Шта год вам рече учините
Када одлучимо да чинимо „шта год Бог рече“, искрено се обавезујемо да ћемо своје свакодневно понашање ускладити са Божјом вољом.
Спаситељ је извршио свој прво забележено чудо на свадби у Кани галилејској. И Марија, Његова мајка, и Његови ученици били су тамо. Марија је очигледно осећала неку одговорност за успех гозбе. Током прославе, искрсао је проблем - домаћинима је на венчању понестало вина. Марија је била забринута и отишла је до Исуса. Кратко су разговарали, после чега се Марија обратила слугама и рекла:
„Шта год вам рече учините.
А онде беше шест водених судова од камена … [Tи судови нису коришћени за складиштење пијаће воде, него су се користили за церемонијално прање према Мојсијевом закону.]
Рече Исус [слугама]: Напуните судове воде. И напунише их до врха.
И рече им: Захватите сад и носите куму. И однесоше.
[Tада] окуси кум од вина које је постало од воде“ и изненадио се што се најбоље вино служи тако касно на гозби.1
Обично се сећамо овог догађаја јер је претварање воде у вино била демонстрација Божје моћи - било је то чудо. То је важна порука, али постоји још једна важна порука у Јовановом извештају. Марија је била „драгоцени и изабрани суд,”2 коју је Бог позвао да роди, негује и подиже самог Сина Божјег. Знала је о њему више од било кога другог на Земљи. Знала је истину о Његовом чудесном рођењу. Знала је да је безгрешан и да „не говораше као други људи, нити беше потребно да буде поучаван; је немаше потребу да га било ко поучава”3 Марија је знала за Његову изванредну способност да решава проблеме, укључујићи лични проблем када је обезбедио вино за свадбу. Имала је непоколебљиво поверење у Њега и у Његову божанску моћ. Њено једноставно, јасно упутство слугама било је без упозорења, без икаквих услова, без икаквих ограничења: „Шта год вам рече учините.“
Марија је била млада девојка када јој се указао анђео Гаврило. У почетку „поплаши се“ када је назвао „благодатна“ и „благословена... међу женама... и помисли: Какав би ово био поздрав?” Гаврило ју је уверио да нема чега да се плаши - вест коју јој је донео је добра. Затруднеће и родити Сина Највишега који ће владати над домом Јаковљевим довека!
Марија се наглас питала: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“
Анђео јој је објаснио, али само укратко, потврдивши јој да „у Бога је све могуће.“
Марија је понизно одговорила да ће учинити све што Бог тражи, не тражећи да сазна детаље и иако је несумњиво имала безброј питања о последицама које ће то имати на њен живот. Прихватила је обавезу а да није у потпуности разумела зашто то тражи од ње или како ће се све то завршити. Прихватила је Божју реч безусловно и унапред,4 са мало знања о ономе што је очекивало. Са једноставним поверењем у Бога, Марија је рекла: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.”5
Када одлучимо да чинимо „шта год Бог рече“, искрено се обавезујемо да ћемо своје свакодневно понашање ускладити са Божјом вољом. Током времена, такви једноставни поступци вере као што су проучавање Светих писама, пост и величање наших позива доводе до продубљивања извора духовне способности за задовољавање захтева смртности. Током времена, једноставне навике веровања воде до чудесних резултата. Они трансформишу нашу веру од саднице до динамичке моћи за добро у нашим животима. Затим, када нам се изазови нађу на путу, наша укорењеност у Христу пружа постојаност нашим душама. Бог подупире наше слабости, увећава наше радости и чини да све допринесе добру нашем.6
Пре неколико година разговарао сам са младим бискупом који је сваке седмице проводио сате у саветовању чланова свог одељења. Изнео је упечатљиво запажање. Проблеми са којима су се суочавали чланови његовог одељења, рекао је, исти су проблеми са којима се суочавају чланови Цркве свугде - питања као што су како изградити срећан брак; како успоставити равнотежу између породице, посла и црквених дужности; изазови са послушношћу Речи мудрости, послом, или порнографијом; или разумевање неког црквеног правила или историјског питања које не разумеју.
Његов савет члановима одељења веома често их је враћао на једноставне поступке у вези са вером као што су свакодневно проучавање Мормонове књиге - као што нас је саветовао председник Томас С. Монсон - плаћање десетине и посвећено служење у Цркви. Међутим, њихов одговор на то је често био скептичан. „Не слажем се са вама, бискупе. Сви знамо да је добро да то чинимо. Говоримо о томе у Цркви све време. Али нисам сигуран да ме разумете. Какве везе ишта од тога има са проблемом са којим се ја суочавам?”
