„Странац бејах“
Линда К. Бартон,
врховна председница Потпорног друштва
Уз молитву одредите шта можете учинити - у складу са својим временом и околностима - да бисте служиле избеглицама које живе у вашем комшилуку и заједницама.
На дан оснивања Потпорног друштва, Ема Смит је изјавила: „Учинићемо нешто изванредно … Очекујемо изванредне прилике и неодложне позиве.”1 Ти неодложни позиви и изванредне прилике били су толико чести тада - као што су и сада.
Један такав случај је био за време октобарске генералне конференције 1856. године када је председник Бригам Јанг најавио конгрегацији да су пионири са ручним колицима још увек на путу и да касне. Изјавио је: „Ваша вера, религиjа и проповедање религиjе, никада неће спасити ниjедну вашу душу у Небеском царству нашег Бога, ако прво не будете живели по начелима коjа вам сада даjем. Идите и доведите те људе који се сада налазе у прерији и усредсредите се на оно што називамо временским, … или ће ваша вера бита узалудна.”2
Са захвалношћу и дивљењем сећамо се људи који су, уз велики лични ризик, кренули кроз снег да би спасили свеце који су патили. Али шта су сестре учиниле?
„Сестра [Луси Meзерв] Смит је забележила … да после упозорења председника Јанга присутни нису оклевали … Жене су ‘[скинуле] своје подсукње [велике доње сукње била су уобичајена ношња тог времена и имале су улогу да утопле], чарапе, и све што су могле да одвоје, тамо где су се затекле у старој Саборној цркви, и натовариле [их] у кола за слање свецима у планине.’”3
Неколико недеља касније, председник Бригам Јанг поново је окупио свеце у Саборној цркви када су се спасиоци и групе са ручним колицима приближиле Солт Лејк Ситију. Са великом неодложношћу, молио је свеце - поготово сестре - да негују страдале, да их хране и примају их, говорећи: „Неке ћете наћи са смрзнутим ногама до чланака; некима су ноге смрзнуте до колена, а некима су смрзнуте руке … Желимо да их примите као сопствену децу и да имате иста осећања према њима.”4
Луси Мезерв Смит је такође забележила:
„Уз помоћ добрих браће и сестара учиниле смо све што смо могле да бисмо утешиле невољнике. … Руке и ноге су им биле са тешким промрзлинама. Нисмо престале да се трудимо све док им није било удобно …
Никада нисам осетила више задовољства у било ком послу који сам икада обавила у свом животу, због постојања такве једнодушности осећања …
„Шта је следеће за оне чије су руке су вољне да делују?”5
Моје вољене сестре, овај извештај се може упоредити са нашим временом и онима који пате широм света. Још једна „изванредна прилика“ дотиче наша срца.
„Широм света има више од 60 милиона избеглица укључујући присилно расељена лица. Половина њих су деца.6 Ове особе су прошле кроз огромне тешкоће и почињу испочетка у … новим земљама и културама. Мада постоје [понекад] организације које им помажу обезбеђујући им место за живот и основне потребе, оно што им је потребно је пријатељ и савезник који може да им помогне да се прилагоде свом новом дому, лице које може да им помогне да науче језик, разумеју систем, и осете припадност.”7
Прошлог лета упознала сам сестру Ивет Бугинго, која је са 11 година бежала од места до места пошто јој је отац убијен, а три брата нестала у ратом разореном делу света. Ивет и остали чланови њене породице живели су шест и по година као избеглице у суседној земљи све док нису били у могућности да се преселе у стални дом, где су захваљујући једном брижном пару имали помоћ око превоза, школе и других ствари. Рекла је да су „заправо били одговор на наше молитве.”8 Њена прелепа мајка и дивна сестра су са нама вечерас, и певају у хору. Откако сам упознала ове дивне жене много пута сам се упитала: „Шта да је њихова прича била моја прича?”
Као сестре, чинимо више од половине Господњег складишта за помагање деци Небеског Оца. Његово складиште не садржи само робу него и време, таленте, вештине и нашу божанску природу. Сестра Розмари М. Виксом је поучила: „Божанска природа у нама побуђује жељу да допремо до других и подстиче нас да делујемо.”9
Препознајући нашу божанску природу, председник Расел М. Нелсон је апеловао:
„Потребне су нам жене које знају како да се важне ствари десе захваљујући њиховој вери и које су храбре бранитељке морала и породице у свету огрезлом у греху... жене које знају како да призову моћи небеске да би заштитиле и ојачале децу и породице ...
