„Мисионарска прича о успеху: 60 година залагања”, Лијахона, јул 2024.
Мисионарска прича о успеху: 60 година залагања
Какво радосно искуство је за мене било да чујем да је јеванђеоско семе, посејано пре много година, уродило плодом.
Илустрација: Керолајн Виберт
Увек ми се допадао стих из Учења и завета 18:10: „Вредност душа је велика у очима Божјим.” А понекад је потребно да многи од нас раде заједно у дељењу сведочанства да бисмо привели душе Спаситељу (видети 2. Коринћанима 13:1).
Подсетила сам се на тај предивни концепт колективног мисионарског рада када сам једног дана примила имејл. Брат који је рекао да је син председника мисије у Вичити, у Канзасу, питао се да ли сам ја жена Роберта Монсона. Брат је даље рекао да тражи старешину Монсона који је служио у Мисији Централних Држава 1959. Био је то мој муж.
Испричао ми је о двојици младих старешина који су недавно били надахнути да уђу у стамбену зграду. Покуцали су на прва врата и затекли старију госпођу која их је позвала да се врате сутрадан. Одредили су време.
Када су се вратили у заказано време, сазнали су да ова старија сестра има старо издање Трокњижја (Мормонова књига, Учење и завети и Драгоцени бисер) које су јој мисионари дали 1959. године. Прочитала га је много пута и знала је да су учења у њему истинита. Тада се није прикључила Цркви јер њен муж није желео да иде у цркву нити да се крсти. Њен муж је недавно преминуо и она се молила да поново пронађе мисионаре. У њеном трокњижју била су имена двојице мисионара из 1959: Роберт Монсон и Гренејд Каран, мој муж и његов сарадник.
Током наредних неколико недеља, ова жена је сазнала за план спасења и благослове храма. Њен син је преминуо са 22 године, а она је била одушевљена могућношћу да се поново уједини са њим. Када су је мисионари позвали да се крсти, радосно је прихватила њихов позив.
И мој муж и његов сарадник, старешина Каран, су преминули, али могу да их замислим како присуствују овом прелепом крштењу иза вела.
Када ми је син председника мисије испричао о томе, подсетила сам се на то да Спаситељ не заборавља никога од нас. Увек је са нама ако Га пустимо у своје животе. У Новом завету се говори о Закхеју, који се попео на јавор да би видео Спаситеља (видети Лука 19:1–10). Чак и горе на дрвету, Закхеј је нашао Спаситеља, који је тражио да руча у његовом дому. Слично томе, једна старија сестра се молила и чекала да мисионари покуцају на њена врата, и то се догодило. Спаситељ познаје све нас. „Јер је Син човечији дошао да нађе и спасе што је изгубљено” (Лука 19:10).
Два пара мисионара – један пре више од 60 година, а један недавно – привели су ову сестру Исусу Христу и заузврат ојачали своја сведочанства и пронашли радост у Господу. Понизна сам што сам могла да будем посматрач у овој причи, осећајући радост свих укључених у привођењу ове сестре Спаситељу (видети Учење и завети 18:15).
Ауторка живи у Јути, у САД-у.