Историја Џозефа Смита

1. Као резултат многих извештаја које су прошириле зле и лукаве особе, у вези с рођењем и напретком Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, с намером њихових аутора да наруше углед цркве и њен напредак у свету – био сам подстакнут да напишем ову историју, да бих исправио јавно мишљење, и обезбедио чињенице свима онима који траже истину, онако како су се и догодиле, у вези са мном лично и са црквом, у оној мери у којој сам имао те чињенице у свом поседу.

2. У овој историји представићу разне догађаје у вези са овом црквом, у истини и праведности, онако како су се догодили, или се и даље дешавају, а сада је [1838 година] осам година од организовања поменуте цркве.

3. Ја сам рођен у години Господа нашега хиљаду осамсто петој, двадесет трећег дана децембра, у граду Шарону, у округу Виндзор, у држави Вермонт… Мој отац, Џозеф Смит ст. напустио је државу Вермонт, и преселио се у Палмиру, у округ Онтарио (сада Вејн), у држави Њујорк, када сам имао десет година, или отприлике толико. Четири године након доласка у Палмиру, мој отац се преселио са породицом у Манчестер који је био у истом округу Онтарио –

4. У његовој породици је било једанаест душа, поименично, отац мој, Џозеф Смит, мајка моја, Луси Смит (чије је девојачко презиме било Мек, кћер Соломона Мека); браћа моја, Алвин (који је умро 19. новембра, 1823. год. у својој 26. години), Хајрам, Семјуел Херисон, Вилијам, Дон Карлос и ја; и сестре моје, Софронија, Кетрин и Луси.

5. У другој години након наше селидбе у Манчестер, настало је неуобичајено узбуђење по питању религије у месту у ком смо живели. Започело је с методистима, али је убрзо постало свеопште међу свим верским заједницама у том крају земље. Заиста, чинило се да је цело подручје захваћено тиме, и велика мноштва су се прикључила различитим верским групама, што је допринело не тако малом комешању и подели међу људима, од којих су неки узвикивали, гле овде! А други, гле тамо! Неки су бранили методистичку веру, неки презбитеријанску, а неки баптистичку.

6. Да, упркос великој љубави коју су обраћеници у овим различитим верама испољавали у време свог обраћења, и великој ревности коју су показивали ови службеници, активни у подизању и подстицању овог необичног призора верских осећања, како би свакога обратили, како су то волели да кажу, нека се прикључе оној верској заједници којој желе; ипак, када су обраћеници почели да се осипају, неки у једну верску заједницу, а други у другу, видело се да су наизглед добра осећања и свештеника и обраћеника више усиљена него истинита; јер је следио призор велике збрке и лоших осећања – свештеници су се расправљали са свештеницима, и обраћеници са обраћеницима; тако да су се сва њихова добра осећања једних према другима, уколико су их уопште и имали, потпуно изгубила у вербалним сукобљавањима и такмичењу у ставовима.

7. У то време сам био у петнаестој години. Очева породица је била обраћена у презбетаријанску веру, и четворо од њих се придружило цркви, наиме, мајка моја, Луси; браћа моја Хајрам и Семјуел Херисон, и сестра моја Софронија.

8. Током овог времена великог узбуђења мој ум је био суочен са озбиљним размишљањима и великом нелагодом; али иако су моја осећања била дубока и често јака, још увек сам себе држао подаље од свих ових заједница, мада сам присуствовао њиховим разним састанцима онолико колико су то околности дозвољавале. Током времена мој ум је постао привржен методистичкој заједници, и осетио сам извесну жељу да им се придружим; али тако је била велика пометња и раздор међу разним религијама, да је било немогуће за једну младу особу налик мени, и тако невешту с људима и стварима, да дође до било каквог закључка ко је у праву а ко није.

9. Повремено је мој ум био веома узбуђен, толико су граја и метеж били велики и непрестани. Презбитеријанци су били изразито против баптиста и методиста, и користили су све моћи разума и надмудривања да би доказали њихове грешке, или, у најмању руку да би убедили људе да су погрешили. Са друге стране, баптисти и методисти су били подједнако ревносни у настојању да успоставе своја учења и оповргну сва друга.

