Наш Добри пастир
Исус Христ, наш Добри пастир, проналази радост у томе да види своје болесне овце како напредују према излечењу.
Када препознамо огромно саосећање које Он има за грешнике и захвални смо за разлику коју прави између греха и оних који греше, добијамо увид у карактер нашег небеског Оца. Тај увид нам помаже да имамо „исправније [разумевања] Његовог карактера, савршенства, и особина” и неопходан је за испољавање вере у Њега и у Његовог Сина, Исуса Христа. Спаситељева самилост нас, без обзира на наше несавршености, враћа Њему и у нашим сталним борбама мотивише нас да се кајемо и следимо Његов пример. Док постајемо попут Њега, учимо да се опходимо према другима онако како Он чини, без обзира на спољашње карактеристике или понашање.
Утицај разлике између спољашњих карактеристика појединца и самог појединца централна је тема романа Јадници, француског писца Виктора Игоа. На почетку романа, приповедач представља Миријела, бискупа од Диња, и разматра дилему са којом се бискуп суочава. Да ли да посети човека који је заклети атеиста и презрен у заједници због свог дотадашњег понашања за време Француске револуције?
Приповедач наводи да би било природно да бискуп осећа дубоку одбојност према том човеку. Приповедач затим поставља једноставно питање: „Ипак, да ли красте код овце узрокују да пастир устукне?” Одговарајући у име бискупа, приповедач даје коначан одговор: „Не,“ а онда додаје духовит коментар: Али овца је заражена!”
У овом одломку, Иго пореди човеково „зло“ са кожном болешћу оваца, а бискупа са пастиром који се не повлачи када се суочи са болесном овцом. Бискуп је пун разумевања и касније у роману показује слично саосећање према другом човеку, главном лику у роману, деградираном бившем осуђенику, Жану Валжану. Бискупова милост и саосећање мотивишу Жана Валжана да промени ток свог живота.
Будући да Бог у Светим писмима користи болест као метафору за грех, логично питање је: „Како Исус Христ реагује када се суочи са нашим фигуративним болестима - нашим гресима?” На крају крајева, Спаситељ је рекао да „не може гледати на грех ни са најмањом мером попустљивости”; стога како може да гледа нас, несавршене какви јесмо, а да не устукне?
Одговор је једноставан и јасан. Као Добри пастир, Исус Христ гледа на болест својих оваца као на стање које захтева лечење, неговање и саосећање. Овај пастир, наш Добри пастир, проналази радост у томе да види своје болесне овце како напредују према излечењу.
Спаситељ је прорекао: „Као пастир пашће стадо своје,” Рекао је: „Тражићу изгубљену, … и довешћу натраг одагнану, … и рањену ћу завити и болесну окрепити.” Иако је отпаднички Израел описан као обузет грешним ранама и модрицама и чиревима, Спаситељ је охрабривао, подстицао, и обећавао исцељење.
Спаситељеву смртничку службу карактерисали су љубав, самилост и саосећање. Није са презиром ходао прашњавим путевима Галилеје и Јудеје, и узмицао када би угледао грешнике. Није их избегавао са згражавањем. Не, Он је јео са њима. Помагао је и благосиљао, подизао и просветљивао, а страх и очајање замењивао надом и радошћу. Попут правог пастира какав јесте, Он нас тражи и налази да би нам пружио олакшање и наду. Разумевање Његовог саосећања и љубави помаже нам да испољимо веру у Њега - да се покајемо и будемо исцељени.
Јеванђеље по Јовану бележи утицај Спаситељевог саосећања на грешника. Књижевници и фарисеји довели су код Спаситеља једну жену ухваћену у прељуби. Тужитељи су наговестили да треба да буде каменована, у складу са законом Мојсијевим. Исус им је, у одговору на упорно испитивање, коначно рекао: „Онај који је без греха међу вама, нека најпре баци камен на њу.“
Тужитељи су отишли „и оста Исус сам и жена стојећи на среди.
А кад се Исус … не видевши ни једног до саму жену, рече јој: Жено! Где су они што те тужаху? Ниједан те не осуди?
А она рече: Ниједан, Господе! А Исус јој рече: Ни ја те не осуђујем, иди, и одселе више не греши.”
Наравно, Спаситељ није одобравао прељубу. Али није ни осудио жену. Охрабрио је да промени свој живот. Она је била мотивисана да се промени због Његовог саосећања и милости. Превод Библије Џозефа Смита потврђује резултате њеног учеништва: „И жена величаше Бога од тог времена, и вероваше у његово име.”
Иако је Бог саосећајан, не треба погрешно да верујемо да Он прихвата грех и да је слободоуман по питању греха. Није тако. Спаситељ је дошао на земљу да би нас спасао од наших греха и, оно што је важно, неће нас спасити у нашим гресима. Искусни испитивач, Зезром, једном је покушао да ухвати Амулека у замку питањем: „Хоће ли [Месија који долази] спасти свој народ у гресима њиховим? А Амулек му одговори и рече: Кажем ти, неће, јер немогуће је да Он порекне реч своју. … Oн неће спасти свој народ у гресима њиховим.” Амулек је говорио о основној истини која каже да бисмо били спашени од наших грехова, морамо се придржавати „услова покајања“, које ослобађа Откупитељеву моћ да спасе наше душе.
