Ради вашег потомства
Немојте бити слаба карика у овом прелепом ланцу вере који сте започели или сте примили у наслеђе. Будите јаки.
Пре неколико година, када сам служио у северозападној области Јужне Америке и живео у Лими, у Перуу, имао сам дивно искуство које бих желео да поделим са вама.
Десило се када сам се враћао кући након напорне седмице пуне задужења. Након што сам коначно завршио поступак имиграције на аеродрому, нашао сам љубазног таксисту који ме је чекао из такси службе коју обично користимо. Одвео ме је до свог аутомобила, и ја сам сео позади спреман да се опустим и уживам у мирном путу кући. Након вожње неколико блокова, возач је добио телефонски позив од свог надзорника и рекао му да сам узео погрешан такси. За мене је резервисан други ауто, а надзорник га је замолио да ме врати на аеродром ако желим да променим аутомобил. Рекао сам му да није потребно и да можемо да наставимо. После неколико минута ћутања, погледао ме је преко ретровизора и упитао: „Ти си мормон, зар не?”
Па, после тог интригантног питања, знао сам да су моји тихи тренуци прошли. Нисам могао да одолим да не истражим где ће нас његово питање одвести.
Сазнао сам да се зове Омар, да му се жена зове Марија Тереза и да имају двоје деце – Каролину, 14 година, и Родрига, 10 година. Омар је био члан Цркве од детињства. Његова породица је била активна, али су у једном тренутку његови родитељи престали да иду у цркву. Омар је постао потпуно неактиван када је имао 15 година. Сада је имао 40. година.
У том тренутку схватио сам да нисам узео погрешан такси. То није била случајност! Рекао сам му ко сам и да сам у његовом таксију јер га Господ зове назад у своје окриље.
Затим смо разговарали о времену када су он и његова породица били активни чланови Цркве. Имао је лепа сећања на пријатне тренутке породичних вечери и неке песме из Школице. Онда је нежно запевао неколико речи песме „Божје сам дете ја”.1
Након што сам добио његову адресу, број телефона и дозволу да га поделим са његовим бискупом, рекао сам му да ћу наћи начин да будем у састајалишту првог дана његовог повратка у цркву. Завршили смо наше путовање од аеродрома до моје куће, као и наше мало путовање у његову прошлост, и отишли својим путем.
Неколико недеља касније његов бискуп ме је позвао, рекавши ми да Омар планира да дође у цркву одређене недеље. Рекао сам му да ћу доћи. Те недеље, Омар је дошао са својим сином. Његова жена и ћерка нису биле заинтересоване. Неколико месеци касније, његов бискуп ме је поново позвао, овог пута да ми каже да ће Омар крстити своју жену и његово двоје деце, и позвао ме да будем тамо. Ево слике снимљене у недељу када су потврђени за чланове Цркве.
Исте недеље, рекао сам Омару и његовој породици да ћу, ако буду спремни, за годину дана бити почаствован да извршим њихово печаћење у храму у Лими. Ево слике тог незаборавног тренутка за све нас, снимљене годину дана касније.
Зашто делим ово искуство са вама? Делим га из два разлога.
Прво, да се обратим оним добрим члановима који су из неког разлога отпали од обновљеног Јеванђеља Исуса Христа. Друго, да се такође обратим оним члановима који данас долазе у цркву, а који можда нису толико верни својим заветима колико би требало да буду. У оба случаја, генерације после њих су погођене, а благослови и обећања који су резервисани за њихово потомство су у опасности.
Почнимо са првим нацртом, добри чланови који су напустили заветни пут, као што се десило са мојим перуанским пријатељем Омаром. Када сам га питао зашто је одлучио да се врати, рекао је због тога што су он и његова жена осећали да ће њихова деца бити срећнија у животу са Јеванђељем Исуса Христа. Осећао је да је крајње време да се врати у цркву ради њихове деце.
