Лијахона
Пламен скривеног огња
Мај 2024.


13:28

Пламен скривеног огња

Бог чује сваку нашу молитву и одговара на сваку од њих према путу који је зацртао за наше усавршавање.

Браћо и сестре, откако сам последњи пут био за овом говорницом у октобру 2022, научио сам болну лекцију. Та лекција гласи: Ако не одржите прихватљив говор, може вам бити забрањено да говорите на следећих неколико конференција. Видите да сам задужен на почетку овог првог заседања. Оно што не можете да видите је да стојим над отвором са веома осетљивом бравом. Ако овај говор не буде ваљао, нећу вас видети наредних неколико конференција.

У духу те дивне химне са овим прелепим хором, недавно сам научио неке лекције које, уз Господњу помоћ, желим да поделим са вама данас. То ће ово учинити врло личним говором.

Најличније и најболније од свих ових недавних искустава била је смрт моје вољене супруге Пат. Она је била најсјајнија жена коју сам икада познавао – савршена жена и мајка, да не говоримо ништа о њеној чистоти, дару за изражавање и духовности. Једном је одржала говор под називом „Испуњавање мере вашег стварања”. Чини ми се да је меру свог стварања испунила успешније него што је ико могао да замисли. Била је савршена ћерка Божја, узорна ученица Христова. Био сам најсрећнији мушкарац што сам са њом провео 60 година свог живота. Ако се покажем достојним, наше печаћење значи да могу да проведем вечност са њом.

Још једно искуство почело је 48 сати након сахране моје жене. У то време хитно сам примљен у болницу са тешким здравственим стањем. Потом сам провео прве четири недеље шестонедељног боравка наизменично унутар или ван јединице интензивне неге, свестан или без свести.

Практично све моје искуство у болници током тог периода је изгубљено из сећања. Оно што није изгубљено је моје сећање на пут ван болнице, на оно што се чинило ивица вечности. Овде не могу у потпуности да говорим о том искуству, али могу рећи да је део онога што сам примио било упозорење да се вратим својој служби што пре, посвећеније, усредсређеније на Спаситеља и са више вере у Његову реч.

Нисам могао да не осетим да примам своју личну верзију откривења датог Дванаесторици пре скоро 200 година:

„Треба да посведочиш о имену моме… и пошаљеш реч моју све до крајева земље…

… јутро за јутром; и дан за даном нека твој глас упозорења излази; и када ноћ дође нека становници земље не дремају, због твог говора…

Устан[и] и опаш[и] бедра своја, преузм[и] крст свој, [и] след[и] ме.”

Моје љубљене сестре и браћо, од тог искуства, трудио сам се да озбиљније носим свој крст, са више одлучности да пронађем где могу да подигнем апостолски глас топлине и упозорења ујутро, дању и ноћу.

Tо ме доводи до треће истине која је дошла у тим месецима губитка, болести и невоље. Било је то обновљено сведочанство и бескрајна захвалност за одлучне молитве – ваше молитве – чији сам ја био корисник. Заувек ћу бити захвалан на молитвама хиљаде људи који су, попут наметљиве удовице, непрестално тражили небеску интервенцију за мене. Примио сам свештеничке благослове и видео како мој разред средње школе пости за мене, као и неколико других одељења широм Цркве. А моје име мора да је било на молитвеном списку готово сваког храма у Цркви.

У својој дубокој захвалности за све ово, придружујем се Г. К. Честертону, који је једном рекао „да је захвалност највиши облик мисли; и … захвалност је срећа удвостручена чудом”. Са сопственом „срећом удвострученом чудом”, захваљујем свима вама и захваљујем свом Оцу на Небесима, који је чуо ваше молитве и благословио мој живот.

Браћо и сестре, сведочим да Бог чује сваку нашу молитву и одговара на сваку од њих према путу који је зацртао за наше усавршавање. Схватам да се отприлике истовремено толико много њих молило за обнову мог здравља, а исти број – укључујући и мене – молио се за здравље моје жене. Сведочим да је обе те молитве чуо и услишио божански саосећајни Небески Отац, иако молитве за Пат нису биле услишене онако како сам ја молио. Само Богу је познато зашто молитве услишава другачије него што се надамо – али вам обећавам да их Он чује, и услишава према својој непогрешивој љубави и космичком распореду.