10. Усред овог рата речи и метежа у ставовима, често сам себи говорио: Шта треба да се учини? Која је од свих ових страна у праву; или све оне греше? Ако је било која од њих исправна, која је, и како ћу то знати?

11. Док сам се борио са силним тешкоћама изазваним такмичењем ових религиозних група, једног дана сам читао Јаковљеву посланицу, прво поглавље, пети стих, који каже: Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога, који даје свакоме без разлике, и не кори никога; и даће му се.

12. Никада ниједан стих из Светог писма није дотакао с више моћи срце човечје као што је овај моје, тада. Чини ми се да је обузео великом снагом сваки осећај мог срца. Размишљао сам о њему увек изнова, знајући да ако икоме треба мудрости од Бога, мени треба, јер не знам како да поступим, и уколико не будем добио више мудрости од оне коју имам, никада нећу знати, јер вероучитељи различитих верских заједница разумеју исте стихове у Светим писмима различито и уништили су свако поверење у решавање питања ослањањем на Библију.

13. Недуго затим дошао сам до закључка да морам или остати у мраку и пометњи, или учинити како Јаков упућује, то јест, да иштем од Бога. Недуго након тога одлучио сам да иштем од Бога, закључујући да ако Он даје мудрост онима којима она недостаје, и даје је свакоме без разлике, и не кори никога, могао бих да се упустим у то.

14. Стога, у складу с одлучношћу својом да иштем од Бога, удаљих се до шуме да то и покушам. То се догодило у јутро прелепог, ведрог дана, раног пролећа хиљаду осамсто двадесете године. Био је то први пут у мом животу да сам начинио такав покушај, јер међу свим својим бригама никада нисам покушао да се гласно молим.

15. Након што сам се повукао на место где сам раније планирао да одем, гледајући около, и видевши да сам сâм, клекнуо сам и почео да износим Богу жеље мога срца. Тек што сам почео одједном ме је обузела сила која ме је у потпуности надвладала и имала је тако зачуђујући утицај на мене везујући ми језик тако да нисам могао да говорим. Густа тама ме је окружила, и неко време ми се чинило да сам осуђен на изненадно уништење.

16. Али, напрегнувши све своје моћи да призовем Бога да ме избави од силе овог непријатеља која ме је обузела, и у том тренутку када сам био спреман да паднем у очај и да се препустим уништењу – не некој умишљеној пропасти, већ моћи неког стварног бића из невидљивог света, које је имало тако необичне моћи које никада раније нисам осетио ни у једном бићу – управо у том моменту велике узнемирености, видео сам стуб светлости баш изнад моје главе, јачи од сјаја сунчевог, који се постепено спуштао све док није пао на мене.

17. Тог тренутка када се појавио осетио сам се избављеним од непријатеља који ме је држао свезаним. Када је светлост застала нада мном видео сам две Особе, чији сјај и слава надмашују сваки опис, како стоје у ваздуху изнад мене. Једна од њих ми је, позвавши ме по имену и показујући на ону другу, рекла – Ово је Син мој љубљени. Слушај га!

18. Ствар о којој сам желео да упитам Господа била је да сазнам која је од свих верских заједница у праву, како бих знао којој да се прикључим. Чим сам се прибрао, тако да сам могао да говорим, упитао сам Особе које су стајале у светлу нада мном, која је од свих верских заједница у праву (јер до тог тренутка никада нисам примио у срце своје да све оне греше) и којој би требало да се прикључим.

