Глас упозорења
Иако пророци посебно снажно сећају дужност да упозоравају, ту дужност имају и други људи.
Пророк Језекиљ је рођен отприлике две деценије пре него што су Лехи и његова породица напустили Јерусалим. Године 597. пре Христа, када је имао 25 година, Језекиљ је био један од многих заробљеника које је Навуходоносор одвео у Вавилон, и колико знамо, у њему провео остатак живота. Припадао је линији Аронових свештеника, а када је имао 30 година постао је пророк.
Позивајући Језекиља, Јехова користи метафору о стражару.
„И [стражар] видевши мач где иде на земљу затруби у трубу, и опомене народ,
Ако се ко чувши трубу не узме на ум, и мач дошавши погуби га, крв ће његова бити на његовој глави.”
С друге стране, „ако ли стражар видевши мач где иде не затруби у трубу и народ не буде опоменут, а мач дошав погуби кога између њих,… крв ћу његову искати из руке стражареве.”
А онда, обраћајући се директно Језекиљу, Јехова је рекао: „И тебе, сине човечји, тебе поставих стражарем дому Израиљевом; слушај дакле реч из мојих уста и опомињи их од мене.” Упозорење је имало за срху да се људи окану греха.
„Кад кажем безбожнику: Погинућеш, а ти га не опоменеш и не говориш му да би одвратио безбожника од безбожног пута његовог, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са свог безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку.
А кад ти опоменеш безбожника, а он се не врати од безбожности своје и са злог пута свог, он ће погинути с безакоња свог, а ти ћеш сачувати душу своју. …
А кад кажем безбожнику: Доиста ћеш погинути, а он се обрати од грех свог и стане чинити суд и правду, …
Од свих греха што је згрешио ништа му се неће споменути; чинио је суд и правду, доиста ће жив бити.”
Занимљиво је да се ово упозорење односи и на праведнике. „Кад кажем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути, него ће погинути с неправде своје коју учини.”
Молећи за своју децу, Бог каже Језекиљу: „Реци им: Тако био ја жив, говори Господ Бог, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свог пута и буде жив; вратите се, вратите се са злих путева својих, јер зашто да мрете, доме Израиљев?”
Уместо да буде спреман да нас осуди, наш Небески Отац и наш Спаситељ траже нашу срећу и моле нас да се покајемо, знајући добро да „безбожност никада није била [и никада неће бити] срећа.” Тако су Језекиљ и сваки пророк пре и после њега, говорили реч Божју пуног срца, упозоравали све који желе да се окрену од Сотоне, непријатеља њихових душа, и „изаберу слободу и вечни живот, преко великог посредника свих људи.”
Иако пророци посебно снажно сећају дужност да упозоравају, ту дужност имају и други људи. У ствари, „неопходно је да свако ко је био упозорен упозорава свог ближњег.” Ми који смо примили знање о великом плану среће - и заповести повезане са њим - треба да осећамо жељу да делимо то знање, јер ће то имати велики утицај и у смртности и у вечности. И ако упитамо, „Ко је мој ближњи кога треба да упозорим?“ одговор ћемо сигурно наћи у параболи која почиње речима: „Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци,” и тако даље.
Имајући у виду причу о добром Самарјанину у том контексту она нас подсећа да је питање „ко је ближњи мој?“ повезано са две велике заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе.” Мотивација за подизање гласа упозорења је љубав, љубав према Богу и љубав према ближњима. Упозорити значи бринути. Господ поучава да то треба чинити са „понизношћу и кроткошћу” и „убеђивањем, трпељивошћу, благошћу… , и истинском љубављу.” То може бити хитно, као када упозоравамо дете да не стави руку у ватру. Мора бити јасно и понекад строго. Повремено, упозорење може бити у облику укора када смо подстакнути Светим Духом, али увек је из љубави. Погледајте, на пример, љубав која мотивише служење и жртвовање наших мисионара.
Свакако, љубав ће натерати родитеље да упозоре своје најближе „ближње“, своју децу. То значи поучавати и сведочити о јеванђеоским истинама. То значи поучавати децу Христовом учењу: вери, покајању, крштењу и дару Светог Духа Господ подсећа родитеље: „Ипак вам заповедих да подижете своју децу у светлости и истини.”
Кључни елемент родитељске дужности да упозоравају није само описивање болних последица греха, него и радости због ходања у послушности заповестима. Сетите се Еношевих речи о томе шта га је навело да потражи Бога, прими опроштај грехова, и преобрати се:
„Гле, пођох да ловим дивљач по шумама, а речи коjе често слушах да их отац моj говори о вечном животу и радости светаца, дубоко се усадише у срце моjе.
И душа ми огладне и клекох пред Творцем својим изавапих Му у снажној молитви и молби.”
Због Његове неупоредиве љубави и бриге за друге и њихове среће, Исус није оклевао да упозори. На почетку своје службе, „поче Исус учити и говорити: Покајте се, јер се приближи царство небеско.” Због тога што је знао да не води сваки пут ка небу, Он је заповедио:
„Уђите на уска врата, јер широка су врата и простран пут који у пропаст води, и много их је који њиме иду;
Јер уска су врата и тесан пут који у живот воде, и мало их је који их налазе.”
Посвећивао је време грешницима, говорећи: „Ја нисам дошао да дозовем праведнике него грешнике на покајање.”
