ли време да глас народа изабере безакоње, то јест, дође ли време да овај народ падне у преступ, биће они зрели за уништење.

20. И ево, кажем вам да Господ право суди о безакоњима вашим. Гласом анђела право виче овом народу: Покајте се, покајте, јер царство небеско је близу.

21. Да, право виче, гласом анђела својих: Сићи ћу међу свој народ са правичношћу и правдом у рукама својим.

22. Да, и кажем вам кад не би било молитви праведних који су сада у овој земљи, били бисте већ сада похођени потпуним уништењем. Ипак, не би то било потопом, као што беше народу у дане Нојеве, него би било глађу, и помором, и мачем.

23. Али, молитвама праведних поштеђени сте. Стога, ево, истерате ли праведне међу вама неће Господ тада обуздати руку своју, већ ће у жестокој срџби својој изаћи против вас. Бићете тада ударени глађу, и помором, и мачем. А време је ту близу, сем ако се не покајете.

24. И ево, догоди се да народ беше још гневнији на Амулека, и викаше говорећи: Тај човек ружи законе наше који су праведни и наше мудре адвокате које изабрасмо.

25. Али, Амулек испружи руку своју и још снажније повика говорећи им: О, ви опако и покварено поколење, зашто Сотона тако силно обузе срца ваша? Зашто му се толико препустисте да има моћ над вама да заслепи очи ваше, да не разумете речи које су изговорене, по истинитости њиховој?

26. Јер гле, сведочах ли ја против закона вашег? Ви не разумете. Кажете да говорах против закона вашег, али не говорах, већ говорах у корист закона вашег, на осуду вашу.

27. И ево, гле, кажем вам да темељ уништења овог народа почиње да се полаже неправедношћу адвоката ваших и судија ваших.

28. И ево, догоди се да кад Амулек изговори те речи народ повика на њега, говорећи: Знамо сада да је овај човек дете ђаволово, јер нас слага, јер говораше против закона нашег. А ево, каже да не говораше против њега.

29. И опет, он се побуни против адвоката наших и судија наших.

30. И догоди се да им адвокати у срца усадише да треба да се сећају ових ствари против њега.

31. А међу њима беше један чије име беше Зезром. Ево, беше он најистакнутији у оптуживању Амулека и Алме, будући највештији међу њима, имајући много посла међу народом.

32. Ево, циљ тих адвоката беше да стичу добит, а добит стицаху у складу са запосленошћу својом.