Виђење Божје породице кроз објектив прегледа
Верујем да оком вере можемо са надом и радошћу да имамо шири поглед на себе и своје породице.
Када је наша најмлађа ћерка Беркли била мала, почела сам да користим наочаре за читање - оне које приближавају и увећавају све. Једног дана, док смо заједно седеле и читале књигу, погледала сам је са љубављу, али и са тугом јер ми се одједном учинила зрелијом. Помислила сам: „Како је време пролетело? Толико је већ порасла!”
Када сам подигла наочаре за читање да обришем сузу, схватила сам: „Ох, чекај – није већа; то су само ове наочаре! Нема везе!”
Понекад све што видимо је изблиза и увећан поглед на наше вољене. Вечерас вас позивам да зумирате и погледате кроз другачији објектив – вечно сочиво које се усредсређује на ширу слику, вашу већу причу.
Током раних напора човечанства у истраживању свемира, ракете без посаде нису имале прозоре. На мисији Aпола 8 на Месец, космонаути су имали прозор. Док су били у свемиру, били су задивљени величанственошћу наше Земље и снимили су ову невероватну фотографију која је заокупила пажњу целог света. Ти космонаути су доживели тако моћно осећање да је оно добило своје име: ефекат прегледа.
НАСА
Поглед са нове тачке гледишта мења све. Један космонаут је је објаснио да се „све око вас скупља до те величине да вам се чини да се све може решити… Ми то можемо! Мир на земљи - нема проблема. То људима даје такву енергију… такву моћ.”1
Као људи, ми имамо овоземаљско гледиште, али Бог има широк поглед на свемир. Он види све створено, све нас, и пун је наде.
Да ли је могуће да док живимо на површини ове планете почнемо да гледамо онако како Бог види – да доживимо осећај таквог прегледа? Верујем да оком вере можемо са надом и радошћу да имамо шири поглед на себе и своје породице.
Света писма то потврђују. Морони говори о онима чија је вера била тако „силно јака” да „заиста видеше… оком вере, и беху радосни.”2
Погледа упртог у Исуса Христа, осећали су радост и знали су ову истину: Због Христа ће све бити добро. Све оно због чега се ви и ви и ви бринете – све ће бити добро! И они који гледају оком вере могу осетити да ће сада све бити у реду.
У завршној години средње школе пролазила сам кроз буран период када нисам доносила добре одлуке. Сећам се да сам видела маму како плаче и питала се да ли сам је разочарала. У то време сам се бринула да ли њене сузе значе да је изгубила наду у мене, а ако више није имала наде, онда за мене можда нема повратка.
Међутим, мој тата је био вештији у зумирању и гледању шире слике. Из искуства је научио да је брига веома слична љубави, али није иста.3 Користио је око вере и видео да ће све бити добро, и његов став пун наде ме је променио.
Када сам завршила средњу школу и отишла сам на Универзитет Бригам Јанг, тата ми је слао писма у којима ме је подсећао на то ко сам. Постао је мој навијач, а навијач је свима потребан – неко ко вам не каже: „Не трчиш довољно брзо”, са љубављу вас подсећа да можете трчати брже.
Тата је био добар пример Лехијевог сна. Као и Лехи, знао је да нема потребе да јури за вољенима који су се осећали изгубљено. „Остајете где јесте и позивате их. Идете до дрвета, остајете код дрвета, једете плод и настављате да са осмехом на лицу дозивате своје вољене и показујете примером да је узимање плода нешто што доноси срећу!”4
Ова визуализација помаже ми у депресивним тренуцима када се нађем код дрвета, једем плод и плачем јер сам забринута; и заиста, како то може помоћи? Уместо тога, изаберимо наду – наду у нашег Створитеља и једни у друге, подстичући своју способност да будемо бољи него што смо тренутно.
