Понизно прихватити и следити

Старешина Џони Л. Кох

из Седамдесеторице

Понизност је обавезан услов да бисмо били спремни да се вратимо у присуство Божје.

У петом поглављу Алме поставља се интроспективно питање: „Да ли бисте могли рећи себи кад бисте били позвани да сада умрете, да сте били довољно понизни?”¹ То питање указује да је понизност обавезан услов да бисмо били спремни да се вратимо у присуство Божје.

Сви волимо да мислимо да смо довољно понизни, али нека искуства у животу нас наводе да схватимо да је природни, поносни човек често веома жив у нама.

Пре много година, док су наше две ћерке још живеле код куће, одлучио сам да њима и супрузи покажем пословну јединицу за коју сам био задужен у фирми у којој сам радио.

Моја стварна намера је била да им покажем место где ће, за разлику од нашег дома, сви беспоговорно радити оно што тражим од њих. Када смо стигли до улазне капије, која се обично аутоматски отвара када би се мој ауто приближио, био сам изненађен што се није отворила овог пута. Уместо тога, до аута је дошао чувар кога у животу нисам видео и тражио од мене пропусницу за фирму.

Рекао сам му да ми никада није била потребна пропусница да бих ушао у фирму својим аутом, а затим му поставио класично охоло питање: „Знаш ли са ким разговараш?

На шта је он одговорио: „Па, пошто немате пропусницу фирме, не могу да знам ко сте, и док сам ја на овој капији, неће вам бити дозвољено да уђете у просторије без одговарајуће идентификације.”

Размишљао сам да погледам у ретровизор да проверим реакцију мојих ћерки на све то, али знао сам да уживају у свакој секунди тог тренутка! Моја жена поред мене је одмахивала главом у знак неодобравања мог понашања. Моје последње решење је било да се извиним чувару и кажем да ми је веома жао што сам се тако лоше опходио према њему. „Опроштено вам је”, рекао је, „али без пропуснице фирме данас нећете ући!”

Затим сам се веома полако одвезао кући да узмем пропусницу, пошто сам вероватно научио ову вредну лекцију: да када одлучимо да не будемо понизни, на крају будемо понижени.

У Причама Соломуновим налазимо: „Охолост понижује човека, а ко је смеран духом, добија славу.”² Да бисмо развили понизност, морамо разумети шта она заиста значи у контексту Јеванђеља.

Неки људи бркају понизност са другим стварима, као што је на пример сиромаштво. Али заправо има много оних који су сиромашни и охоли, а такође и много оних који су богати, а ипак понизни. Други који су веома стидљиви или имају ниско самопоштовање могу имати спољашњи изглед понизности, али дубоко у себи пуни су охолости.

Шта је онда понизност? Према приручнику Проповедај моје Јеванђеље, то је „спремност да се потчините вољи Господњој… То се може научити… [То је] значајни показатељ духовног раста.”³

Сигурно постоји много прилика за све нас да побољшамо ову христолику особину. Желео бих прво да истражим колико смо били понизни, или би требало да будемо, пратећи савет нашег пророка. Кратки упитник за нас појединачно може бити:

Помињемо ли пуно име цркве у свим нашим контактима? Председник Нелсон је рекао: „Уклонити Господње име из Господње Цркве је велика Сотонина победа”. ⁴
Да ли допуштамо Богу да превлада у нашим животима прихватајући врло специфичан позив нашег пророка? Данас позивам наше чланове свуда да предњаче у напуштању ставова и поступака предрасуда.”⁵
Да ли побеђујемо свет, верујући више у Христова учења него у људске филозофије, како је поучио наш пророк?⁶
Да ли смо постали миротворци који говоре позитивне ствари људима и о њима? Председник Нелсон нас је на последњој генералној конференцији поучио следећем: „Има ли чега честитог, лепог, или на добром гласу, или хвале вредног што можемо да кажемо о другој особи – било у лице или иза њених леђа – то би требало да буде наше мерило комуникације.”⁷

Ово су једноставна, али моћна упутства. Запамтите, све што је Мојсијев народ морао да уради да би се излечио било је да погледа месингану змију коју је подигао.⁸ Али „због једноставности пута, или лакоће његове, беше много оних који страдаху”.⁹

Током ове конференције чули смо и још ћемо чути непогрешиве савете наших пророка и апостола. То је савршена прилика да развијемо понизност и да наша чврста мишљења приклонимо још снажнијем уверењу да Господ говори преко ових изабраних вођа.

Изнад свега, у развијању понизности, такође морамо разумети и прихватити да нисмо у стању да превазиђемо своје изазове или да остваримо свој пуни потенцијал само сопственим напорима. Мотивациони говорници, писци, тренери и инфлуенсери широм света, посебно на дигиталним платформама, рећи ће да све зависи искључиво од нас и наших поступака. Свет верује у мишицу телесну.

Али преко обновљеног Јеванђеља научили смо да у великој мери зависимо од доброчинства Небеског Оца и помирења нашег Спаситеља Исуса Христа, „јер знамо да се по благодати спашавамо, пошто учинимо све што можемо”.¹⁰ Зато је толико важно да склапамо и држимо завете са Богом, јер ће нам то омогућити потпун приступ моћи исцељења, оспособљавајућој и усавршавајућој моћи Исуса Христа кроз Његово помирење.

Присуствовање причасним састанцима недељно и редовно служење у храму да бисмо учествовали у обредима и да бисмо примили и обновили завете је знак да препознајемо своју зависност од Небеског Оца и нашег Спаситеља, Исуса Христа. То ће призвати Њихову моћ у наше животе да нам помогну у свим нашим проблемима и на крају испуне меру нашег стварања.

Не тако давно ниво моје понизности и разумевање моје зависности од Господа је поново био на искушењу. Ишао сам таксијем на аеродром да ухватим кратак лет до места где је била веома тешка ситуација коју је требало решити. Таксиста, који није био члан Цркве, погледао ме је преко огледала и рекао: „Видим да вам данас није добро!”

„Стварно?” упитао сам.

„Наравно”, рекао је. Затим је рекао нешто попут: „Заправо имате веома негативну ауру око себе!”

Објаснио сам му да имам прилично тешку ситуацију са којом морам да се носим када ме је затим упитао: „Да ли сте учинили све што је у вашој моћи да то решите?”

Одговорио сам да сам учинио све што сам могао.

Затим је рекао нешто што никад нисам заборавио: „Зато препустите то у Божје руке и све ће добро проћи.”

Признајем да сам био у искушењу да га питам: „Знаш ли са ким разговараш?” Али нисам! Оно што сам урадио је да сам се укључио у понизну молитву пред Господом током целог тог једночасовног лета, тражећи божанску помоћ. Док сам напуштао авион, сазнао сам да је тешка ситуација коју треба решити већ у реду и да моје присуство више неће бити потребно.

Браћо и сестре, заповест, позив и обећање од Господа су јасни и утешни: „Буди понизан; и Господ Бог твој ће те руком водити, и дати одговор на молитве твоје”.¹¹

Будимо понизни да следимо савет наших пророка и прихватимо да нас само Бог и Исус Христ могу преобразити – путем обреда и завета примљених у Његовој Цркви – у нашу најбољу верзију себе у овом животу и, једног дана, учинити нас савршенима у Христу. У име Исуса Христа, амен.