Спаситељево саосећање, љубав, и милост нас приближавају к Њему. Захваљујући Његовом помирењу више нисмо задовољни својим грешним стањем. Бог је јасан у вези са тим шта је за Њега исправно и прихватљиво, а шта је погрешно и грешно. Суштина није у томе да жели да има послушне следбенике који не размишљају својом главом. Не, наш Небески отац жели да његова деца свесно и добровољно бирају да постану попут Њега и квалификују се за живот којим Он живи. При томе, његова деца испуњавају своју божанску судбину и постају наследници свега што Он има. Из тог разлога вође Цркве не могу да мењају Божје заповести или доктрину, супротно Његовој вољи, да би биле погодне или популарне.
Међутим, током нашег доживотног настојања за следимо Исуса Христа, Његов пример љубазности према онима који греше је посебно поучан. Ми, који смо грешници, морамо, попут Спаситеља, допирати до других са самилошћу и љубављу. Наша улога је да помажемо и благосиљамо, подижемо и просветљујемо, и да страх и очајање заменимо надом и радошћу.
Спаситељ је прекорио појединце који су устукнули од других које су сматрали нечистима и који су лицемерно судили другима, као да су грешнији од њих. То је оштроумна лекција коју је Спаситељ наменио онима који „мишљаху за себе да су праведници и друге презираху.” Испричао је ову параболу:
„Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.
Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам.
А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! Милостив буди мени грешноме.“
Исус је на крају рекао: „Кажем вам да овај [цариник] отиде оправдан кући својој, а не онај [Фарисеј]. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.”
Порука за нас је јасна, грешник који се каје ближи је Богу од самоправедника који осуђује тог грешника.
Људска склоност ка самоправедности и осуди других била је присутна и у Алмино време. Када народ поче потпуније успостављати Цркву, „црква поче расти у охолости … [и] народ цркве се поче узносити у охолости очију својих … почеше ниподаштавати друге, и почеше прогањати оне који не вероваху у складу са вољом и жељом њиховом.”“
Тај прогон је био изричито забрањен: „Ево, међу народом цркве беше строг закон да ниједан човек који припада цркви не сме устати и прогањати оне који не припадају цркви, и да не сме бити прогона међу њима самима.” Водеће начело светаца последњих дана је исто. Не смемо бити криви за прогон некога унутар или изван Цркве.
Они који су прогањани из било ког разлога знају како је то бити изложен неправди и фанатизму. Као тинејџер који је живео у Европи 1960-тих, више пута сам био изложен критиковању и застрашивању, јер сам био Американац и члан Цркве. Неки од мојих школских другова третирали су ме као да сам лично одговоран за непопуларну спољну политику САД-а. Такође сам био третиран као да је моја религија увреда за државе у којима сам живео, зато што се разликовала од државне религије. Касније, у различитим земљама широм света, имао сам мали увид у ружне предрасуде и дискриминацију коју су подносили они који су били мета због своје расне или етничке припадности.
Прогон се јавља у многим облицима: подсмех, узнемиравање, малтретирање искључење и изолација, или мржња према другима. Морамо се чувати од нетрпељивости која усмерава своју окрутност према онима који имају различито мишљење. Нетрпељивост се, делимично, манифестује, неспремношћу да се другима пружи једнака слобода изражавања. Свако, укључујући људе од вере, има право да јавно изрази своје мишљење. Али нико нема дозволу да се са мржњом опходи према другима када изнесу своје мишљење.
Историја Црква обилује мноштвом доказа о нашим члановима који су били третирани са мржњом и нетрпељивошћу. Како би иронично тужно било када бисмо се према другима опходили онако како су се опходили према нама. Спаситељ је поучавао: „Све дакле што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима.” Јер да бисмо тражили поштовање, морамо поштовати. Осим тога, наше истинско обраћење доноси „кроткост и понизност срца“, који призивају „Светог Духа“ и испуњавају нас „савршеном љубављу,” „љубављу искреном” према другима.
Наш Добри пастир је непроменљив и на исти начин гледа на грех и грешника данас као што је чинио док је ходао Земљом. Он се не повлачи од нас због тога што грешимо, чак и ако понекад вероватно помисли: „Али овца је заражена!“ Он нас толико воли да нам је обезбедио начин да се покајемо и постанемо чисти како бисмо се могли вратити Њему и нашем небеском Оцу. На тај начин, Исус Христ је такође поставио пример који треба да следимо, да показујемо поштовање према свима, а мржњу ни према коме.
Као Његови ученици, у потпуности одражавајмо Његову љубав и волимо једни друге отворено и потпуно, да се нико не би осећао напуштеним, усамљеним, или бе знаде. Сведочим да је Исус Христ наш Добри пастир, који нас воли и брине о нама. Он нас познаје и положио је свој живот за своје овце. Он такође живи за нас и жели да Га упознамо и испољимо веру у Њега. Волим Га и обожавам, и дубоко сам захвалан за Њега, у име Исуса Христа, амен.