Убрзо након што је старешина Нил А. Максвел преминуо, новинар је питао његовог сина шта ће му највише недостајати. Рекао је да су то вечере у кући његових родитеља, јер је увек одлазио са осећањем да његов тата верује у њега.
То је било отприлике у време када су наша одрасла деца почела да долазе кући на недељне вечере са својим супружницима. Током седмице затицала сам себе како у мислима правим списак онога на шта бих могла да их подсетим у недељу, као на пример: „Можда да се више трудите око деце и помогнете им када сте код куће” или „Не заборавите да будете добар слушалац”.
Када сам прочитала коментар брата Максвела, одбацила сам спискове и утишала тај критички глас, тако да сам се, када сам виђала своју одраслу децу само на кратко сваке недеље, усредсређивала на многе позитивне ствари које су већ радили. Када је наш најстарији син Рајан преминуо неколико година касније, сећам се да сам била захвална што је наше заједничко време било срећније и позитивније.
Пре него што ступимо у разговор са вољеном особом, можемо ли себи да поставимо питање: „Да ли је оно што ћу урадити или рећи корисно или штетно?” Наше речи су једна од наших супермоћи, а чланови породице су као људске табле, стоје испред нас и говоре: „Напиши шта мислиш о мени!” Ове поруке, било да су намењене или не, треба да буду испуњене надом и охрабрењем.5
Наш задатак није да некоме ко пролази кроз тежак период кажемо да није добар или да не испуњава очекивања. У ретким приликама можемо осетити потребу да исправимо такву особу, али најчешће својим најмилијима дајемо вербалне и невербалне поруке које желе да чују: „Наша породица је цела и потпуна јер си ти део ње.” Волећемо те целог живота – без обзира на све.”
Понекад нам је саосећање потребније од савета; слушање уместо придиковања; неко ко чује и пита се: „Како бих се ја осећала/осећао да сам рекла/рекао оно што су они управо рекли?”
Запамтите да су породице наша Богом дана лабораторија за решавање проблема, а грешке и погрешне процене су не само могуће, већ и вероватне. Зар не би било занимљиво када бисмо на крају наших живота могли да видимо да су ти односи, чак и ти изазовни тренуци, управо оно што нам је помогло да постанемо сличнији нашем Спаситељу? Сваки тежак разговор је прилика да научите да волите на дубљем нивоу – на божанском нивоу.6
Хајде да зумирамо приказ да бисмо видели породичне односе као моћно средство за учење лекција због којих смо дошли на земљу, када се окренемо Спаситељу.
Признајмо да у палом свету не постоји начин да будемо савршени супружник, родитељ, син или ћерка, унук, ментор или пријатељ – али постоје милиони начина да будемо добри у ономе што јесмо.7 Останимо крај дрвета, хранимо се љубављу Божјом и делимо је. Уздижући оне око себе, заједно се уздижемо.
Нажалост, сећање на једење плода није довољно; морамо да га једемо стално изнова на начин који мења наша сочива и повезује нас са небеским погледом – отварањем Светих писама која су испуњена светлом да бисмо отерали таму, тако што ћемо остати на коленима док наша површна молитва не постане усрдна. Тада наша срца смекшавају и почињемо да видимо ствари онако како их Бог види.
У овим последњим данима, можда највећи задатак који ћемо урадити биће међу нашим вољенима – добрим људима који живе у опаком свету. Наша нада мења начин на који они виде себе и ко су заиста. И кроз та сочива љубави видеће ко ће постати у будућности.
Међутим, противник не жели да се ми или наши вољени заједно вратимо кући. А пошто живимо на планети на којој смо ограничени временом и бројем година, 8 он се труди да одржи веома стваран осећај панике у нама. Тешко је уочити, када погледамо изблиза, да је наш правац важнији од брзине којом се крећемо.
