Божjе сам дете ја

Старешина Доналд Л. Холстром,

из председништва Седамдесеторице

Исправно разумевање нашег небеског наслеђа је од суштинске важности за узвишење.

Наше основно учење подразумева знање да смо деца живог Бога. Из тог разлога је једно од Његових најузвишенијих имена Отац - Небески Отац. Том учењу пророци су јасно поучавали вековима.

Када га је Сотона искушавао, Мојсије га одбија речима: „Ко си ти? Јер гле, ја сам син Божји.”¹
Обраћајући се Израелцима, псалмиста је објавио: „Богови сте и синови вишњега сви.”²
Павле је поучавао Атињане на брду Марс да су „род Божји.”³
Џозеф Смит и Сидни Ригдон примили су визију у којој су видели Оца и Сина, и небески глас је објавио да су становници светова “рођени синови и ћерке Богу.”⁴
Године 1995, 15 живих апостола и пророка је потврдило: „Сва људска бића… створена су на слику Божју. Свако од вас је вољени духовни син или ћерка небеских родитеља.”⁵
Председник Томас С. Монсон је сведочио: “Ми смо синови и ћерке живог Бога… Не можемо искрено одржати ово уверење а да не доживимо нови дубоки осећај снаге и моћи.”⁶

Ово учење је тако основно, тако често цитирано, и тако инстинктивно једноставно да делује обично, а у ствари је најизузетније знање које можемо стећи. Исправно разумевање нашег небеског наслеђа је од суштинске важности за узвишење. То је основа за разумевање величанственог плана спасења и за неговање вере у прворођеног од Оца, Исуса Христа, и у Његово милостиво помирење.⁷ Осим тога, она нам обезбеђује сталну мотивацију да склапамо и држимо своје неопходне вечне завете.

Уз неколико изузетака, сви који учествују на овом састанку могу одмах, без текста пред собом или музике, отпевати “Божје сам дете ја.”⁸ Ова вољена химна је једна од најчешће певаних у овој Цркви. Међутим, кључно питање је да ли то заиста знамо? Знамо ли то у уму, срцу и души? Да ли је наше небеско родитељство наш први и најузвишенији идентитет?

Овде на земљи одређујемо себе на много различитих начина, који укључују место рођења, националност и језик. Неки себе одређују по свом занимању или хобију. Ти земаљски идентитети нису погрешни уколико не замењују или ометају наш вечни идентитет - а то је да смо син или ћерка Божја.

Када је наше најмлађе дете имало шест година и похађало први разред, њена учитељица је задала деци писмену вежбу коју ће радити на часу. Био је октобар, месец Ноћи вештица, празник који се слави у неким деловима света. Иако није мој омиљени празник, претпостављам да има неких невиних и искупљујућих аспеката Ноћи вештица.

Учитељица је поделила по лист папира малим ђацима. На врху је био невешт цртеж митске вештице (Рекао сам вам да ми то није омиљени празник) како стоји над кључалим казаном. Питање постављено на страници са циљем да подстакне дечју машту и тестира основне вештине писања, било је: „Управо си попила шољу вештичијег пива. Шта ти се догодило?” Молим вас да имате на уму да прича није препорука за учитељицу.

„Управо си попила шољу вештичијег пива. Шта ти се догодило?” Својим најлепшим почетничким рукописом, наша малена је написала: „Умрећу и бићу на небу. Допашће ми се да будем тамо. Волела бих то зато што је то најбоље место на коме можете бити, јер сте са својим Небеским Оцем.“ Овај одговор је вероватно изненадио њену учитељицу; међутим када је наша ћерка донела кући завршен задатак, приметили смо да је добила звездицу, највишу оцену.

У стварном животу, суочавамо се са стварним, не измишљеним тешкоћама. Суочавамо се са болом - физичким, емоционалним и духовним. Доживљавамо бол када се околности веома разликују од онога што смо очекивали. Суочавамо се са неправдом када нам се чини да не заслужујемо ситуацију у којој се налазимо. Разочарани смо када нас изневери неко у кога имамо поверења. Могу нас уздрмати здравствени проблеми и финасијски неуспеси. Можемо се суочити са тренуцима када су одговори на питања у вези са доктрином или историјом ван нашег тренутног разумевања.