… У браку или неудате, ви, сестре, имате препознатљиве способности и посебну интуицију које сте примиле као дарове од Бога. Ми, браћа, не можемо опонашати ваш јединствен утицај.”10
У писму које је упућено Цркви 27. октобра 2015. године, Прво председништво је изразило велику забринутост и саосећање за милионе људи који су побегли из својих домова тражећи олакшање од грађанског рата и других потешкоћа. Прво председништво позвало је појединце, породице и црквене јединице да учествују у христоликој служби у локалним пројектима помоћи избеглицама, и да доприносе црквеном хуманитарном фонду, где је то могуће.
Врховна председништва Потпорног друштва, Младих жена и Школице размотрила су како се одазвати позиву Првог председништва. Ми знамо да ви, наше драге и вољене сестре свих година, долазите из свих сфера живота и живите у различитим околностима. Свака чланица овог светског сестринства заветовала се на крштењу да ће „тешити оне којима је утеха потребна.”11 Ипак, морамо имати на уму да ниједна од нас не треба да трчи брже него што нам снага допушта.12
Имајући у виду те истине, организовале смо акцију помоћи под називом „Странац бејах“. Наша је нада да ћете уз молитву одредити шта можете учинити - у складу са својим временом и околностима - да бисте служиле избеглицама које живе у вашем комшилуку и заједницама. Ово је прилика да служимо један на један, у породицама, као и организовано, да понудимо пријатељство, менторство и другу христолику службу и један је од многих начина на који сестре могу да служе.
У свим својим деловањима уз молитву, требало би да примењујемо мудар савет цара Венијамина који је упутио свом народу након што их је саветовао да се брину о онима који су у невољи: „Гледајте да све ово чините у мудрости и реду.”13
Сестре, знамо да је помагање другима са љубављу важно Господу. Обратите пажњу на ове савете из Писама:
„Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога.”14
„Гостољубивости не заборављајте; јер неки не знајући из гостољубивости примише анђеле на конак.”15
И сам Спаситељ је рекао:
„Јер огладнех, и дадосте ми да jедем; ожеднех, и напоjисте ме; странац беjах, и примисте ме;
Го беjах, и оденусте ме; болестан беjах и обиђосте ме.”16
Спаситељ је са љубављу прихватио удовицу чији су допринос била само два новчића, јер је учинила оно што је могла.17 Такође је испричао причу о добром Самарјанину - коју је закључио изјавом: „Иди, и ти чини тако.”18 Понекад помагање другима није згодно. Али када радимо заједно у љубави и јединству, можемо очекивати небеску помоћ.
На сахрани једне изванредне кћери Божје, неко је испричао да је ова сестра, као председница Потпорног друштва у кочићу, сарађивала са другима у свом кочићу на прављењу покривача за утопљавање људи на Косову током 1990-тих. И попут доброг Самарјанина, уложила је посебан напор када су она и њена ћерка возиле камион пун покривача од Лондона до Косова. На повратку кући, примила је непогрешив духовни утисак који јој је испунио срце. Утисак је био следећи: „Оно што си учинила је веома добро. Сада иди кући, пређи улицу и служи своме комшији!”19
На сахрани је изнето још надахњујућих прича о томе како је ова верна жена препознала и одговорила на ванредне и неодложне позиве, а такође и обичне прилике - оне које су у њеној сфери утицаја. На пример, отворила је свој дом и срце да би помагала младим људима који су у проблемима, у сваком часу, дану или ноћи.
Моје вољене сестре, можемо бити сигурне у помоћ Небеског Оца када се спустимо на колена и затражимо благослов божанског вођства Његове деце. Небески Отац, наш Спаситељ, Исус Христ, и Свети Дух спремни су да помогну.
Председник Хенри Б. Ајринг изнео је моћно сведочанство женама Цркве:
„Небески Отац чује и одговара на ваше молитве вере за вођство и помоћ да истрајете у својој служби Њему.
Свети Дух се шаље вама и онима о којима бринете. Бићете ојачане и још више надахнуте да спознате границе и степен своје способности да служите. Свети Дух ће вас утешити када се запитате: „Да ли сам довољно учинила?’”20
Када размотримо „неодложне позиве“ оних којима је потребна наша помоћ, запитајмо се: „Шта да је њихова прича била моја прича?” Надам се да ћемо онда затражити надахнуће, деловати у складу са утисцима које примимо и посегнути у јединству да помогнемо онима у невољи када смо у могућности и надахнуте да чинимо тако. Можда би се онда и за нас могло рећи оно што је Спаситељ рекао о сестри пуној љубави која Му је послуживала: „Она учини добро дело … Она што може, учини.”21 То је изванредно! У име Исуса Христа, амен.