Ми смо Његова деца
Имамо исто божанско порекло и исти неограничени потенцијал кроз благодат Исуса Христа.
Да ли се сећате искуства пророка Самуила када га је Господ послао у Јесејев дом да помаже новог цара Израела? Самуило је видео Елијава, Јесејевог првенца. Елијав је, чини се, био висок и изгледао је као вођа. Самуило је то видео и пребрзо закључио. Показало се да је то био погрешан закључак, и Господ је поучио Самуила: „Не гледај на лице његово ни на висину раста његовог… јер човек гледа шта је на очима, а Господ гледа на срце.”1
Да ли се сећате искуства које је доживео ученик Ананија када га је Господ послао да благослови Савла? Савлова репутација је говорила о њему, и Ананија је чуо за Савла и његово окрутно, немилосрдно прогонство светаца. Ананија је чуо и брзоплето закључио да можда не би требало да служи Савлу. Испоставило се да је то био погрешан закључак, и Господ је поучио Ананију: „[Он] ми је… суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве”.2
Који проблем је био са Самуилом и Ананијом у ова два случаја? Гледали су својим очима и слушали својим ушима, и као резултат тога, просуђивали су о другима на основу изгледа и онога што су чули.
Када су књижевници и фарисеји видели жену ухваћену у прељуби, шта су видели? Развратну жену, грешницу достојну смрти. Када ју је Исус видео, шта је видео? Жену која је повремено подлегала слабости тела, али је могла да се поврати кроз покајање и Његово помирење. Када су људи видели капетана, чији је слуга био парализован, шта су видели? Можда су видели уљеза, странца, кога треба презирати. Када га је Исус видео, шта је видео? Човека забринутог за добробит члана свог домаћинства, који је тражио Господа у искрености и вери. Када су људи видели жену којој отиче крв, шта су видели? Можда нечисту жену, изопштеницу коју треба избегавати. Када ју је Исус видео, шта је видео? Болесну жену, усамљену и отуђену због околности које није контролисала, која се надала да ће бити излечена и да поново буде прихваћена.
У сваком случају, Господ је видео те појединце онаквима какви јесу и према томе је сваком послуживао. Као што су Нефи и његов брат Јаков изјавили:
„И позива их све да дођу к Њему… [и] црнца [и] белца, [и] роба [и] слободног, [и] мушко [и] женско. И сећа се Он незнабожаца, и сви су пред Богом једнаки”3
„Једно је биће драгоцено у очима Његовим као и друго.”4
Не дозволимо ни ми да нас очи, уши или страхови заведу, него да отворимо своја срца и умове и да слободно послужујемо онима око нас као што је Он чинио.
Пре неколико година, моја супруга, Изабел, добила је необично задужење послуживања. Замољена је да посети старију удовицу у нашем одељењу, сестру са здравственим проблемима и чија је усамљеност унела горчину у њен живот. Њене завесе су биле навучене. Стан јој је био загушљив. Није желела да је посећују и јасно је ставила до знања „не могу ништа да учиним ни за кога”. Без страха, Изабел је одговорила: „Да, можете! Можете учинити нешто за нас тако што ћете нам дозволите да дођемо и посетимо вас.” И тако је Изабел отишла, са вером.
Нешто касније, ова добра сестра је оперисала стопало, због чега су јој морали мењати завоје сваки дан, нешто што није могла сама да уради. Данима је Изабел одлазила у њену кућу, прала јој ноге и мењала завоје. Никада није видела ружноћу; никад није осетила смрад. Увек је видела само прелепу ћерку Божју којој је потребна љубав и нежна брига.
Током година, ја и многи други били смо благословени Изабелиним даром да гледамо како Господ види. Било да сте председник кочића или особа која дочекује посетиоце у одељењу, било да сте краљ Енглеске или живите у колиби, било да говорите њеним или другим језиком, било да се придржавате свих заповести или се мучите са некима, она ће вам послужити најбољи оброк у својим најбољим тањирима. Економски статус, боја коже, културно порекло, националност, ниво праведности, друштвени положај или било које друго мерило или ознака за њу немају никакву важност. Она посматра својим срцем. Она у сваком види дете Божје.
Председник Расел М. Нелсон је поучио:
„Противник се радује ознакама јер нас деле и ограничавају начин на који размишљамо о себи и једни о другима. Како је тужно када више поштујемо оно што нас обележава него једни друге.