Када нам се у животу дешавају тешке ствари, како најпре реагујемо? Да ли смо збуњени или сумњичави, или се духовно повлачимо? Да ли је наша вера уздрмана? Да ли кривимо Бога или друге за своје околности? Или, да ли је наша прва реакција да се сетимо ко смо - да смо деца Бога пуног љубави? Да ли уз њу иде апсолутно поверење да Он дозвољава неке земаљске патње зато што зна да ће нас оне благословити, као прочишћавајућа ватра, да бисмо постали попут Њега и да бисмо добили своје вечно наслеђе?⁹

Недавно сам био на састанку са старешином Џефријем Р. Холандом. Док је поучавао начело да смртнички живот може бити болан, али наше тешкоће имају вечни сврху, чак и ако је у том тренутку не разумемо, старешина Холанд је рекао: „Можете имати оно што желите, или можете имати нешто боље.“

Пре пет месеци моја супруга Дајана и ја смо ишли у Африку са старешином Дејвидом А. Беднаром и сестром Беднар. Шеста и последња земља коју смо посетили била је Либерија. Либерија је дивна земља са племенитим људима и богатом историјом, али живот тамо није лак. Деценије политичке нестабилности и грађанских ратова увећали су сиромаштво. Поврх тога, страшна болест, ебола, однела је скоро 5 хиљада живота током последње епидемије. Ми смо били прва група црквених вођа изван те области у посети Монровији, главном граду, пошто је Светска здравствена организација после кризе са еболом објавила да је безбедна.

Веома топлог и влажног недељног јутра путовали смо у изнајмљену зграду за састанак у центру града. Све расположиве столице биле су заузете, укупно три и по хиљаде. Коначан број присутних био је 4100. Скоро сви који су дошли морали су да путују пешке или неким обликом неудобног јавног превоза; није било лако свецима да се окупе. Али су дошли. Већина је дошла неколико сати пре времена одређеног за састанак. Када смо ушли у салу, духовна атмосфера је била наелектрисана! Свеци су били спремни за поучавање.

Када је говорник цитирао неки стих, чланови би га рекли наглас. Без обзира на дужину стиха цела конгрегација је одговарала једногласно. Сада, није баш да препоручујемо, али свакако је било импресивно што су то могли. А када је у питању хор, били су моћни. Са одушевљеним диригентом хора и 14-огодишњим младићем за клавијатурама, чланови су певали са моћу и снагом.

Потом је старешина Беднар говорио. Наравно, очекивани врхунац окупљања било је слушање и поучавање од стране апостола. Очигледно са духовним усмерењем, током свог обраћања, старешина Беднар је застао и упитао: „Да ли знате химну ‘О, чврст што је темељ’?”

Чинило се да је 4100 гласова у трансу изговорило: „ДА!“

Затим их је упитао: „Знате ли седму строфу?“

Поново је цела група одговорила: „ДА!“

Аранжман за моћну химну који Мормонски хор Саборне цркве изводи последњих 10 година, укључује седму строфу која се раније није често певала. Старешина Беднар је рекао: „Отпевајмо прву, другу, трећу и седму строфу.“

Диригент хора је без оклевања скочио, а носилац Ароновог свештенства за клавијатурама одмах је почео енергично да свира уводне тактове. Са нивоом уверења који никада раније нисам осетио у химни коју пева заједница, отпевали смо прву, другу и трећу строфу. Онда су се волумен и духовна моћ подигли када је 4100 гласова певало седму строфу која гласи:

„Оставити противнику ја не могу
оног што на Исуса ослања душу.
Сав пакао да проба уздрмати душу,
Ја никад, никад, ја никада, никад,
Ја никад је, никад, напустити нећу!10

У једном од најзначајнијих духовних догађаја у мом животу, тога дана сам био поучен узвишеној лекцији. Живимо у свету који може учинити да заборавимо ко смо у ствари. Што више пажњу нам одвлаче ствари које нас окружују, лакше је да се према нашој вези са Богом односимо опуштено, потом је занемаримо и на крају заборавимо. Свеци у Либерији имају мало материјалних ствари, а ипак изгледа да имају све духовно. Оно што смо видели тог дана у Монровији је група синова и кћери Божјих - који су то знали!

У данашњем свету, без обзира на то где живимо и без обзира на наше околности, од суштинске је важности да наш истакнути идентитет буде да смо дете Божје. Сазнање које ће омогућити нашој вери да цвета, мотивисаће наше стално покајање и обезбедити снагу да будемо „постојани и непоколебљиви” на нашем смртничком путовању.¹¹ У име Исуса Христа, aмен.