Очеви
Од старешине Д. Тода Кристоферсона,
из Већа Дванаесторице апостола
Данас ћу говорити о добру које људи чине у најузвишенијој мушкој улози - улози мужа и оца.
Данас говорим о очевима. Очеви су основа божанског плана среће, и ја желим да подигнем глас охрабрења за оне који настоје да добро испуњавају тај позив. Похвала и охрабривање очинства и очева није срамота нити икога потцењује. Данас ћу једноставно говорити о добру које људи чине у најузвишенијој мушкој улози - мужа и оца.
Дејвид Бланкенхорн, писац књиге Fatherless America (Америка без очева), приметио је: „Данас је америчко друштво суштински подељено и неодлучно око идеје очинства. Неки људи га се чак не сећају. Други су чак увређени због њега. Трећи, укључујући не мали број научника који се баве изучавањем породице, занемарују ga или презиру. Многи други нису посебно против њега, нити су му посебно посвећени. Многи би желели да можемо да радимо на њему, али верују да наше друштво то једноставно више не може или неће.”1
Као Црква, верујемо у очеве. Верујемо у „идеал мушкарца који своју породицу ставља на прво место.”2 Верујемо да „према божанском плану, очеви треба да воде своје породице у љубави и праведности и одговорни су да својим породицама обезбеде животне потребе и заштиту.”3 Верујемо да у својим заједничким породичним дужностима „очеви и мајке дужни су да помажу једни другима као равноправни партнери.”4 Верујемо да су далеко од тога да су непотребни, очеви су јединствени и незаменљиви.
Неки на добро од очинства гледају у друштвеном смислу, као обавезу мушкараца да брину о свом потомству, присиљавајући их да буду добри грађани и да размишљају о потребама других, мењајући традиционални став да су само мајке одговорне за децу у идеју да су одговорна оба родитеља … Укратко, за мушкарце је важно да буду очеви. За децу је важно да имају очеве. За друштво је важно да ствара очеве.”5 Мада су ови разлози свакако тачни и важни, знамо да је очинство много више од друштвене конструкције, односно производа еволуције. Улога оца је божанског порекла, и започела је са Оцем на Небу, у овој смртничкој сфери са оцем Адамом.
Савршен, божански израз очинства је наш Небески Отац. Његов карактер и особине укључују обиље доброте и савршену љубав. Његово дело и слава су развој, срећа и вечни живот Његове деце.6 Очеви у овом палом свету не могу тврдити да су нешто у поређењу са Величанством на Висини, али у најбољем случају они настоје да Га опонашају, и заиста раде на Његовом делу. Почаствовани су изванредним и трезвеним поверењем.
За мушкарце, очинство нас излаже нашим слабостима и нашој потреби да се побољшамо. Очинство захтева жртвовање, али је и извор непроцењивог задовољства, и исто толико радости. Коначни модел је наш Небески Отац, који је нас, своју духовну децу, толико волео да је дао свог јединорођеног Сина за наше спасење и узвишење.7 Исус је рекао: „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.”8 Очеви показују ту љубав када дан за даном полажу своје животе, радећи на служењу и издржавању својих породица.
Можда је најважније дело на коме отац ради онда када срца своје деце окреће њиховом Небеском Оцу. Својим примером као и својим речима у свакодневном животу отац може показати како изгледа оданост Богу, да ће отац дати својој деци кључ до мира у овом животу и вечном животу у свету који ће доћи9 Отац који чита Света писма својој деци и са њима, упознаје их са Господњим гласом.10
У Светим писмима стално налазимо истицање родитељске обавезе да поучавају децу:
„И опет, имају ли родитељи децу у Сиону, или у неком од кочића његових који су организовани, а не уче их да схвате учење о обраћењу, вери у Христа, Сина живога Бога, и о крштењу и дару Светога Духа полагањем руку, када напуне осам година, грех да буде на главама родитеља …
И они имају уз то учити децу да се моле и усправно ходаjу пред Господом.”11
Године 1833, Господ је укорио чланове Првог председништва, за недовољно залагање у поучавању своје деце. Посебно се обратио једноме: „Ти не поучи децу своју у светлу и истини према заповестима, и онај опаки засад има власт над тобом, а то је разлог невоље твоје.”12
Очеви треба да поучавају Божји закон и да то стално чине у свакој генерацији. Као што је псалмиста рекао:
„Сведочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду деци својој.
