Дететов усмеравајући дар
Мери Р. Дурам,
друга саветница у врховном председништву Школице
Како да поучимо своју децу да одбаце световне утицаје и ослањају се на Духа?
Један млади отац дословно је тонуо. Он, његово двоје деце и његов таст пошли су у шетњу око језера. Били су окружени величанственим планинама обраслим боровима, а небо је било плаво, пуно меких белих облака и одисало је лепотом и ведрином. Када су се деца загрејала и уморила, два мушкарца су одлучила да ставе децу себи на леђа и пливају мало преко језера.
Изгледало је лако - све до тренутка када је отац осетио да га нешто све веће тежине вуче надоле. Вода га је вукла на дно језера и он се избезумио. Како да остане на површини - и то са својом драгоценом ћеркицом на леђима.
Глас му се губио у даљини док је викао; његов таст је био сувише далеко да би одговорио на очајнички позив у помоћ. Осећао се самим и беспомоћним.
Можете ли да замислите осећај самоће који је он осећао, неспособан да дохвати било шта за шта би се ухватио у очајничкој борби за сопствени живот и живот свог детета? Нажалост, свако од нас у извесној мери доживи тај осећај у ситуацијама када нам је очајнички потребна помоћ да бисмо преживели и спасили оне које волимо.
На корак од панике, схатио је да га ципеле натопљене водом вуку надоле. Док се борио да остане на површини, покушао је да са ногу скине своје тешке ципеле. Али чинило се као да су приковане вакуумом. Пертле су набубриле од воде и још више су стезале.
У можда последњем тренутку очаја, успео је да скине обућу са ногу, и ципеле су коначно слободно пале на дно језера. Ослобођен тешког терета који га је вукао на дно, одмах је са ћерком кренуо нагоре. Сада је могао да плива напред, крећући се према безбедности на другој страни језера.
Сви повремено можемо осећати као да тонемо. Живот може бити тежак. „Живимо у „бучном и ужурбаном свету… Ако нисмо пажљиви, световне ствари могу [потиснути] оне од Духа.”1
Како следимо пример овог оца и одбацујемо неке световне терете које носимо - како бисмо одржали главе своје деце и сопствене забринуте умове изнад воде? Како можемо, као што је Павле саветовао, да „одбацимо свако бреме”?2 Како можемо припремити своју децу за дан када више неће моћи да се ослањају на нас и наша сведочанства - када она буду они који пливају?
Одговор долази када препознамо овај божански извор снаге. Тај извор се често потцењује, а ипак се може свакодневно користити за олакшавање нашег терета и усмеравање наше драгоцене деце. Тај извор је усмеравајући дар Светог Духа.
Са осам година деца могу да се крсте. Уче о завету са Богом и склапају га. Они које воле окружују их док урањају и излазе из базена са осећањем велике радости. Потом примају неизрециви дар Светог Духа, духа који их може стално водити докле год живе за тај благослов.
Старешина Дејвид А. Беднар је рекао: „Једноставност [потврђења] може учинити да превидимо његов значај. Ове три речи - Прими Светога Духа - нису пасивна изјава; напротив, оне одређују свештеничку заповест - ауторитативан позив да делујемо, а не да једноставно делују над нама.”3
Деца имају природну жељу да чине добро и да буду добра. Можемо осетити њихову невиност, њихову чистоту. Она су често веома осетљива на тихи танани глас.
У 3. Нефију 26, Спаситељ нам је указао на духовну способност деце:
„Он одреши језике њихове, а она говораху очевима својим велике и чудесне ствари, и то веће од оних које Он откри народу …
… Они видеше и чуше ту децу, да, чак одојчад отвараху уста своја и говораху чудесне ствари.”4
Како ми, као родитељи, увећавамо духовну способност наших малишана? Како их учимо да се реше световних утицаја и ослањају на Духа када ми нисмо са њима и сами су у дубоким водама својих живота?
Поделићу са вама неколико идеја.
Прва, можемо скренути пажњу нашој деци када слушају и осећају Духа. Вратимо се у време Старог завета да видимо како је то Илије учинио за Самуила.
Млади Самуило је два пута чуо глас и отрчао до Илија говорећи: „Ево ме.“
„Нисам те звао,“ одговорио је Илије.
Али „Самуило још не познаваше Господа, и још му не беше јављена реч Божја.“
Али трећи пут, Илије је спознао да је Господ позвао Самуила и рекао је Самуилу да каже: „Говори Господе, чује слуга твој.”5
Самуило је почео да осећа, препознаје и слуша Господњи глас. Али овај дечак није разумео све док му Илије није помогао да то схвати. И пошто је поучен, Самуило је боље упознао тихи, танани глас.
Друга, можемо припремити своје домове и своју децу да осете тај тихи танани глас. „Многи наставници страних језика верују да деца најбоље уче језик у ‘програмима укључивања,’ у којима су окружени другима који говоре тај језик и позивају се да га и сами користе. Они уче не само да изговарју речи, него и да га течно говоре и да чак размишљају на новом језику. Најбоље окружење „укључивања“ за духовно образовање је у дому, где духовна начела могу креирати основу за свакодневни живот.”6
„И учите их [Господње речи] синове своје говорећи о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш.”7 Урањање наших породица у Духа држаће срца наше деце отвореним за Његов утицај.
Tрећа, можемо помоћи својој деци да разумеју како им Дух говори. Џозеф Смит је поучио: „Ако Он приђе малом детету, прилагодиће се језику и способности малог детета.”8 Једна мајка је открила да, пошто деца уче различито - нека уче визуелно, када слушају, путем додира, или преко осећања - што је више посматрала своју децу, више је схватала да Свети Дух поучава њену децу на начин на који свако најбоље учи.9
Друга мајка је поделила једно искуство када је помагала својој деци да препознају Духа. „Понекад,“ написала је, „[деца] не схватају да су мисао која се понавља, осећање утехе након што су плакала, или сећање на нешто баш у правом тренутку, све начини на које Свети Дух комуницира са [њима].“ Она наставља: „Учим своју децу да се усредсреде на оно што осећају [и поступају у складу са тим].”10
Осећање и препознавање Духа унеће духовну способност у животе наше деце, и глас који ће спознати постаће им све јаснији. Биће како је старешина Ричард Џ. Скот рекао: „Док стичете искуство и успех кроз вођство Духа, ваше самопоуздање о утисцима које осећате може постати извесније од ваше зависности од оног што видите или чујете.”11
Не треба да се плашимо када видимо своју децу да улазе у воде живота, јер смо им помогли да се реше световног терета. Поучили смо их да живе за усмеравајући дар од Светог Духа. Тај дар ће наставити да олакшава терет који носе и водиће их назад у њихов небески дом, ако буду живела за њега и следила његове подстицаје. У име Исуса Христа, амен.