19. Одговорено ми је да се не смем прикључити ниједној, јер све оне греше; и Особа која ми се обратила рече да су сва убеђења њихова одвратна у Његовим очима; да су све њихове присталице искварене, јер: „Приближавају ми се својим уснама, али су им срца далеко од мене, поучавају они учењима и заповестима људским, имајући облик побожности, али поричу моћ њену.“

20. Он ми опет забрани да се прикључујем било којој од њих, и много тога другог ми рече, што не могу сада записати. Када се поново прибрах, нађох се где лежим на леђима, гледајући у небо. Када се светлост повукла, нисам имао снаге; али сам се убрзо до извесне мере опоравио, и отишао кући. Како сам се наслонио на огњиште, мајка је упитала шта се дешава. Одговорио сам: Ништа, све је у реду – сасвим сам добро. А онда рекох својој мајци: Уверио сам се да презбитеријанство није истинито. Изгледа да је непријатељ био свестан, у врло раном периоду мог живота, да сам предодређен да се истакнем као онај који ће га узнемирити и засметати царству његовом; у супротном зашто би се моћи таме удружиле против мене? Зашто су непријатељство и прогон нарасли против мене, још у детињству мом?

21. Неколико дана након што сам имао ово виђење, догодило се да сам био у друштву са једним од методистичких проповедника, који је био део претходно поменутог верског узбуђења; и разговарајући с њим по питању вероисповести, искористио сам прилику да му испричам виђење које сам имао. Био сам веома изненађен његовим понашањем; не само да је олако схватао разговор са мном, већ и с великом презиром, говорећи да је све то од ђавола, да не постоји ништа такво као што су виђења и откривења у овим данима; да је све то престало с апостолима, и да никада више неће постојати ни једно од њих.

22. Убрзо сам сазнао, међутим, да је моје изношење ове приче побудило велике предрасуде према мени међу присталицама ових верских заједница, и било је разлог великог прогона, који се појачавао; и мада сам био непознати дечак, од само четрнаест, петнаест година, а околности мог живота такве да као дечак нисам био од неке важности у свету, људи на високим положајима су се ипак заузели да узбуне јавност против мене, и створе жестоке прогоне; и ово је било заједничко за све верске заједнице – све уједињене у мом прогону.

23. То ме је тада и често касније подстицало на озбиљно размишљање, како је било веома чудно да један непознат дечак, са нешто више од четрнаест година, који је ради свог скромног издржавања био присиљен да свакодневно ради, био сматран особом од толике важности да би привукао пажњу великодостојника најпопуларнијих верских заједница тога времена, у тој мери да у њима изазове дух најжешћег прогона и осуде. Али чудно или не, тако је било, и то је често био узрок моје велике туге.

24. Међутим, упркос томе, чињеница је да сам имао виђење. Отада сам сматрао да сам се осећао попут Павла, кад се бранио пред царем Агрипом, износећи своје виђење када је видео светло и чуо глас; али је још увек било бар неколицина оних који су му поверовали; неки рекоше да је непоштен, други рекоше да је луд; и био је исмеван и вређан. Све то, ипак, није уништило стварност његовог виђења. Он је имао виђење, и знао је да га је имао, и сви прогони под небом не би могли то променити; и мада ће га прогонити до смрти, знао је, и знаће до свог последњег даха, да је видео светло и чуо глас који му говори, и читав свет не би могао да га натера да помисли или верује другачије.

25. Исто је било и са мном. Заиста сам видео светлост, а посред те светлости видео сам две Особе, и оне су ми се стварно обраћале; и мада сам био омражен и прогоњен зато што сам рекао да сам имао виђење, то је ипак била истина; и док су ме прогонили, вређали, и лажно говорили свакакво зло о мени, био сам подстакнут да се у свом срцу запитам: Зашто ме прогоне због изношења истине? Заиста сам имао виђење, и ко сам ја да се одупирем Богу, и зашто свет настоји да ме убеди да порекнем оно што сам заиста видео? Јер сам имао виђење; знао сам то, и знао сам да Бог то зна, и нисам могао то порећи, нити сам се усуђивао, јер сам знао да бих, када бих то учинио, увредио Бога и доспео под осуду.

26. Задовољио сам свој ум што се тиче религијског света – јер није била моја дужност да се прикључим никоме, него да останем на истом док не добијем даља упутства. Открио сам да је сведочанство Јаковљево истинито – да човек коме недостаје мудрости може искати од Бога, и добиће, а неће бити прекорен.

