Сведочанство о Исусу
Мој позив је да сада делујете како бисте обезбедили своје место као они који су храбри у сведочанству о Исусу.
Године 1832, Џозеф Смит и Сидни Ригдон су имали изванредну визију о вечној судбини Божје деце. То је било откривење о три небеска царства. Председник Далин Х. Оукс говорио је о тим „царств[има] славе” прошлог октобра, напоменувши да „преко победе и славе Јагњетове”, сви осим релативно малог броја појединаца бивају на крају откупљени у једно од ових царстава, „према жељама које су показали кроз своје изборе”. Божји план откупљења представља универзалну прилику за сву Његову децу, без обзира где су и када живела на земљи.
Док слава чак и најмањег од три царства, телестијалног, „надмашује свако разумевање” нада нашег Оца је да ћемо изабрати – и, благодаћу Његовог Сина, оспособити се за њега – највише и најславније од ових царстава, целестијално, где можемо уживати у вечном животу као „сунаследници Христови”. Председник Расел М. Нелсон нас је подстакао да „мисли[мо] целестијално”, чинећи небеско царство својим вечним циљем, а да затим „пажљиво размисли[мо] о томе где ће [нас] свака [наша] одлука док [смо] овде на земљи сместити у будућем свету”.
Они у целестијалном царству су „они који примише сведочанство о Исусу, … који су праведни, усавршени преко Исуса, посредника новог завета”. Становници другог, или земаљског, царства су описани као суштински добри, они који су „часни људи на земљи, који беху заслепљени лукавством човечјим”. Њихова главна ограничавајућа особина је да „нису храбри у сведочанству о Исусу”. Насупрот томе, они у нижем, телестијалном царству су они који „нису примили јеванђеље, нити сведочанство о Исусу”.
Имајте на уму да је основна разлика између становника сваког царства њихов однос према „сведочанству о Исусу”, у распону од (1) свесрдне оданости до (2) кукавичлука и до (3) потпуног одбацивања. О реакцији сваке особе зависи њена вечна будућност.
I
Шта је сведочанство о Исусу?
То је сведочанство Светог Духа да је Он божански Син Божји, Месија и Откупитељ. Јованово сведочанство је да је Исус био у почетку са Богом, да је Он Творац неба и земље, и да „у њему беше јеванђеље, и јеванђеље беше живот, и живот беше светлост људима”. То је „сведочанство апостола и пророка… да је умро, да је сахрањен и да је васкрсао трећи дан, и да се узнео на небо”. То је сазнање да „ни једно друго име није дато по ком спасење долази”. То је „сведочанство, последње од свих”, које је дао пророк Џозеф Смит „да он живи! … Да је Он Јединорођенац Очев – Да се по Њему, и преко Њега, и од Њега, светови стварају и беху створени, а становници њихови су рођени синови и кћери Божје”.
II
Осим овог сведочанства поставља се питање: шта да радимо у вези са њим?
Наследници небеског царства „примају” сведочанство о Исусу у пуном смислу крштењем, примањем Светог Духа и превладавање вером. Начела и истине Јеванђеља Исуса Христа управљају њиховим приоритетима и изборима. Сведочанство о Исусу се огледа у ономе шта јесу и шта постају. Њихов мотив је милосрђе, „чиста љубав Христова”. Њихова усредсређеност је на трагању за „мер[ом] раста висине Христове”.
„Барем неки од оних који ће се наћи у терестријалном царству такође прихватају сведочанство о Исусу, али их одликује то што не делују у складу са њим. Недостатак храбрости у сведочанству о Спаситељу говори о извесном степену апатије или лежерности – „млак[oсти]” – за разлику од народа Амоновог у Мормоновој књизи, на пример, који се „распознаваху… по својој ревности према Богу”.
Становници телестијалног царства су они који одбацују сведочанство о Исусу заједно са Његовим Јеванђељем, Његовим заветима и Његовим пророцима. Абинади их описује као оне који „ходаху према својим телесним вољама и жељама, никада не тражећи Господа док руке милости беху испружене према њима. А руке милости беху испружене према њима, и они не хтедоше”.
III
Шта значи бити храбри у сведочанству о Исусу?
Постоји неколико могућности које би се могле размотрити у одговору на ово питање. Навешћу неколико. Бити храбар у сведочанству о Исусу свакако укључује неговање и јачање тог сведочанства. Прави ученици не занемарују наизглед мале ствари које подржавају и јачају њихово сведочанство о Исусу, као што су молитва, проучавање Светих писама, светковање Шабата и узимање причести, покајање, послуживање и слављење Бога у дому Господњем. Председник Нелсон нас подсећа да се „застрашујућом брзином, сведочанство које се не негује свакодневно ‘добром речју Божјом’ [Moрони 6:4] може распасти. Дакле, … потребна су нам свакодневна искуства са слављењем Господа и проучавањем Његовог Јеванђеља. Затим је додао: „Молим вас да дозволите Богу да превлада у вашем животу. Дајте Му добар део свог времена. Док то будете чинили, запазите шта се дешава са вашим позитивним духовним полетом.”
Бити храбри такође значи бити отворени и не скривати своје сведочанство. Приликом крштења потврђујемо своју спремност „да стојимо као сведоци Божји у свим временима и у свему, и на свим местима где [ћемо] можда бити, и то до смрти”. Посебно у ово васкршње време, ми радосно, отворено и безрезервно објављујемо сведочанство о васкрслом, живом Христу.