То је добро питање. Током времена, тај млади бискуп и ја приметили сам да су они који сврсисходно чине „мале и једноставне ствари”7 - послушношћу на наизглед једноставне начине - благословени вером и снагом које далеко превазилазе те поступке послушности саме по себи и, у ствари, наизглед да немају никакве везе са њима. Можда изгледа тешко направити везу између основних свакодневних поступака послушности и решења за велике, комплексне проблеме са којима се суочавамо. Али, они су заиста повезани. Из личног искуства знам да је исправно практиковање малих свакодневних навика или понашања у вези са вером, најбољи начин да ојачамо себе против животних тешкоћа, ма какве оне биле. Мали поступци вере, чак и када изгледају безначајно или су потпуно одвојени од конкретних проблема који нас погађају, благосиљају нас у свему што чинимо.
Сетимо се Немана, који је био „војвода цара сирског човек велик у господара свог и у части“, и болестан од губе. Једна слушкиња је испричала да у Израелу има пророк који би могао да излечи Немана, и тако је он кренуо на пут у Израел са слугама, војницима, и поклонима, на крају стигавши до куће Јелисијеве. Јелисијев слуга, не Јелисије лично, обавестио је Немана да је Господ заповедио: „Иди и окупај се седам пута у [реци] Јордану.“ Једноставно. Можда се овај једноставни рецепт учинио моћном ратнику толико нелогичним, сувише једноставним, или испод његовог достојанства да је предлог сматрао увредљивим. У најмању руку, Јелисијево упутство није имало смисла за Немана, и он „окренувши се отиде гневан“.
Али Неманове слуге су му благо приступиле и упитале да ли би учинио „шта велико“ да је Јелисије затражио од њега. Истакли су да, с обзиром да је тражио да уради само мали задатак, зар не би требало да послуша чак и ако не разуме зашто? Неман је преиспитао своју реакцију, и можда скептично, али послушно, „сиђе, и зарони у Јордан седам пута“ и чудесно се излечи.8
Неке награде за послушност дођу брзо; друге долазе тек након што прођемо тест. У Драгоценом бисеру читамо о Адамовој бескрајној марљивости, у држању заповести да приноси жртве. Када је анђео питао Адама зашто приноси жртве, рекао је: „Не знам, осим да ми је Господ заповедио.” Анђео је објаснио да су његове жртве „слика жртве Јединорођенца Очевог.“ Али, то објашњење очигледно је стигло тек након што је Адам „много дана“ показивао своју посвећеност да буде послушан Господу не знајући зашто треба да приноси те жртве.9
Господ ће нас увек благословити за нашу постојану послушност Његовом јеванђељу и оданост Његовој цркви, али нам ретко унапред обзнањује свој распоред за то. Не показује нам целу слику на почетку. Тада на сцену ступају вера, нада, и поверење у Господа.
Бог од нас тражи да подносимо са њим - да Му верујемо и да Га следимо. Моли нас: „Не оспоравајте зато што не видите“ Он нас упозорава да не треба да очекујемо лаке одговоре или брза решења са неба. Ствари функционишу кад смо јаки у искушавању наше вере, колико год да је тешко издржати или одговор споро долази.10 Не говорим о „слепој послушности”11 већ о промишљеном поверењу у Господњу савршену љубав и тајминг.
Искушавање наше вере увек ће укључивати оданост једноставним свакодневним поступцима вере. Онда, и тек онда, Он обећава да ћемо примити божански одговор за којим жудимо. Само када докажемо своју спремност да радимо оно што тражи не захтевајући да знамо када, зашто, и како „[жањемо] награду за веру своју и марљивост своју и стрпљење, и трпељивост.”12 Стварна послушност прихвата Божје заповести безусловно и унапред.13
Свакога дана, свесно или на други начин, сви ми бирамо коме ћемо служити.14 Своју одлучност да служимо Господу показујемо верним учествовањем у свакодневним поступцима преданости. Господ је обећао да ће усмеравати наше путеве,15 али да би то учинио, морамо ходати, верујући да Он познаје пут јер Он је „пут.”16 Морамо напунити своје посуде до врха. Када имамо поверење у Њега и следимо Га, наши животи ће се променити, као вода у вино. Постајемо нешто више и боље него што бисмо иначе икада могли бити. Верујте у Бога, и „шта год вам рече учините“. У име Исуса Христа, амин.