Тако је тужно када наиђемо на неактивне чланове или нечланове Цркве који су у једном тренутку имали Јеванђеље у својим породицама и изгубили га због одлуке својих родитеља или бабе и деде да прекину везу са Црквом. Та одлука би могла заувек утицати на њихово потомство!
Њихова деца и унучад су ускраћена за заштиту и благослове Јеванђеља Исуса Христа у својим животима. Још је тужније што су изгубили обећања о вечној породици која су имали некад. Одлука једне особе утицала је на цео ланац потомака. Наслеђе вере се прекинуло.
Међутим, као што знамо, све што је прекинуто може се саставити због Исуса Христа. Из тог разлога, размотрите овај позив председника Расела М. Нелсона: „Сада, ако сте скренули са пута, позвао бих вас са великом надом у срцу да се вратите. Без обзира на ваше бриге, без обзира на ваше изазове, у овој, Господњој Цркви, има места за вас. Ви и генерације које још нису рођене бићете благословени због ваше одлуке да се вратите на пут завета”.2
Сада, хајде да се позабавимо другим нацртом, данашњим члановима који долазе у цркву, а који можда нису верни колико би требало да буду. Баш као што јучерашње одлуке утичу на данашњу стварност, данашње одлуке ће утицати на нашу будућност и будућност чланова наше породице.
Председник Далин Х. Оукс нас је поучио:
„Обновљено Јеванђеље Исуса Христа подстиче нас да размишљамо о будућности. Поучава великим идејама о будућности, које ће водити наше поступке данас.
Насупрот томе, сви знамо особе које се баве само садашњошћу, које живе само за данас, уживају у њој данас и не размишљају о будућности.
… Приликом доношења одлука, увек се морамо питати: ‘Куда то води?’”3 Да ли ће нас наше садашње одлуке одвести до радости сада и у вечности, или ће нас довести до туге и суза?
Неки ће можда помислити: „Не морамо да идемо у цркву сваке недеље” или „Плаћаћемо десетину када ствари буду боље” или „Нећемо подржати црквене вође по овом питању”.
„Али”, кажу, „ми знамо да је Црква истинита и никада нећемо напустити Јеванђеље Исуса Христа”.
Они са оваквим мислима не схватају негативан утицај који ће ова „млака” врста чланства имати на њихове животе и на животе њиховог потомства. Родитељи могу остати активни, али ризик од губитка деце је висок – у овом животу и у вечности.
О онима који неће наследити небеску славу са својим породицама, Господ каже: „То су они који нису храбри у сведочанству о Исусу; стога, не стичу круну у царству Бога нашега.”4 Да ли је то оно што желимо за себе и своју децу? Зар не би требало да будемо храбрији и мање млаки због себе и свог потомства?
И председник М. Расел Балард је говорио о сличној теми:
„За неке, Христов позив да верују и остану и даље је тежак… Неки ученици имају тешкоће да разумеју одређено црквено правило или учење. Други налазе проблеме у нашој историји или у несавршеностима неких чланова и вођа, прошлих и садашњих…
… Одлука да више ‘не ходате’ са члановима Цркве и Господњим одабраним вођама имаће дугорочан утицај који се не може увек предвидети.”5
Какво тужно наслеђе за преношење – и из ког разлога? Какав год да је, није довољан да бисмо занемарили негативан духовни утицај који ће створити за генерације које долазе.
Драга моја браћо и сестре, ако пролазите кроз једну од ове две околности које сам споменуо у својој поруци, молим вас да преиспитате свој правац деловања. Знате да постоји план за нас у овом животу. Знате да породице могу бити вечне. Зашто да ризикујете своју? Немојте бити слаба карика у овом прелепом ланцу вере који сте започели или сте примили у наслеђе. Будите јаки. Ваш је ред да то учините, а Господ вам може помоћи.
Из дубине срца вас позивам да размислите о томе, да гледате унапред и процените „куда ће то водити” и, ако је потребно, да будете довољно храбри да преобликујете свој путради свог потомства. У име Исуса Христа, амен.