Распусни син и пут који води кући
Иако су вас избори можда одвели далеко од Спаситеља и Његове Цркве, Главни Исцелитељ стоји на путу који води кући и поздравља вас.
Један човек имаше два сина
Неки су је назвали највећом кратком причом икада испричаном.1 Од када је преведена на хиљаде језика широм света, сасвим је могуће да током протекла два миленијума сунце није зашло а да се ова прича не помене негде у свету.
Испричао ју је Исус Христ, наш Спаситељ и Откупитељ, који је дошао на земљу да „спасе шта је изгубљено”.2 Он почиње овим једноставним речима: „Један човек имаше два сина”.3
Одмах сазнајемо за болни сукоб. Један син4 говори оцу да је завршио са животом код куће. Жели своју слободу. Жели да остави иза себе васпитање и учења својих родитеља. Тражи свој део наследства – одмах.5
Можете ли замислити шта је отац осетио када је то чуо? Када је схватио да је оно што његов син жели више од свега да напусти породицу и да се можда више никада не врати?
Велика авантура
Син мора да је осетио усхићење и узбуђење због авантуре. Најзад је био самосталан. Ослобођен начела и правила васпитања своје младости, коначно је могао да доноси сопствене одлуке без утицаја родитеља. Нема више кривице. Могао је да ужива у прихватању заједнице истомишљеника и да живи живот под својим условима.
Стигавши у далеку земљу, брзо је стекао нове пријатеље и почео да живи животом о којем је одувек сањао. Мора да је многима био миљеник, јер је слободно трошио новац. Његови нови пријатељи – корисници његовог расипништва – нису га осуђивали. Славили су, подстицали и заговарали његове изборе.6
Да су постојале друштвене мреже у то време, сигурно би напунио странице анимираним фотографијама пријатеља који се смеју: #ЖивимСвојНајбољиЖивот! #НикадСрећнији! #ТребалоЈеТоДавноДаУрадим!
Глад
Али забава није потрајала – ретко потраје. Догодиле су се две ствари: прво, остао је без новца, а друго, глад је захватила земљу.7
Како су се проблеми погоршавали, ухватила га је паника. Некада незаустављиви трошаџија сада није могао да приушти ни један оброк, а камоли место за боравак. Како ће преживети?
Био је великодушан према својим пријатељима – да ли ће му сада помоћи? Видим га како тражи малу подршку – само накратко – док поново не стане на ноге.
Свето писмо нам каже: „Нико му… не даваше.”8
Очајнички желећи да остане жив, пронашао је у близини сељака који га је унајмио да храни свиње.9
Сада веома гладан, напуштен и сам, младић се сигурно питао како је све могло да крене тако страшно, страшно наопако.
Није га мучио само празан стомак. Била је то празна душа. Био је толико сигуран да ће га препуштање световним жељама учинити срећним, да су морални закони били препрека тој срећи. Сада је знао више. И какву је цену морао да плати за то знање!10
Како је физичка и духовна глад расла, његове мисли су се окренуле оцу. Да ли би му помогао након свега што се догодило? Чак су и најсиромашније слуге његовог оца имале храну и склониште од олуја.
Али да се врати оцу?
Никада.
Да призна пред селом да је протраћио своје наследство?
Немогуће
Суочити се са комшијама који су га сигурно упозорили да срамоти своју породицу и слама срца својих родитеља? Вратити се својим старим пријатељима након што се хвалио како се ослободио?
Неподношљиво.
Али глад, усамљеност и грижа савести једноставно нису нестали – све док не „дође к себи”.11
Знао је шта треба да уради.
Повратак
Вратимо се сада оцу, неутешном господару домаћинства. Колико је стотина, можда хиљада, сати провео бринући о свом сину?
Колико пута је гледао низ пут којим је његов син кренуо и поново проживљавао болан губитак који је осетио када је његов син отишао? Колико је молитви упутио у дубокој ноћи, молећи Бога да му син буде сигуран, да открије истину, да се врати?
А онда једног дана, отац је гледао тај усамљени пут – пут који води кући – и угледао у даљини обрисе особе како иде према њему.
Да ли је могуће?
Иако је особа била веома далеко, отац је у тренутку знао да је то његов син.
Потрчао је до њега, загрлио га и пољубио.12
„Оче”, повика син, у говору који је сигурно вежбао хиљаду пута, „сагреших Небу и теби. И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника.”13
Али отац га једва пушта да заврши. Са сузама у очима, заповеди својим слугама: „Изнесите најлепшу обућу и обуците мог сина. Ставите му прстен на руку и обућу на ноге. Направите гозбу да прославимо. Mој син се вратио!”14
Прослава
У мојој канцеларији виси слика немачког уметника Рихарда Бурдеа. Хариет и ја волимо ту слику. Она приказује једну нежну сцену из ове Спаситељеве параболе у дубљој перспективи.