27. Наставио сам да се бавим својим уобичајеним животним пословима све до двадесет првог септембра, хиљаду осамсто двадесет треће године, све време трпећи тежак прогон, од стране свих слојева људи, религиозних и нерелигиозних, јер сам наставио да тврдим да сам имао виђење.

28. У периоду од када сам имао виђење па до године хиљаду осамсто двадесет и треће – било ми је забрањено да се прикључим било којој верској заједници из тог времена, и како сам био у осетљивим годинама, и прогоњен од оних који би требало да ми буду пријатељи и да буду љубазни према мени, и чак иако су сматрали да сам се заваравао, требало је да настоје да ме на примерен и нежан начин дозову памети – био сам препуштен свакојаким искушењима; и крећући се у свакојаком друштву, често сам упадао у многе бесмислене грешке, и показивао младалачке слабости, и мане људске природе; које су ме, нажалост, водиле у свакојака искушења, и биле одвратне у очима Божјим. Сада када ово признајем, нико не би требало да ме сматра кривцем за било који велики и страшан грех. Склоност да чиним тако нешто никада није била у мојој природи. Али сам био крив због лакомислености, и због повременог дружења са раздраганим друштвом итд, што је било непримерено особи која би требало да се понаша као она која је позвана од Бога, а ја сам то био. Али ово неће бити чудно никоме ко се присети моје младости, и ко је упознат с мојом урођеном живахном нарави.

29. Као последица свега овога, често сам се осећао кривим за своје слабости и недостатке; када сам се вечери претходно поменутог двадесет првог септембра, након што сам те ноћи отишао у кревет, предао у молитви и преклињању Свемогућем Богу да ми опрости све моје грехе и глупости, а и да бих добио објаву, како бих сазнао своје стање и свој положај пред њим; јер сам имао пуно поверење у добијање божанске објаве, какву сам и раније имао.

30. Док сам тако призивао Бога, открио сам да је светлост обасјала моју собу, и тако наставила да се појачава док соба није постала светлија него у подне, када се изненада појавила особа поред мог кревета, стојећи у ваздуху, јер његова стопала нису додиривала под.

31. Имао је на себи комотну хаљину најизразитије белине. Била је то белина изван свега земаљског што сам икада видео; а не верујем да би се било шта на земљи могло начинити да буде тако изразито бело и бљештаво. Шаке су му биле откривене, а и руке његове, мало изнад зглоба, а тако и стопала његова, као и ноге његове, мало изнад чланака. Глава његова и врат су такође били откривени. Могао сам запазити да није имао другу одећу сем ове хаљине, јер је била отворена, тако да сам му могао видети недра.

32. Не само да је хаљина његова била изразито бела, него је и он сам био неописиво величанствен, а лице његово попут муње. Соба је била изразито светла, али не тако светла као простор око њега. Када сам га први пут угледао, уплашио сам се, али ме је страх убрзо напустио.

33. Позвао ме је по имену, и рекао ми је да је гласник, мени послат из присуства Божјег, и да му је име Морони; и да Бог има дело за мене да извршим; и да ће се име моје сматрати и добрим и злим међу свим народима, коленима, и језицима, односно да ће се помињати по добру и по злу међу свим људима.

34. Рекао је да постоји књига која је склоњена, написана на златним плочама, која даје извештај о претходним становницима овог континента, и извору одакле потичу. Рекао је и да она садржи пунину вечног јеванђеља, онако како ју је Спаситељ предао древним становницима.

35. Исто тако, да постоје два камена са сребрним луковима – а ова два камена, повезана са оклопом, чине оно што се зове Урим и Тумим, и склоњени су са плочама; а поседовање и употреба ова два камена је оно што је људе из древних и прошлих времена учинило видеоцима; и да их је Бог припремио у сврху превођења књиге.

36. Након што ми је ово рекао, започео је да цитира пророштва из Старог завета. Прво је цитирао део трећег поглавља из Књиге пророка Малахије; а цитирао је и четврто или последње поглавље истог пророштва, мада са малом изменом у односу на нашу Библију. Уместо цитирања првог стиха како пише у нашим књигама, навео га је на овај начин:

37. Јер гле, долази дан који ће као пећ горети, и сви охоли, и сви они који опако чине гореће као стрњика; јер ће их они који долазе спалити, говори Господ над војскама, да им неће оставити ни корена ни гране.