Да би знао потоњи нараштај, деца која ће се родити, па и они да би казивали својој деци:
Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дела Божјих, и заповести његове да држе.”13
Свакако, поучавање Јеванђеља је заједничка обавеза очева и мајки, али Господ је јасан у очекивању да га очеви учине највишим приоритетом. (И да се подсетимо да су неформални разговори, заједнички рад и игра, и слушања важни елементи поучавања.) Господ очекује од очева да помогну у обликовању своје деце, а деца желе и потребан им је модел.
Лично сам био благословен оцем за пример. Сећам се да је, када сам имао 12 година, мој отац постао кандидат за градско веће у нашој прилично малој заједници. Није покренуо опсежну изборну кампању - све чега се сећам било је да је тата задужио моју браћу и мене да делимо флајере од врата до врата, позивајући људе да гласају за Пола Кристоферсона. Великом броју одраслих сам поделио флајере који су напоменули да је Пол добар и поштен човек и да неће имати проблема уколико му дају свој глас. Моје дечачко срце било је испуњено поносом због мог оца. Дало ми је самопоуздање и жељу да идем његовим стопама. Он није био савршен - нико није - али је био честит, добар и добар пример за сина.
Дисциплиновање и исправљање су део поучавања. Као што је Павле рекао: „Јер кога љуби Господ онога и кара.”14 Али у дисциплиновању отац мора да буде посебно пажљив да не би дошло до нечега што је приближно злостављању, које никада није оправдано. Када отац укорава, његова мотивација мора бити љубав, а његов водич Свети Дух:
„Покаткад корећи са оштрином, кад на то подстакне Дух Свети, а тада исказуjући пораст љубави после тога према ономе кога си укорио, да не помисли да си му неприjатељ.
Нек спозна да је верност твоја чвршћа од уза смртних.”15
Дисциплиновање по божанском обрасцу није толико кажњавање колико помагање вољеној особи на путу усавршавања.
Господ је рекао да „сва деца имају право на родитеље своје за издржавање своје све док не одрасту.”16 Зарађивање новца је света активност. Издржавање породице, иако обично захтева време далеко од породице, није у супротности са очинством - оно је суштина доброг очинства. „Рад и породица су одговорности које се преклапају.”17 Ово, наравно, не оправдава човека који занемарује своју породицу ради каријере или, у другој крајности, особу која се не труди и спремна је да своје одговорности пребаци на друге. По речима цара Венијамина:
„И нећете допустити деци своjоj да иду гладна или гола, нити ћете допустити да преступаjу законе Божjе и да се туку и свађаjу међусобно …
Него, поучаваћете их да ходаjу путевима истине и разборитости. Поучаваћете их да љубе jедни друге и да служе jедни другима.”18
Свесни смо агоније људи који нису у могућности да пронађу начине и средства да адекватно издржавају своје породице. Није срамота за оне који, у датом тренутку, упркос свом највећем труд, не могу да испуне све обавезе и функције оца. „Инвалидитет, смрт или неке друге околности могу изискивати прилагођавање поjединаца. Кад год постоjи потреба, шира породица треба да пружи подршку.”19
Љубав према мајци своје деце - и показивање те љубави - две су најбоље ствари које отац може да учини за своју децу. То потврђује и јача брак који је темељ њиховог породичног живота и сигурности.
Неки мушкарци су самохрани очеви, старатељи или очуси. Многи од њих напорно раде и дају све од себе у често тешкој улози. Поштујемо оне који раде све што је могуће са љубављу, стрпљењем и пожртвовањем за задовољавање појединачних и породичних потреба. Треба напоменути да је сам Бог поверио свог Јединородног Сина хранитељском оцу. Свакако да неке заслуге има и Јосиф, узевши у обзир чињеницу да Исус током одрастања „напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.”20
Нажалост, због смрти, занемаривања и развода, нека деца немају очеве који живе са њима. Неки можда имају очеве који су физички присутни, али емоционално одсутни или на други начин непажљиви или не пружају подршку. Позивамо све очеве да чине боље и да буду бољи. Позивамо медије и тржиште забаве да чешће приказују посвећене и способне очеве који заиста воле своје жене и интелигентно воде своју децу, уместо обмањивача и лакрдијаша, или „момака који узрокују проблеме“, као што очеве превише често приказују.