„Не будем[о] ли погрешно тражи[ли].” нема ограничења када, где или за шта да се молимо. Према откривењима, треба да се „молите [увек]” Треба да се молимо, рекао је Амулек, за „он[е] који су око вас”, са вером да „непрестана молитва праведн[их] много може помоћи”. Наше молитве треба да буду гласне када имамо приватност да их тако понудимо. Ако то није практично, треба их изговорити у свом срцу. Ми певамо да наше молитве буду „пламен скривеног огња”, који треба увек приносити, по речима Самог Спаситеља, Богу Вечном Оцу у име Његовог Јединорођеног Сина.

Драги моји пријатељи, наше молитве су наш слатки час, наша најискренија жеља наш најједноставнији, најчистији облик слављења Бога. Треба да се молимо лично, у својим породицама и у црквеним заједницама свих величина. Молитву треба да користимо као штит од искушења, и ако у било ком тренутку осећамо да нам се не моли, можемо бити сигурни да оклевање не долази од Бога, који жуди да комуницира са својом децом у сваком тренутку. Заиста, неки напори који нас спречавају да се молимо долазе директно од противника. Када не знамо како или тачно за шта да се молимо, треба да почнемо, и да наставимо, све док нас Свети Дух не уведе у молитву коју треба да принесемо. Овај приступ је можда онај који морамо да призовемо када се молимо за наше непријатеље и оне који нас безочно искоришћавају.

На крају крајева, можемо гледати на Спаситељев пример који се молио веома, веома често. Али увек ми је било интригантно да је Исус уопште осећао потребу да се моли. Зар није био савршен? За шта би Он требало да се моли? Дакле, схватио сам да је и Он, са нама, желео да „тражи [Очево] лице, верује Његовој речи и узда се у Његову благодат”. С времена на време, повлачио се из друштва да би био сам пре него што би своје молитве упутио ка небу. Некада се молио у друштву неколико сарадника. Затим би се обраћао небу у име мноштва које је је покривало падине брда. Понекад је молитва величала Његову одећу. Понекад је величала Његово лице. Понекад је стајао у молитви, понекад би клекнуо, и бар једном је пао ничице у молитви.

Лука описује Исусов улазак у помирење као да је од њега захтевао да се моли „боље”. Али како да се онај ко је био савршен моли боље? Претпостављамо да су све Његове молитве биле усрдне, али у испуњавању Његове помирбене жртве и кроз бол који је пратио њен универзални домет, имао је осећај да треба да се моли још ревносније, уз тежину своје жртве која је проузроковала да крв тече из сваке поре.

У позадини Христове победе над смрћу и Његовог недавног дара мени или недеља или месеци у смртности, свечано сведочим о стварности вечног живота и потреби да будемо озбиљни у свом планирању за њега.

Сведочим да када Христ дође, треба да нас препозна – не као чланове наведене у избледелом запису о крштењу, већ као потпуно посвећене, верујуће ученике који се држе завета. То је пресудно за све нас, да са страшним жаљењем не бисмо чули: „Никад вас нисам знао”, или, како је Џозеф Смит превео ту реченицу, „Не познајете ме”.

Срећом, имамо помоћ у том задатку – много помоћи. Треба да верујемо у анђеле и чуда и обећања светог свештенства. Треба да верујемо у дар Светог Духа, утицај добрих породица и пријатеља и моћ чисте Христове љубави. Треба да верујемо у откривење и пророке, видеоце и откровитеље и председника Расела М. Нелсона. Треба да верујемо да молитвом и молбом и личном праведношћу заиста можемо доћи на „гор[у] Сио[н]… град живога Бога, небеско место, најсветије од свих”.

Браћо и сестре, када се покајемо за своје грехе и смело дођемо пред „престоље благодати”, остављајући пред Њега своје дарове, и наше искрене молитве, примићемо милост и саосећање и наћи опроштај у милосрдним рукама нашег вечног Оца и Његовог послушног, савршено чистог Сина. Тада ћемо, са Јовом и свим усавршеним верницима, видети свет „[превише] чудес[ан]” да бисмо га разумели”.. У име Исуса Христа, амен.