„Породични разговори о самоубиству”, Лијахона, јул 2024.
Породични разговори о самоубиству
Као родитељи, желимо да своју децу припремимо за било коју од потенцијалних опасности са којима се могу суочити. Иако је можда непријатно говорити о томе, самоубиство је једна од тих опасности.
Породични живот је попут сплаварења брзацима. Када породице носе прслуке за спасавање и кациге, родитељи су попут речних водича који су овим путем већ прошли. Деци смо потребни да их упозоримо на јаке струје или камење испред њих. Ако би се даље низ реку налазио разарајући водопад, да ли бисмо на њега упозорили своју децу? Да ли бисмо их упутили како да веслају и куда да се усмере да би скренули своју путању, или бисмо сачекали док не буду висили над литицом да бисмо их упозорили?
Као родитељима, можда нам је непријатно да разговарамо о тако непријатној теми као што је самоубиство, али можемо да заштитимо и припремимо своју децу пре него што их обузму опасне мисли.
Родитељи могу помоћи деци да науче да постану емоционално отпорни и да знају где могу да се обрате када им затреба емоционална помоћ. Рејна И. Абурто, бивша друга саветница у врховном председништву Потпорног друштва, поучила је да „ово може укључивати информисање о емоционалним болестима, проналажење извора који могу да помогну у решавању ових проблема и на крају довођење себе и других Христу, који је Највећи исцелитељ”.
Важно питање за разговор
Нека самоубиства се дешавају без икаквог препознатљивог упозорења. За неке постоје само суптилни знаци, или су понекад знаци непогрешиви. Не можемо са сигурношћу знати шта наша деца мисле, па морамо да их припремимо док су млађи – у случају да у њима превладају мисли о самоубиству.
Сестра Абурто је потврдила: „Важно је да о тим питањима разговарамо са нашом децом, породицама и пријатељима у нашим домовима, одељењима и заједници.”
Старешина Дејл Г. Ренланд, из Већа дванаесторице апостола, поучио је: „Свако од нас има чланове породице, драге пријатеље или познанике који су имали самоубилачке мисли, покушали самоубиство или су себи одузели живот… Многа одељења и кочићи [и породице] размишљају о томе да разговарају о превенцији самоубиства након што је неко себи одузео живот. Моје питање је – зашто чекати? Зашто не сада? Јер неко у одељењу или кочићу има самоубилачке мисли.”
Сео сам са својом децом пре неколико година након што се догодила трагедија на локалном нивоу. Био сам подстакнут да поделим са њима да кроз Исуса Христа увек постоји излаз. Не постоји ништа што би могли да ураде или не ураде, на шта би самоубиство било одговор. У њиховим осетљивим годинама, нисам имао разлога да мислим да су у опасности, али сам знао да могу више да урадим да припремим своју децу како да се суоче са опасним, потенцијално самоубилачким мислима.
Разговор о самоубиству спречава самоубиства
У црквеном водичу са изворима за предупређивање самоубиства наводи се: „Разговор о самоубиству неће увећати вероватноћу да неко покуша самоубиство. У ствари, отворен разговор о самоубиству је делотворан начин спречавања самоубиства.”
Према др Џону Акерману, клиничком директору за превенцију самоубистава у Nationwide Children’s Hospital, „Стварање безбедног простора за разговор о самоубиству може спасити живот детета. У ствари, додаје он, „ако се дете бори са мислима о самоубиству, сазнање да је забринута одрасла особа спремна на отворен разговор често представља олакшање”.
„Разговор о самоубиству на прикладан начин заправо помаже да се оно спречи, а не подстиче”, поучила је сестра Абурто. Њен отац је извршио самоубиство. Дуги низ година је избегавала да са породицом разговара о његовој смрти. Међутим, од тада је научила колико вреди говорити о томе искрено и јасно. Сада сам отворено говорила о смрти свог оца са својом децом и сведочила о исцељењу које Спаситељ може да пружи са обе стране вела.
Отворени разговори о самоубиству могу оснажити децу да се обрате својим родитељима и другим одраслим особама од поверења, уместо да сами покушавају да изађу на крај са самоубилачким мислима, ако се икада појаве.
Деца од шест или седам година су пријављивала самоубилачке мисли. „Некада… терапеути и истраживачи и родитељи нису веровали да деца млађа од 10 или 11 година уопште имају мисли о самоубиству”, Каже Др Акерман. „Знамо да то заправо није истина.” Он указује на то да чак и мала деца могу имати самоубилачке идеје заједно са осећањем терета, емоционалним болом или осећањем безнађа.
Сестра Абурто је потврдила: „Знати како препознати знакове и симптоме у себи и другима може бити од помоћи. Такође, можемо научити да откријемо неисправне или нездраве обрасце размишљања и како их заменити исправнијима и здравијима.”
Самоубиство се догађа чешће него што мислимо
На светском нивоу, скоро једна смрт изазвана самоубиством догоди се сваких 40 секунди, и то је други водећи узрок смрти у свету за особе од 15 до 24 године. У недавној студији спроведеној међу хиљадама тинејџера у Јути, у САД-у, истраживачи са Универзитета Бригам Јанг открили су да је отприлике 12 одсто младих светаца последњих дана озбиљно размишљало о самоубиству, а 4 одсто га је покушало.
