Нека Свети Дух води
По божанском задатку, Свети Дух надахњује, сведочи, поучава, и подстиче нас да ходамо у светлу Господњем.
Браћо и сестре, и ја, попут свих вас, препознајем убрзање Господњег дела захваљујући председнику Томасу С. Монсону и његовој јутрошњој поруци. Председниче Монсоне, волимо те, подржавамо и увек се молимо за тебе, „нашег драгог пророка.”
Осетили смо излив Духа овог викенда. Било да се налазите овде у овој великој дворани или гледате од куће или сте окупљени у састајалиштима у удаљеним деловима света, имали сте прилику да осетите Духа Господњег. Дух потврђује вашим срцима и душама истине поучене на овој конференцији.
Послушајте речи познате химне:
Из откривења последњих дана знамо да Божанство чине три различита и засебна бића: наш Отац на небу; Његов Јединорођени Син, Исус Христ; и Свети Дух Знамо да „Отац има тело од меса и костију, опипљиво као и људско, Син такође, али Свети дух нема тело од меса и костију већ је духовна особа. Да није тако, Свети дух не би могао да пребива у нама.”
Моја данашња порука усмерена је на важност Светог Духа у нашим животима. Наш Отац на небу знао је да ћемо се у смртности суочавати са изазовима, невољама и немирима. Знао је да ћемо се рвати са питањима, разочарењима, искушењима и слабостима. Да би нам дао смртничку снагу и божанско вођство, обезбедио је Светог духа.
Свети дух нас повезује са Господом. По божанском задатку, он надахњује, сведочи, поучава, и подстиче нас да ходамо у светлу Господњем. Имамо свету дужност да научимо да препознамо Његов утицај у својим жиовотима и да делујемо.
Сетите се Господњег обећања: „Уделићу ти од Духа свога, који ће просветлити ум твој, који ће испунити душу твоју радошћу.” Волим ту сигурност. Радост која нам испуњава душе доноси са собом вечну перспективу, насупрот свакодневном животу. Та радост долази као мир усред тешкоћа или туге. Обезбеђује утеху и храброст, открива јеванђеоске истине, и увећава нашу љубав према Господу и свој Божјој деци. Иако је потреба за таквим благословом веома велика, на много начина свет их је заборавио и напустио.
Сваке недеље када узимамо свету причест, склапамо завет да се „увек сећамо Њега“, Господа Исуса Христа, и Његове помирбене жртве. Када склопимо тај свети завет, примамо обећање да „можемо увек имати Његовог Духа са [нама].”
Како то чинимо?
Прво, настојимо да живимо достојни Духа.
Свети дух прати оне који се „из дана у дан помно сећају Господа Бога свога.” Као што је Господ саветовао, морамо „[оставити] по страни све од овога света, и [тражити] оно што припада бољем свету,” јер „Дух не пребива у храмовима који нису свети.” Морамо се увек трудити да поштујемо Божје законе, проучавамо Света писма, молимо се, идемо у храм, и живимо одано тринаестом чланку вере, „поштени, верни, одани, чедни, добронамерни, морални и … чинећи добро свим људима.”9
Друго, морамо бити вољи да примимо Духа.
Господ је обећао: „Рећи ћу ти у уму твоме и у срцу твоме Духом светим који ће сићи на тебе и који ће боравити у срцу твоме.” Почео сам да разумем то као млад мисонар у Скоч Плејнсу, у Њу Џерзију. Једног врелог јулског јутра, мој сарадник и ја смо били подстакнути да погледамо препоруку за Храмски трг. Покуцали смо на врата Елвуда Шејфера. Госпођа Шејфер нас је љубазно вратила.
Док је затварала врата, осетио сам да треба да урадим нешто што нисам никад до тада! Заглавио сам ногом врата и упитао: „Има ли још некога ко би могао бити заинтересован за наше поруку?“ Њена 16-огодишња ћерка, Марти, била је заинтересована и ревносно се молила за вођство само дан раније. Марти се упознала са нама, и временом, и њена мајка је учествовала у дискусијама. Обе су се прикључиле Цркви.
Као резултат Мартиног крштења, 136 људи, укључујући и многе чланове њене породице, крштени су и склопили су јеванђеоске завете. Колико сам захвалан што сам послушао Духа и заглавио ногом врата тог врелог јулског дана. Марти и велики број чланове њене драге породице данас су овде.
Tреће, морамо препознати Духа када дође.
Моје искуство је да Дух најчешће комуницира путем осећаја. Осећате га у речима које су вам познате, које за вас имају смисла, које „вас подстичу.“ Размотрите одговор Нефијаца док су слушали Господа како се моли за њих: „И мноштво чу и посведочи. А срца њихова беху отворена и они разумеше у срцима својим речи којима се Он мољаше.” Осећали су у срцу речи Његове молитве. Глас Светог Духа је тих и танак.
У Старом завету, Илија се такмичи са свештеницима Вааловим. Свештеници су очекивали да „глас“ Ваалов сиђе у виду грома и спали њихову жртву ватром. Али није било гласа и није било ватре.
Другом приликом, Илија се молио. „И гле, Господ пролажаше, а пред Господом велик и јак ветар, који брда разваљиваше и стене разламаше; али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу;
А иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак.”
Да ли познајете тај глас?