Ознаке могу довести до осуђивања и анимозитета. Свако злостављање или предрасуда према другом због националности, расе, сексуалне оријентације, пола, степена образовања, културе или других значајних мерила је увредљиво за нашег Творца!”5
Француз није оно што сам ја; то је место где сам рођен. Бело није оно што сам ја; то је боја моје коже или недостатак исте. Професор није оно што сам ја; то је оно што радим да бих издржавао своју породицу. Врховна власт Седамдесеторице није оно што сам ја; то је место где тренутно служим у царству.
„Прво и најважније”, како нас је подсетио председник Нелсон, ја сам „Божје дете”.6 И ти си, и сви други људи око нас. Молим се да можемо боље ценити ову дивну истину. Она мења све!
Можда смо одгајани у различитим културама. Можда долазимо из различитих социоекономских околности. Наше наслеђе у смртном животу, укључујући нашу националност, боју коже, склоности према храни, политичку оријентацију, итд. могу увелико варирати. Али ми смо Његова деца, сви ми, без изузетка. Имамо исто божанско порекло и исти неограничени потенцијал кроз благодат Исуса Христа.
К. С. Луис је то овако рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву са потенцијалним боговима и богињама, сетити се да ће можда најдосаднија, најнеинтересантнија особа са којом ћете причати можда једног дана бити створење коме бисте, када бисте га видели сада, били у јаком искушењу да му се поклоните… Нема обичних људи. Никада нисте разговарали са обичним смртником. Нације, културе, уметност, цивилизације – оне су смртне, и њихов живот је у поређењу са нашим попут живота комарца. Али са бесмртницима се шалимо, сарађујемо, венчавамо, грдимо их и искоришћавамо.”7
Наша породица је имала повластицу да живи у различитим земљама и културама. Наша деца су благословена да се венчавају унутар различитих етничких група. Схватио сам да је обновљено Јеванђеље Исуса Христа нешто што нас увелико изједначава. Када га заиста прихватимо, „Овај дух сведочи нашем духу да смо деца Божија.”8 Ова невероватна истина нас ослобађа, а све ознаке и разлике које би иначе могле да погоде нас и наше међусобне односе једноставно су „прожет[e] у… Христу.”9 Убрзо постаје јасно да ми, као и други, „више нис[мо] туђи и дошљаци, него живи[мо] са светима и домаћи с[мо] Богу.”10
Недавно сам чуо да председник огранка једне од наших више језичких јединица говори о томе, попут старешине Герита В. Гонга, као о припадности завету.11 Какав леп концепт! Припадамо групи људи који сви покушавају да Спаситеља и своје завете ставе у средиште свог живота и да радосно живе по Јеванђељу. Стога, уместо да гледамо једни на друге кроз искривљена сочива смртног живота, Јеванђеље нам шири видике и омогућава нам да гледамо једни на друге кроз беспрекорно непроменљиво сочиво наших светих завета. Чинећи тако, почињемо да елиминишемо сопствене природне предрасуде и пристрасности према другима, што им заузврат помаже да минимизирају своје предрасуде и пристрасности према нама,12 у дивном кругу врлина. Заиста, следимо позив нашег драгог пророка: „Моја драга браћо и сестре, заиста је важно како се опходимо једни према другима! Начин на који говоримо са другима и о њима код куће, у цркви, на послу и на интернету је заиста важан. Данас тражим од нас да комуницирамо са другима на виши, светији начин.”13
Овог поподнева, у духу тог позива, желим да додам своје обећање овој нашој дивној деци из Школице:
Ако не идеш попут већине људи,
неки људи ће се удаљити од тебе,
али ја нећу! Ја нећу!
Ако не говориш попут већине људи,
неки људи ће те исмевати,
али ја нећу! Ја нећу!
Прошетаћу са тобом. Разговараћу са тобом.
Тако ћу показати своју љубав према теби.
Исус се није удаљио ни од кога.
Он је своју љубав пружао свима.
Тако ћу и ја! Ја хоћу!14
Сведочим да је Онај коме се обраћамо као свом Оцу на небу заиста наш Отац, да нас воли, да блиско познаје свако од своје деце, да му је дубоко стало до сваког и да смо му заиста сви слични. Сведочим да је начин на који се опходимо једни према другима директан одраз нашег разумевања и поштовања коначне жртве и помирења његовог Сина, нашег Спаситеља, Исуса Христа. Молим се да, попут Њега, волимо друге зато што је то исправно, а не зато што чине исправне ствари или се уклапају у „прави” калуп. У име Исуса Христа, амен.