38. И опет, навео је пети стих овако: Гле, открићу вам свештенство, руком Илије пророка, пре него што дође велики и страшан дан Господњи.

39. Такође је навео следећи стих другачије: И усадиће он у срца деце обећања дата очевима њиховим, и срца деце ће се окренути к очевима њиховим. Ако тако не би било, цела земља би била потпуно уништена при доласку Његовом.

40. Уз то, навео је једанаесто поглавље Књиге пророка Исаије, говорећи да ће се ускоро испунити. Навео је и треће поглавље Дела апостолских, двадесет други и двадесет трећи стих, тачно како стоји у Новом завету. Рекао је да је тај пророк био Христ, али још није дошао дан када ће „они који не послушају глас његов бити искључени из народа,“ али ће ускоро доћи.

41. Такође је навео друго поглавље из књиге пророка Јоила, од двадесет осмог до последњег стиха. Рекао је да се ово још увек није испунило, али да ускоро хоће. Даље је изјавио да ће пунина нејевреја ускоро доћи. Цитирао је многе друге делове из Светог писма, и понудио многа објашњења која се не могу овде навести.

42. Опет, рекао ми је, када будем добио ове плоче о којима је говорио – јер време када би требало да се узму још није дошло – нећу смети да их показујем никоме; нити оклоп с Уримом и Тумимом, сем онима за које ће ми бити заповеђено да им покажем; у супротном бићу уништен. Док је разговарао са мном о плочама, имао сам виђење у свом уму те видех место где су плоче склоњене, и то тако јасно и очигледно да сам препознао место када сам га посетио.

43. Након овог саопштења, видео сам како се светлост у соби одмах скупља око особе која ми је говорила, и то је потрајало док соба поново није остала у мраку, сем око њега; када, одједном видех, као да се отворио пролаз ка небу, и он се успињао док није потпуно нестао, а соба је остала као што је била пре него што се ова небеска светлост указала.

44. Лежах размишљајући о јединствености призора, и веома се дивећи ономе што ми је било изречено од стране овог необичног гласника; када сам, усред свог размишљања изненада открио да је моја соба поново почела да светли, и одједном, исти небески гласник је био поново покрај мог кревета.

45. Он започе, и опет исприча исто оно што је испричао приликом прве посете, без икакве измене; када је то учинио, информисао ме је о великим судовима који ће се спустити на земљу, са великим пустошењем глађу, мачем, и помором; и да ће ови тешки судови доћи на земљу за време овог поколења. Након што ми је испричао све ово, успео се поново као што је то учинио и раније.

46. Од тада, утисци у мом уму су били тако дубоки, да је сан нестао с очију, и лежао сам преплављен дивљењем због онога што сам видео и чуо. Али колико ли беше моје изненађење када поново видех истог гласника покрај свог кревета, и чух га где опет понавља и говори оно од раније; а дао ми је и упозорење, говорећи ми да ће Сотона покушати да ме искуша (због сиромаштва породице оца мога), да бих се домогао плоча како бих се обогатио. То ми је забранио, говорећи да не смем имати ништа у виду када добијем плоче сем да прославим Бога, и да не смем бити подстакнут ниједним другим мотивом сем да изграђујем царство Његово; у супротном их не би могао добити.

47. Након ове треће посете, он се успео на небо као и пре, и био сам поново остављен да промишљам о чудноватости онога што сам искусио; када је одмах након што се небески гласник успео од мене по трећи пут, петао запевао, приметио сам да свиће дан, тако да су наши разговори сигурно потрајали целу ту ноћ.

48. Убрзо након што сам устао из кревета, као и обично, пошао сам да обављам нужне свакодневне послове; али, у покушају да радим као и обично, открих да ми је снага била толико исцрпљена да сам био потпуно немоћан. Мој отац, који је радио заједно са мном, видео је да са мном нешто није у реду и рекао ми је да одем кући. Кренуо сам с намером да идем кући; али, у покушају да прескочим ограду преко поља где смо били, снага ме је потпуно издала, и пао сам беспомоћан на земљу, и неко време сам био потпуно несвестан.

