Vrt ruža
»Božanski naum sreće omogućuje da se obiteljski odnosi nastave nakon groba« (»Obitelj: Proglas svijetu«, Liahona, listopad 2004., 49).
Utemeljeno na iskustvima iz autorovog života
»Mike«, pozvao je tata. »Vrijeme je za školu.« Hodajući polako niz stepenice, Mike je pronašao tatu kako ga čeka pri dnu.
»Zar moram ići?« pitao je Mike. »Zar ne mogu čekati sutra?«
Tata je klimnuo glavom. »Bilo je previše ‘sutra’. Razumijem kako se osjećaš, no imaš puno za nadoknaditi.«
»Gđa. Peters mi šalje zadaću kući«, rekao je Mike.
Tata je uzdahnuo i Mikeu predao pulover. »Ja se danas vraćam na posao – a ti se vraćaš u školu.«
Mikeu su se zasuzile oči. Valjda neće ponovo zaplakati! »Tako je teško bez mame.«
Tata je kleknuo i zagrlio Mikea. »Znam.« Mike je mogao vidjeti bol u tatinim očima.
Dok je Mike izlazio kroz vrata, pogledao je mamin predivni vrt ruža. No više nije bio lijep. Korov je posvuda rastao. Uzdahnuo je. Hoće li išta ikada biti kao prije?
Škola je bila ista – bučna djeca koja uokolo trčkaraju i razgovaraju. Mike se odvukao u svoju učionicu trećeg razreda.
Sam, njegov najbolji prijatelj mu je mahnuo. Mike se pokušao nasmiješiti, no nije uspio. Nastavio je duboko disati i pokušao ne zaplakati.
Gđa Peters je započela sat. Mike je čuo da ona govori, no zagledao se prema van. Bilo je sunčano. »Kako svijet može izgledati veselo kad je mama umrla?«, pitao se. Suza je kliznula niz njegov nos.
»Vidite, Mike plače!«, uzviknuo je Bill koji je sjedio preko puta.
Bez razmišljanja, Mike je ustao i otrčao kroz vrata i niz hodnik. Nikada se više neće vratiti u školu! Odgurnuo je velika školska vrata i pretrčao pet blokova do kuće. Bilo je hladno bez pulovera.
Otišao je u svoju sobu da uzme kaput, a zatim sjeo na ljuljačku u vrtu. Ljuljao se naprijed – natrag gledajući u tlo.
Razmišljao je o odlasku baki, no i ona je sad bila tužna. Nekada se puno smijala, išla na kuglanje i pekla kolače. Pitao se da li se i ona vratila na posao.
Mike se još više zaljuljao. Možda će, pomislio je, pasti i umrijeti. Tada bi mogao otići na nebo i vidjeti mamu.
Čuo je riječi poput vjetra u krošnji: »Onda tata i baka ne bi imali tebe. Da li bi ti želio da tata ode?«
Zaustavio je ljuljačku, kočeći nogama po zemlji. Tko je to rekao? Je li to bila mama, govoreći mu s neba? Osvrnuo se uokolo, no čuo se samo zvuk lišća na vjetru.
Mike je pogledao prema dijelu plavog neba kroz drveće. »Nedostaje mi mama! Molim te Nebeski Oče, pomozi mi!« Ponovo je zaplakao.
Iznenada je osjetio poriv da ode u mamin vrt ruža. Stajao je gledajući u jadno ružino grmlje, bez vode i s mnogo korova. Mami se to sigurno ne bi svidjelo! Kleknuo je i počeo čupati i kidati korov. Zatim je primio crijevo za vodu i zalio ruže dok je čupao korov. Uskoro će proljeće, a ruže će procvjetati crveno, žuto i ružičasto. Pitao se hoće li ih mama vidjeti s neba. Osjećao se bliže njoj dok je radio u njezinom vrtu.
Tatin se auto bučno zaustavio na prilazu. On je iskočio iz auta, otrčao do Mikea i zagrlio ga. »Nazvali su me iz škole.«
»Vratit ću se sutra«, obećao je Mike. »Tata, pogledaj ruže.«
»Mama bi bila ponosna«, rekao je tata. »Presvući ću se i možemo zajedno raditi.«
Dok je Mike čupao korov uz tatu, pomislio je na cvat ruža. Gotovo je mogao osjetiti miris. Nakon što procvjetaju, odlučio je da će malo ubrati za baku.
Mike je ugledao Sama i Billa. Dva dječaka su pogledali u korov.
»Možemo li pomoći?« pitao je Sam.
Mike je klimnuo. Polako se osmjeh došuljao na njegovo lice.
»Odnosi ljubavi se nastavljaju iza vrata smrti… Obiteljske veze traju zbog pečaćenja u hramu.«
Starješina Russell M. Nelson iz Zbora dvanaestorice apostola, »Doors of Death«, Ensign, svibanj 1992., 74.