Запамтите: „Ако желите да идете брзо, идите сами. Ако желите да одете далеко, идите заједно.”9 На срећу, Бог кога славимо није ограничен временом. Он види ко су заиста наши најмилији и ко смо ми.10 Зато је стрпљив према нама, надајући се да ћемо и ми бити стрпљиви једни према другима.
Признајем да има тренутака када се земља, наш привремени дом, чини као острво туге – тренуци када једно око гледа са вером, а друго плаче.11 Да ли вам је познат тај осећај?
Имала сам га у уторак.
Можемо ли уместо тога изабрати да будемо верни свом пророку који нам обећава чуда у нашим породицама? Ако то учинимо, наша радост ће се увећати, чак и ако се увећа немир. Он обећава да се ефекат прегледа може доживети сада, без обзира на наше околности.12
Гледање оком вере сада је одраз или ехо вере коју смо имали пре него што смо дошли на ову планету. Оно види прошлост неизвесног тренутка, дозвољавајући нам да „радо радимо све што је у нашој моћи; а онда… стојати мирно.”13
Да ли постоји нешто тешко у вашем животу тренутно, нешто што вас брине, а што се не може решити? Ако не гледамо оком вере, може изгледати да је Бог изгубио контролу над свиме, а да ли је то истина?
Или је можда ваш највећи страх да сами пролазите кроз ово тешко време, али то би значило да вас је Бог напустио, а да ли је то истина?
Сведочим да Спаситељ има способност, због свог Помирења, да сваку ноћну мору коју сада проживљавате претвори у благослов. Дао нам је обећање „непроменљивим заветом” да када се трудимо да Га волимо и следимо, „све оно у чему [смо] ожалошћени допринеће добру [нашем]”.14 Све.
А пошто смо деца завета, можемо тражити тај осећај наде сада!
Иако наше породице нису савршене, можемо усавршавати своју љубав према другима све док она не постане стална, непроменљива љубав без ограничења – љубав која подржава промене и омогућава напредак и повратак.
Спаситељево је дело да врати наше вољене. То је Његово дело и прави тренутак по Њему. Наш задатак је да им пружимо наду и срце да се врате. „Ми немамо ни [Божју] власт да осуђујемо, нити Његову моћ да откупимо, али смо овлашћени да показујемо Његову љубав.”15 Председник Нелсон је, такође, поучио да је другима потребна наша љубав више него наше просуђивање. „Они треба да искусе чисту љубав Исуса Христа која се огледа у [н]ашим речима и делима.”16
Љубав је оно што мења срца. То је најчистији мотив од свих, и други то могу осетити. Држимо се чврсто ових пророчких речи изговорених пре 50 година: „Ниједан дом не пропада ако не престане да се труди.”17 Сигурно побеђују они који воле највише и најдуже!
У земаљским породицама једноставно радимо оно што је Бог учинио са нама, показујући пут и надајући се да ће га наши вољени следити, знајући да сами морају изабрати пут који ће следити.
А када пређу на другу страну вела и буду увучени у „гравитацију” љубави свог небеског дома,18 верујем да ће им бити познат осећај због тога колико су били вољени овде.
Хајде да користимо тај објектив прегледа и видимо људе које волимо и са којима живимо као заједничке сапутнике на нашој прелепој планети.
Ви и ја? Ми то можемо! Можемо да издржимо и да се надамо! Можемо остати код дрвета, са осмехом на лицу јести плод и дозволити да Светло Христово у нашим очима постане нешто на шта могу да рачунају у својим најмрачнијим часовима. Када виде светло које се манифестује на нашим лицима, биће привучени. Тада им можемо помоћи да своју пажњу поново усмере на прави извор љубави и светла, а то је „сјајна звезда Даница”, Исус Христ.19
Сведочим да ће се ово – све ово – завршити много боље него што бисмо икада могли да замислимо! Са оком вере упртим у Исуса Христа, надам се да ћемо видети да ће на крају све бити добро и осетити да ће све бити добро сада. У име Исуса Христа, амен.