49. Прво чега сам могао да се сетим јесте глас који ми се обратио, назвавши ме по имену. Погледах, и видех оног истог гласника како стоји изнад моје главе, окружен светлошћу као и пре. Он ми поново исприча све оно што ми је причао претходне ноћи, и заповеди ми да идем код свог оца и кажем му о виђењу и заповестима које сам примио.

50. Био сам послушан и вратио сам се оцу у поље, и објаснио му цео случај. Одговорио ми је да је то од Бога, и рекао ми је да пођем и учиним како ми је гласник заповедио. Напустио сам поље и пошао к месту на коме ми је гласник рекао да су плоче склоњене; и због јасноће виђења које сам имао о томе, препознао сам то место чим сам тамо дошао.

51. Недалеко од села Манчестер, у округу Онтарио, у држави Њујорк, налази се повелико брдо, најистакнутије у целом крају. На западној страни овог брда, недалеко од врха, под прилично великим каменом, лежале су плоче, смештене у каменој кутији. Овај камен је био дебео и заобљен по средини горње стране, и тањи према рубовима, тако да је средишњи његов део био видљив изнад земље, али је ивица свуда около била прекривена земљом.

52. Након што склоних земљу, дохватио сам полугу, коју сам поставио испод руба камена, и уз мало напора сам га подигао. Погледао сам унутра, и тамо сам заиста угледао плоче, Урим и Тумим, и оклоп, као што је гласник и рекао. Кутија у којој су оне лежале била је састављена од положених каменова спојених неком врстом цемента. На дну кутије су лежала два камена попречна у односу на кутију, а на овим каменовима су биле положене плоче и све остало с њима.

53. Покушао сам да их извадим, али ми је гласник забранио, и опет ме је обавестио да време њиховог обелодањивања још није дошло, нити ће доћи, још четири године од тада; али ми је рекао да морам доћи на то место онда када прође тачно једна година, и да ће се тамо сусрести са мном, и да ћу наставити да тако чиним све док не дође време да добијем плоче.

54. Стога, како ми је било заповеђено, одлазио сам тамо крајем сваке године, и сваки пут налазио гласника тамо, и примао упутства и знање приликом сваког од наших разговора, о ономе што ће Господ учинити, и како и на који начин ће Његово царство бити вођено у последњим данима.

55. Како су очеве животне околности биле праћене оскудицом, били смо у потреби да радимо својим рукама, одлазећи у надницу или на други начин, кад год смо имали прилику. Некада смо радили код куће а некада далеко, и непрестаним радом смо успевали да обезбедимо пристојно издржавање.

56. Године 1823. породица мога оца се сусрела са великом невољом због смрти мог најстаријег брата Алвина. Октобра месеца, 1825. год. радио сам за једног старијег господина по имену Џозаја Стол, који је живео у округу Ченанго, у држави Њујорк. Начуо је да су шпанци отворили рудник сребра у Хармонију, у округу Саскехана, у држави Пенсилванија; и копао је, пре него што ме је унајмио, да би, ако је то могуће, пронашао руду. Након што сам отишао да живим код њега, повео је и мене, и осталу радну снагу, да бисмо копали у намери да нађемо руду, и ту сам наставио да радим отприлике месец дана, без успеха у том подухвату, и коначно сам убедио старог господина да престанемо да је тражимо. Отада се о мени раширила прича да јурим за новцем.

57. За време док сам био тако упослен, био сам смештен код госп. Ајзека Хејла у том месту; ту сам први пут видео своју жену (његову ћерку), Ему Хејл. 18-тог јануара, 1827. год. смо се венчали, док сам још увек радио за господина Стола.

58. Због моје непрестане тврдње да сам имао виђење, још увек ме је пратио прогон, и породица оца моје жене је била поприлично против нашег венчања. Био сам, стога, приморан да је склоним негде другде; и тако смо отишли и венчали се у дому мировног судије Тарбила, у Саут Бејнбриџу, у округу Ченанго, у држави Њујорк. Убрзо након свог венчања напустио сам госп. Стола, и отишао свом оцу, и радио на фарми с њим те године.