Деци чија је породична ситуација узнемиравајућа, кажемо: нисте ништа мање вредни због тога. Изазови су понекад показатељ Господњег поверења у вас. Он вам може помоћи, директно и преко других, да пребродите оно са чим се суочавате. Можете постати генерација, можда прва у својој породици, где божански обрасци које је Бог одредио за породице заиста попримају облик и благословити све генерације после вас.
Младим мушкарцима, препознавање улоге коју ћете имати као снабдевач и заштитник, кажемо: сада се припремајте тако што ћете бити марљиви у школи и планирајте наставак образовања. Образовање, било на универзитету, техничкој школи, занатској школи, или сличном програму, кључно је за развој вештина и способности које ће вам бити потребне. Искористите прилике за дружење са људима свих узраста, укључујући децу, и научите како да успоставите здраве и корисне односе. То обично значи да лично разговарамо са људима и понекад радимо нешто заједно, не само да усавршавамо своје вештине писањем текстуалних порука. Живите свој живот тако да као мушкарац унесете чистоту у свој брак и својој деци.
Свим припадницима генерације у успону кажемо: како год да оцените свог оца на скали добар, бољи, најбољи (предвиђам да ће оцена ићи навише што будете старији и мудрији), одлучите да поштујете њега и своју мајку начином свог живота. Сетите се чежње и наде оца како је то изразио Јован: „Нема веће радости од ове да чујем моја деца у истини да ходе.”21 Ваша праведност је највећа почаст коју отац може примити.
Мојој браћи, очевима у овој Цркви, кажем: знам да желите да будете савршенији отац. Барем ја то желим. И поред тога, упркос нашим ограничењима, истрајмо. Оставимо по страни преувеличане појмове индивидуализма и аутономије у данашњој култури и најпре мислимо на срећу и добробит других. Наравно, упркос нашим недостацима, наш Небески Отац ће нас увеличати и учинити да наши једноставни напори уроде плодом. Охрабрила ме је прича која је изашла у часопису New Eraпре неколико година. Аутор је испричао следеће:
„Када сам био млад, наша мала породица живела је у стану са једном спаваћом собом на другом спрату. Ја сам спавао на каучу у дневној соби …
Мој отац, радник у челичани, свакога дана рано је одлазио на посао. Сваког јутра би... ме ушушкао и застао на тренутак. Онако поспан, могао сам да осетим како мој отац стоји поред кауча и посматра ме. Док сам се полако будио, постајало ми је непријатно што је ту. Претварао сам се да још увек спавам … Постао сам свестан да се, док је стајао поред мог кревета, молио за мене, са свом пажњом, енергијом, и усредсређеношћу.
Сваког јутра тата се молио за мене. Молио се да имам леп дан, да будем безбедан, да учим и да се припремам за будућност. И пошто није могао да буде са мном све до увече, молио се и за наставнике и моје пријатеље са којима ћу бити тога дана …
У почетку заиста нисам разумео шта је мој отац радио ујутру када се молио за мене. Али што сам био старији, осећао сам његову љубав и интересовање за мене и све што сам радио. То ми је једна од омиљених успомена. Тек годинама касније, након што сам се оженио, добио своју децу, и ишао у њихове собе док су спавала и молио се за њих, потпуно сам схватио шта је мој отац осећао према мени.”22
Алма је сведочио свом сину:
„Гле, кажем ти да је то [Христ] који ће сигурно доћи … Да, Он долази да свом народу објави радосне вести о спасењу.
ево, сине мој, служба на коју си позван јесте да објавиш те радосне вести овом народу, да припремиш умове њихове, или боље ... да би припремили умове деце своје да послушају реч у време доласка Његовог.”23
То је служба данашњих очева. Нека их Бог благослови у складу са тим, у име Исуса Христа, амен.