Што се тиче писара, Фарисеја, и Садукеја, Исус је био бескомпромисан у осуди њиховог лицемерја. Његова упозорења и заповести били су директни: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте шта је најпретежније у закону: правду и милост и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати.” Сигурно нико не би оптужио Спаситеља да није волео те књижевнике и фарисеје - на крају крајева, патио је и умро да би спасао и њих. Али волећи их, није могао да допусти да наставе у греху, а да их јасно не укори. Један посматрач је приметио: „Исус је поучио своје следбенике да чине онако како је Он чинио: да свакога приме са добродошлицом, али и да поуче о греху, јер љубав захтева да људи буду упозорени на оно што их може повредити.”
Понекад оне који подижу глас упозорења одбацују као критичаре. Међутим, парадаоксално је да су они који тврде да је истина релативна и да су морални стандарди ствар личног избора, често исти они који највише оштро критикују људе који не прихватају садашњу норму „исправаног размишљања.“ Један писац је о томе говорио као о „култури срамоте“:
„У култури кривице знате да ли сте добри или лоши по својој савести. У култури срамоте знате да ли сте добри или лоши по ономе што ваша заједница говори о вама, по томе да ли вас поштује или искључује. … [У култури срамоте,] морални живот се не заснива на начелима исправног и погрешног, него се заснива на мишљењу о томе ко или шта треба да буде укључено или искључено. …
… Сви су непрестано несигурни у моралном систему заснованом на укључивању и искључивању. Не постоје стални стандарди, само смена просуђивања од стране гомиле. То је култура преосетљивости, претеране реакције и честе моралне панике, када се свако осећа примораним да се сложи…
… Култура кривице може бити груба, али бар можете мрзети грех а и даље волети грешника. Модерна култура срамоте наводно вреднује укључивање и толеранцију, али може бити чудно немилосрдна према онима који се не слажу и онима који се не уклапају.”
Насупрот томе је „стена нашег Откупитеља,” стабилан и трајан темељ правде и врлине. Колико боље је имати непроменљив Божји закон, по коме можемо одлучити да изаберемо своју судбину, него да будемо таоци непредвидивих правила и гнева руље преко друштвених медија. Колико боље је знати истину него бити они које „љуља и заноси сваки ветар науке.” Колико боље је покајати се и живети по јеванђеоском стандарду него се претварати да не постоји исправно или погрешно и у греху и са жаљењем пропустити да напредујемо.
Господ је рекао: „И глас упозорења биће упућен свим људима, устима мојих ученика, које изабрах у ове последње дане.” Као стражари и ученици, не можемо бити неутрални у вези са овим „бољим начином.” Попут Језекиља, не можемо видети мач који долази на земљу а да „не затрубимо у трубу.” То не значи да треба да лупамо на комшијска врата или да на јавном месту вичемо: „Покајте се!“ Заиста, кад размислите о томе, у обновљеном јеванђељу имамо оно што људи, у дубини срца, заправо желе. Стога, глас упозорења углавном није само уљудан, него како се псалмиста изразио, он је клицање.
Уредник Deseret News-а Хал Бојд навео је пример како је ћутање лоша услуга другима Истакао је да, иако је идеја о браку ипак ствар „интелектуалне дебате“ међу елитом америчког друштва, сам по себи брак за њих у пракси није предмет дебате. „Елита склапа брак и остаје у њему и води рачуна да њихова деца уживају у предностима стабилног брака. … Међутим, проблем је што [они] нису склони да говоре о ономе што практикују.“ Они не желе да ишта „намећу“ онима којима су њихово вођство и моралне вредности можда најпотребније, али „време је да они са образовањем и јаким породицама престану да глуме неутралност и почну да проповедају оно што практикују у вези са браком и родитељством… [и] помогну својим сународницима Американцима да то прихвате.”
Верујемо да ћете посебно ви, из генерације у успону, омладина и младе пунолетне особе на које се Господ мора ослањати ради успеха свог дела у наредним годинама, подржавати учења јеванђеља и стандарде Цркве, како у јавности тако и у приватности. Не пуштајте да се они, који би радо прихватили истину, спотичу и падају јер је нису свесни. Не подлежите лажним појмовима толеранције или страха - страха од непријатности, неприхватања, или чак патње. Сетите се Спаситељевог обећања:
„Благословени сте ви када вас људи руже и прогоне и лажно говоре против вас свакојако зло, мене ради;
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке пре вас.”
На крају, сви смо одговорни Богу за своје изборе и начин на који живимо свој живот. Спаситељ је рекао: „Отац ме мој посла да будем подигнут на крст, и пошто будем подигнут на крст, да све људе привучем к себи, јер као што мене људи подигоше, исто ће тако Отац подићи људе да стану пред мене, да им буде суђено по делима њиховим, била она добра или зла.”
Свестан Господње надмоћи, молим се Алминим речима:
„А сада, браћо моjа [и сестре], желим из дубине срца свога, да, са великом бригом чак до бола, да … одбаците грехе своjе, и не одгађате дан покаjања свога,
него да се понизите пред Господом и призовете свето име Његово и бдиjете и молите се без престанка, да не будете искушавани више него што можете поднети, и да тако будете вођени Светим Духом…
Имајући веру у Господа, имајући наду да ћете добити живот вечни, имајући увек љубав Божју у срцима својим, да бисте били подигнути у последњи дан и ушли у покој Његов.”
Надам се да ће свако од нас моћи да каже Господу са Давидом: „Правде Твоје не сакривам у срцу свом, казујем верност Твоју и спасење Твоје; и не тајим милости Твоје и истине Твоје од сабора великог. Господе, немој затворити срца свог од мене.” У име Исуса Христа, амен.