59. Најзад, дошло је време да добијем плоче, Урим и Тумим, и оклоп. Двадесет другог септембра, хиљаду осамсто двадесет седме године, отишавши као и обично крајем још једне године на место где су склоњене, исти онај небески гласник ми их је предао с овом наредбом да будем одговоран за њих; да ћу, ако дозволим да се немаром, или било каквом мојом небригом изгубе, бити одбачен; али уколико настојим да их сачувам, док их он, гласник, не затражи, биће заштићене.

60. Убрзо сам открио зашто сам примио тако строге наредбе да их сачувам, и зашто ми гласник рече да ће их затражити када учиним оно што се из руке моје буде захтевало. Недуго пошто се сазнало да их поседујем, многи уложише велике напоре да ми их одузму. У ту сврху прибегавало се свакаквим варкама које су се могле смислити. Прогон је постао огорченији и озбиљнији него пре, а мноштво је непрестано вребало да ми их одузме ако је то могуће. Али, мудрошћу Божјом, оне остадоше безбедне у мојим рукама, док нисам испунио с њима оно што се захтевало из руке моје. Када их је, према договору, гласник затражио, предао сам му их; и он их има у свом поседу све до данас, односно до другог дана маја, хиљаду осамсто тридесет осме године.

61. Узбуђење је, ипак, још увек трајало, и гласина са својих хиљаду језика је увек била у служби кружења лажи о породици мога оца, и о мени. Када бих забележио хиљадити део тога, испунило би књиге. Прогон је, ипак, постао тако неподношљив да сам морао да напустим Манчестер, и одем са својом женом у округ Саскехана, у држави Пенсилванији. Док смо се припремали да пођемо – уз то веома сиромашни, а прогон је био тако јак да није било вероватно да ће се наше околности побољшати – усред наших невоља нашли смо пријатеља у господину по имену Мартин Харис, који нас је посетио и дао ми педесет долара да нам се нађу на нашем путовању. Господин Харис је био становник општине Палмира, у округу Вејн, у држави Њујорк, и фармер од угледа.

62. С овом благовременом помоћи био сам у могућности да дођем до одредишта у Пенсилванији; и убрзо након мог доласка започео сам преписивање знакова с плоча. Преписао сам знатан број њих, и посредством Урима и Тумима превео сам неке од њих, а то сам радио од када сам у децембру стигао у дом оца моје жене па све до наредног фебруара.

63. Једном приликом овог месеца фебруара, претходно поменути господин Мартин Харис дошао је до нас, узео знаке које сам преписао са плоча, и отишао с њима у град Њујорк. О ономе што се догодило с њим и знацима, ослањам се на његов посебан извештај о околностима, који ми је поднео након што се вратио, а који следи:

64. Отишао сам у град Њујорк, и представио знаке који су били преведени, заједно са преводима његовим, професору Чарлсу Антону, господину познатом по својим књижевним достигнућима. Професор Антон је изјавио да је превод исправан, исправнији од било ког другог који је преведен с египатског а кога је до тада видео. Показао сам му онда знаке који до тада нису преведени, и рекао је да су на египатском, халдејском, асиријском, и арапском; и рекао је да су истинити знаци. Дао ми је потврду, којом се потврђује народу у Палмири да су знаци истинити, и да је превод неких од њих који су преведени такође истинит. Узео сам потврду и ставио је у џеп, и спремао се да напустим кућу, када ме је господин Антон позвао назад, и питао ме је како је тај младић открио да су златне плоче биле на месту на коме их је нашао. Одговорио сам му да му је анђео Божји то открио.