Један вид храбрости у сведочанству о Исусу је да слушамо Његове гласнике. Бог нас не приморава на бољи пут, пут завета, али упућује своје пророке да нам обзнане да будемо потпуно свесни последица својих избора. И то не само чланове Његове Цркве. Преко својих пророка и апостола, Он са љубављу моли цео свет да пазе на истину која ће их учинити слободнима, поштедети их беспотребне патње и донети им трајну радост.
Бити храбар у сведочанству о Исусу значи охрабривати друге, речју и примером, да исто тако буду храбри, посебно чланове наших породица. Старешина Нил А. Максвел једном се обратио „у суштини ’часним‘ члановима [Цркве] који су површни уместо да продубљују своје учеништво и који су лежерно ангажовани, уместо да се ’брижно заузимају’ (Учење и завети 76:75; 58:27).” Напоменувши да су сви слободни да бирају, старешина Максвел је јадиковао: „Међутим, на жалост, када неки изаберу немарност, бирају не само за себе, већ и за следећу генерацију и ону након ње. Мале недоумице код родитеља могу произвести велика одступања код њихове деце! Раније генерације у породици су можда одражавале посвећеност, док неке у садашњој генерацији показују колебљивост. Нажалост, у следећој ће неки можда изабрати неслогу јер ерозија узима свој данак.”
Пре много година, старешина Џон Х. Гроберг испричао је причу о младој породици која је живела у малом огранку на Хавајима почетком 1900-их. Били су чланови Цркве око две године када се једна од њихових ћерки разболела од непознате болести и била је у болници. Следеће недеље у цркви, отац и његов син су припремали причест као и већину недеља, али када је млади отац клекнуо да благослови хлеб, председник огранка, изненада схвативши ко је за причесним столом, скочио је и повикао: „Станите. Не смете дирати причест. Ваша ћерка има непознату болест. Одмах идите, а неко други ће ставити нови хлеб. Не можете бити овде. Одлазите.” Запањени отац упитно је погледа председника огранка, а затим и окупљене и осетивши дубину стрепње и стида свих, позвао је своју породицу, и тихо су изашли из цркве.
Није се чула ни реч док је породица потиштено ходала према свом малом дому. Тамо су сели у круг, и отац је рекао: „Молим вас да ћутите док не будем спреман да говорим. Млади син се питао шта ће учинити да се освете за срамоту коју су претрпели: да ли да побију свиње председника огранка, или да му запале кућу, или да се прикључе другој цркви? Пет, десет, петнаест, двадесет пет минута прошло је у тишини.
Очеве стиснуте песнице почеле су да се опуштају и потекле су сузе. Мајка је почела да плаче, а убрзо су сва деца тихо плакала. Отац се окренуо жени и рекао: „Волим те”, а затим је поновио те речи сваком детету. „Волим вас све и желим да будемо заједно, заувек, као породица. А једини начин који то може бити јесте да сви будемо добри чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана и да се запечатимо светим свештенством у храму. Ово није црква председника огранка Ово jе Црква Исуса Христа. Нећемо дозволити да нас неки човек или било каква увреда, или срамота или понос спрече да будемо заједно заувек. Следеће недеље ћемо се вратити у цркву. Остаћемо сами док се не сазна болест наше ћерке, али ћемо се вратити.
Вратили су се, њихова ћерка се опоравила, а породица се запечатила у Храму Леи Хаваји када је био завршен. Данас више од 100 душа свог оца, деду и прадеду назива благословеним јер је гледао у вечност.
Последњи вид храбрости у сведочанству о Исусу који ћу поменути је наша лична тежња за сопственом светошћу. Исус је наш неопходни Откупитељ, и Он преклиње: „Покајте се сви крајеви земаљски и дођите к мени и крстите се у име моје, да се посветите примањем Светог Духа, како бисте неукаљани стали пред мене у последњи дан.”
Пророк Мормон описује једну групу светаца који су истрајавали на овај начин упркос томе што су морали „да се пробија[ју] кроз велику невољу”:
„Ипак, они често беху постили и молили се, и постајаху све јачи и јачи у понизности својој, и све чвршћи и чвршћи у вери у Христа, до испуњења душа својих радошћу и утехом, да, све до очишћења и посвећења срца својих, а то посвећење дође због тога што препустише Богу срца своја.” Управо је та моћна промена срца, предавање својих срца Богу и духовни препород кроз Спаситељеву благодат, оно што тражимо.
Мој позив је да сада делујете како бисте обезбедили своје место као они који су храбри у сведочанству о Исусу. Пошто ће покајање можда бити потребно, „дан свога покајања не одгађа[ј]те за крај”, да „у часу када не мислите лето ће проћи, жетва се завршити, а душе ваше неће бити спашене”. Будите ревносни у држању својих завета са Богом. Не будите увређени „због строгости речи”. „Сетите [се да име Христово] заувек задржите записано у срцима својим… да [можете да] чујете и знате глас који ће вас звати, а такође и име којим ће вас звати.” На крају, „одлучите ово у срцима својим, да ћете чинити оно чему [ће вас Исус] поучити и заповедити вам”.
Наш Отац жели да сва Његова деца која то желе уживају у вечном животу са Њим у Његовом целестијалном царству. Исус је патио, умро и васкрсао да би то омогућио. Он се „успе на небо и седе здесна Богу, да затражи од Оца права своја на милост коју има према деци човечјој?” Молим се да сви будемо благословени горућим сведочанством о Господу Исусу Христу, да се радујемо и да будемо храбри у том сведочанству, и да непрестано уживамо у плодовима Његове благодати у нашим животима. У име Исуса Христа, амен.