Председник Монсон је поучио: „Док идемо путем живота, научимо језик Духа.” Дух говори речи које „осећамо“. Та осећања су нежна, подстичу да делујемо, да учинимо нешто, да кажемо нешто, да одговоримо на одређени начин. Ако смо нередовни или самозадовољни у свом богослужењу, привучени и ослабљени световним активностима, наша способност да осећамо је смањена. О Светом Духу, Нефи је поучио: „Чусте глас његов с времена на време. И он вам говораше тихим, слабим гласом, али ви отуписте осећаје своје те не могосте осетити речи његове.”
Прошлог јуна сам био у Јужној Америци на задатку. Били смо у 10-одневној у посети Колумбији, Перуу и Еквадору са веома згуснутим распоредом. У јаком земљотресу страдало је на стотине људи, повређено неколико десетина хиљада, са оштећеним и уништеним кућама и заједницама у еквадорским градовима Портовијехо и Манта. Осетио сам да у наш распоред треба да укључим посету члановима који живе у тим градовима. Због оштећења на путевима, нисмо били сигурни да ли можемо стићи тамо. У ствари, речено нам је да не можемо, али интуиција је говорила другачије. Стога смо били благословени и могли смо да посетимо оба града.
Због кратког временског рока, очекивао сам да ће присуствовати само неколико локалних свештеничких вођа на скуповима организованим на брзину. Међутим, у сваком окружном центру капеле су биле попуњене до подијума. Неки су били најјачи чланови у региону, пионири који су се чврсто држали Цркве, подстичући друге да им се придруже у богослужењу и да осете Духа у својим животима. У предњим редовима седели су чланови који су у земљотресу изгубили најмилије и комшије. Био сам подстакнут да дам апостолски благослов свима који су били присутни, један од првих које сам дао. Иако сам стајао у предњем делу просторије, изгледало је као да су ми руке почивале на свакој глави и осећао сам изливање Господњих речи.
То није био крај. Осетио сам да треба да им се обратим као што је Исус Христ учинио када је посетио људе на оба америчка континента. „Он узе дечицу њихову… и благосиљаше их, и Оцу се мољаше за њих.” Били смо у Еквадору, били смо на Очевом задатку, а то су била Његова деца.
Четврто, морамо деловати на први подстицај.
Сетите се Нефијевих речи. „И бејах Духом вођен, не знајући унапред шта треба да чиним. Ипак,” рекао је, „пођох даље.”
Тако морамо и ми. Морамо бити сигурни у своје прве подстицаје. Понекад налазимо оправдања, питамо се да ли осећамо духовни утисак, или су то само наше мисли. Када почнемо да сумњамо, једанпут, двапут у своја осећања - а свима се то дешава - одбацујући Духа, преиспитујемо божански савет. Пророк Џозеф Смит је поучио да ако послушате прве подстицаје, деловаћете исправно у девет од десет случајева.”
А сада опрез: не очекујте ватромет јер сте се одазвали Светом Духу. Упамтите, ви сте на задатку „тихог и танког гласа“.
Док сам служио као председник мисије у Њујорку, био сам са неким нашим мисионарима у једном ресторану у Бронксу. Дошла је једна млада породица и села близу нас. Изгледали су потпуно припремљени да прихвате јеванђеље. Посматрао сам наше мисионаре који су и даље разговарали са мном, а затим сам приметио како је породица завршила са јелом и изашла. Потом сам рекао: „Старешине, данас ћемо научити лекцију. Видели сте дивну породицу која је дошла у ресторан. Шта је требало да урадимо?“
Један од старешина је брзо одговорио: „Пало ми је на памет да устанем и одем да разговарам са њима. Осетио сам подстицај, али нисам реаговао.“
„Старешине,“ рекао сам, „увек морамо деловати на први подстицај. Тај подстицај који сте осетили био је Свети Дух!“
Први подстицаји су чисто надахнуће са неба. Када нам дају потврду или нам сведоче, треба да их препознамо и никада не допустимо да нам исклизну. Веома често, Дух нас надахњује да помогнемо некоме у потреби, посебно породици и пријатељима. „Тако … , тихи и слаб глас који шапуће и кроз све продире,” указује нам на прилике да поучавамо јеванђеље, да сведочимо о Обнови и Исусу Христу, да искажемо подршку и забринутост и спасемо једно од Божје драгоцене деце.
Гледајте на то како да сте део тима за пружање прве помоћи. У већини заједница, први који реагују на трагедију, катастрофу, или несрећу су ватрогасци, полиција, хитна помоћ. Долазе са укљученим ротационим светлима, и желим да кажем, изузетно смо захвални за њих. Господњи начин је мање упадљив али такође захтева исто тако хитан одговор. Господ зна потребе све своје деце - и зна ко је припремљен да помогне. Ако у својим јутарњим молитвама обавестимо Господа да смо спремни, Он ће нас позвати да делујемо. Ако се одазовемо, Он ће наставити да нас позива и ми ћемо схватити да испуњавамо оно што председник Монсон назива „Господњи задатак.” Бићемо део тима за духовну прву помоћ са висина.
Ако обратимо пажњу на подстицаје које добијамо, напредоваћемо у духу откривења и примати све више увида и смерница надахнутих Духом. Господ је рекао: „Стави уздање своје у онога Духа који те наводи да чиниш добро.”
Озбиљно схватимо Господњи позив да се развеселимо јер ће нас Он водити. Он нас води Светим духом. Надам се да ћемо живети близу Духа, брзо делујући на прве подстицаје, знајући да долазе од Бога. Износим сведочанство о моћи Светог духа да нас води, брани и увек буде уз нас, у име Исуса Христа, амин.