65. Он ми је тада рекао: ‘Да погледам ту потврду.’ Стога узех је из свог џепа и дадох му је, када ју је он узео и поцепао у комадиће, говорећи да не постоји ништа такво као што је служење анђела, и да ће он превести плоче ако му их донесем. Упутио сам га да је део тих плоча запечаћен, и да ми је забрањено да их донесем. Он је одговорио: ‘Не могу да читам запечаћену књигу.’ Напустио сам га и отишао др Мичелу, који је потврдио оно што је професор Антон рекао о знацима и о преводу.

· · · · · · ·

66. Дана 5. априла 1829. год. Оливер Каудери је дошао у мој дом, а до тада га никада пре нисам видео. Изјавио ми је да је с обзиром да је био учитељ у школи у крају у ком је живео мој отац, а мој отац је био један од оних који су слали своју децу у школу, био је смештен на неко време у његовом дому, и док је био тамо породица му је причала о околностима под којима сам примио плоче, и у вези с тим је дошао да ме нешто упита.

67. Два дана након што је стигао г. Каудери (био је 7. април) почео сам да преводим Мормонову књигу, а он је почео да је записује.

· · · · · · ·

68. Наставили смо с делом превођења, када смо, у предстојећем месецу (у мају 1829. год), једног дана отишли у шуму да бисмо се помолили и упитали Господа о крштењу за опрост греха, о чему смо пронашли да је забележено у преводу с плоча. Док смо били тако заузети, молећи се и призивајући Господа, гласник са неба се спустио у облаку светлости, и полажући руке на нас, заредио нас је говорећи:

69. Вама, моји другови служитељи, у име Месијино, поверавам вам Ароново свештенство, које држи кључеве служења анђела, и јеванђеља покајања, и крштења урањањем за опрост греха, и никада више неће бити узето са земље док синови Левијеви не принесу поново Господу принос у праведности.

70. Рекао је да ово Ароново свештенство нема власт полагања руку за дар Светога Духа, али да ће нам то бити поверено касније; и заповедио нам је да одемо и да се крстимо, и дао нам је упутства да ја треба да крстим Оливера Каудерија, а након тога да он треба да крсти мене.

71. Сходно томе смо отишли и крстили се. Прво сам ја крстио њега, а након тога је он крстио мене – након чега сам положио руке на његову главу и заредио га у Ароново свештенство, а након тога је он положио руке на главу моју и заредио ме у исто то свештенство – јер нам је тако било заповеђено.*

72. Гласник, који нас је посетио овом приликом и поверио нам ово свештенство је рекао да му је име Јован, исти онај који је назван Јован Крститељ у Новом завету, и да делује под вођством Петра, Јакова и Јована, који држе кључеве Мелхиседековог свештенства, рекао је да ће нам то свештенство у одређено време бити поверено, и да ја треба да се назовем првим старешином цркве, а он (Оливер Каудери) другим. Када смо били заређени руком овог гласника, и крстили се, био је петнаести мај, 1829. год.

73. Непосредно након израњања из воде, пошто смо крштени, искусили смо велике и величанствене благослове од нашег Небеског Оца. Тек што сам крстио Оливера Каудерија, Свети Дух је сишао на њега, и он је устао и прорицао много тога што ће се ускоро догодити. И опет, тек што је он мене крстио, добио сам духа пророштва, када сам, уставши, прорицао о напретку цркве, и о много чему другом у вези са црквом, и о овом поколењу деце човечје. Били смо испуњени Светим Духом, и радовали смо се у Богу спасења нашег.

74. Пошто су нам се умови просветлили, Света писма су почела да се отварају за наше разумевање, и истинито значење и сврха његових тајновитијих делова откривени су нам на начин на који нису никада раније, нити смо икада пре размишљали о њима. У међувремену, били смо присиљени да држимо тајним околности примања свештенства и нашег крштења, због духа прогона који се појавио у околини.

75. С времена на време смо добијали претње да ће нас напасти, и то од стране присталица неких вероисповести. И њихове намере да нас нападну осујећене су због утицаја породице жениног оца (уз божанску промисао), која је постала пријатељски настројена према мени, и која се супротставила руљи, и желела да ми буде допуштено да наставим дело превођења без прекидања; стога нам је понудила и обећала заштиту од свих незаконитих поступака, у мери у којој је то било у њеној моћи.