Док су сви пресрећни због повратка сина, једна особа није – његов старији брат.15
Он носи неки емоционални терет.
Био је ту када је његов брат тражио своје наследство. Био је директан сведок огромне тежине туге свог оца.
Откако је његов брат отишао, трудио се да подиже очев терет. Сваког дана је радио на обнављању сломљеног срца свог оца.
А сада се безобзирно дете вратило, и људи нису могли да престану да поклањају пажњу његовом бунтовном брату.
„Све ове године”, рекао је оцу, „никад нисам одбио да урадим ништа што си тражио. Ипак, за све то време, никада ниси прославио са мном.”16
Отац пун љубави је одговорио: „Драги сине, све што имам је твоје! Овде се не ради о поређењу награда или прослава. Овде се ради о исцељењу. Ово је тренутак ком смо се надали свих ових година. Твој брат је био мртав и поново је жив! Био је изгубљен, али сада је нађен!”17
Парабола за наше време
Моја вољена браћо и сестре, драги пријатељи, као и све Спаситељеве параболе, и ова није само о људима који су давно живели. Говори о вама и мени, данас.
Ко од нас није скренуо са пута светости, безумно мислећи да бисмо могли пронаћи више среће идући својим саможивим путем?
Ко се од нас није осећао понижено, сломљеног срца и очајно због потребе за опроштајем и милошћу?
Можда су се неки запитали: „Да ли је уопште могуће вратити се назад? Да ли ћу заувек бити обележен за своје бивше пријатеље, одбачен и избегаван? Да ли је боље остати изгубљен? Како ће Бог реаговати ако покушам да се вратим?”
Ова парабола нам даје одговор.
Наш Небески Отац ће дотрчати до нас, Његово срце је преплављено љубављу и саосећањем. Он ће нас загрлити; ставите огртач око рамена, прстен на прст, сандале на ноге; и прогласити: „Данас славимо! Јер моје дете, које је некада било мртво, вратило се у живот!”
Небо ће се радовати нашем повратку.
Радо[ст] неисказан[а] и прослављен[а]
Могу ли да одвојим тренутак и разговарам са вама појединачно?
Без обзира шта се догодило у вашем животу, понављам и објављујем речи мог вољеног пријатеља и колеге апостола старешине Џефрија Р. Холанда: „Није могуће да потонете дубље од бесконачне светлости Христове [помирбене жртве].”18
Иако су вас избори можда одвели далеко од Спаситеља и Његове Цркве, Главни Исцелитељ стоји на путу који води кући и жели вам добродошлицу. А ми као чланови Цркве Исуса Христа настојимо да следимо Његов пример и да вас пригрлимо као своју браћу и сестре, као своје пријатеље. Радујемо се и славимо са вама.
Ваш повратак неће умањити благослове других. Јер је Очева благодат бесконачна, и оно што је дато једном не умањује ни најмање право дато рођењем другима.19
Не претварам се да је повратак лака ствар. О томе могу да посведочим. Можда ће то, у ствари, бити најтежи избор који ћете икада направити.
Али сведочим да ће у тренутку када одлучите да се вратите и ходате путем нашег Спаситеља и Откупитеља, Његова моћ ући у ваш живот и преобразити га.20
Анђели на небу ће се радовати.
И ми ћемо, ваша породица у Христу. На крају крајева, знамо како је бити изгубљен. Сви се свакодневно ослањамо на ту Христову моћ помирења. Познајемо овај пут и ходаћемо са вама.
Не, наш пут неће бити без жалости, јада или туге. Али догурали смо довде због „речи Христове и неуздрмане вере у Њега, потпуно се ослањајући на заслуге Онога који је моћан да спасе”. И заједно ћемо „хрлити напред са постојаношћу у Христу, имајући савршену одсјај наде и љубави према Богу и свим људима”.21 Заједно ћемо се „рад[овати] радошћу неисказаном и прослављеном”,22 јер је Исус Христ наша снага!23
Моја је молитва да свако од нас чује, у овој узвишеној параболи, Очев глас који нас позива да ступимо на пут који води кући – да бисмо имали храбрости да се покајемо, примимо опроштај и следимо пут који води назад нашем самилосном и милостивом Богу. О томе сведочим и остављам вам свој благослов у име Исуса Христа, амен.