Као појашњење, у групи од 25 тинејџера, њих троје, статистички гледано, озбиљно је размишљало о самоубиству, а један је покушао самоубиство.
Ако можемо да помогнемо својој деци да пронађу подршку која им је потребна пре него што стигну до кризног тренутка – када се идеје претворе у план – можда ћемо моћи да им помогнемо да одустану од те идеје пре него што буде прекасно.
Где почети
У веома раном узрасту деца могу да почну да препознају осећања, али ми можемо да им пружимо речи којима ће правилно описати своја осећања. Први корак може бити помоћ малом детету да изгради свој емоционални речник. Можемо научити децу да разумеју разлику између речи бесан, тужан, фрустриран и тако даље. Ако дете може да објасни шта осећа, одатле можемо да кренемо заједно. На начин који одговара узрасту, можемо разговарати са децом од шест година о њиховим интензивним осећањима и помоћи им да разумеју и одговоре на та осећања.
Ови рани разговори ће, такође, помоћи родитељима да се упознају са уобичајеним распоном емоција своје деце. Већина деце пролази кроз успоне и падове у вези са емоцијама. То је нормално. Рани и чести разговори са малом децом могу родитељима пружити емоционални термометар да уоче разлике између уобичајених успона и падова из детињства и опасних идеја.
Превентивни разговори о самоубиству су попут других превентивних обука које родитељи пружају. Децу и младе можемо припремити за могућност да ће доживети самоубилачке идеје на исти начин на који бисмо их могли припремити за то како да возе аутомобил и шта да раде у случају несреће. „Желимо да припремимо своју децу да схвате шта се емоционално може догодити и шта би могли да виде код својих другара”, каже др. Aкерман.
Настављање разговора
Како деца расту, сазреваће и разговори које водимо са њима. Можемо постављати отворена питања, а затим омогућити деци да искрено одговоре. Охрабрите децу да буду искрена о својим тешким осећањима. Истраживање показује да разговор о тешким емоцијама може смањити њихов интензитет и трајање.
Отвореним разговором о депресији, самоубиству или осећању обесхрабрења, деца сазнају да могу да поделе своје искрене мисли и да су емоционално безбедна са нама. „Такође, добијају недвосмислену поруку да вам је веома стало до њих и да су вам њихова срећа и добробит важни”, каже један саветник за ментално здравље.
Љубав и подршка нашој деци могу бити узор љубави коју Небески Отац има за сваког од нас. „Ваш Небески Отац вас воли – сваког од вас”, поучио је председник Томас С. Монсон (1927–2018). „Та љубав се никада не мења… Ту је за вас када сте тужни или срећни, обесхрабрени или пуни наде. Божја љубав је ту за вас без обзира да ли мислите да заслужујете љубав или не. Једноставно је увек ту.”
Одмах након што сам са својом децом разговарао о самоубиству, мој деветогодишњи син је питао да ли може да разговара са мном насамо. Причао ми је о тренуцима када је замишљао да себи одузме живот, и како би то урадио. Нисам могао ни сањати да има такве мисли. Загрлио сам га, захвалио му се на храбрости што ми је рекао, и рекао му да без обзира шта је икада урадио или икада мислио, он је драгоцен и потребан нашој породици. И обавезао сам се да ћу га надгледати како бих уочио било какве даље знаке самоубилачких идеја или менталне болести.
Самоубиство није решење
Неки млади се можда плаше да је самоубиство њихов једини излаз из безнађа. Председник Џефри Р. Холанд, вршилац дужности председника Већа дванаесторице апостола, уверава: „Колико год грешака сматрали да сте направили… или колико год да сте се удаљили од куће, породице и Бога, сведочим да нисте ван домашаја божанске љубави. Не можете потонути толико дубоко да бесконачно светло Христовог помирења не може допрети до вас.”
Поред разговора са нашом малом децом, можемо разговарати са младима по обрасцу који је дао председник Холанд: „Свим нашим младим особама које се муче, без обзира на ваше бриге или тешкоће, смрт самоубиством очигледно није решење. Неће ублажити бол који осећате или сматрате да га изазивате. У свету у коме је тако очајнички потребно свако светло које може да се добије, молим вас не умањујте вечно светло које је Бог уградио у вашу душу пре постанка овог света… Не уништавајте живот за који је Христ дао свој живот да би га сачувао. Можете да поднесете борбе овог смртног живота јер ћемо вам ми помоћи да их поднесете. Јачи сте него што мислите. Помоћ је доступна, од других, а посебно од Бога. Вољени сте, цењени и потребни. Потребни сте нам!”
Ви и ваш супружник можете се договорити када је прави тренутак да почнете да разговарате о томе – много пре него што кризу, ако постоји, уочите. Можете уз молитву тражити од Духа да вам помогне да одредите време и о чему ћете разговорати са својом децом.
Никада нисмо одговорни за нечији избор да оконча живот, али постоје ствари које можемо учинити да то спречимо. Како је председник Холанд поучио:
„Јединорођени Син Божји је дошао да нам да живот победивши смрт.
Морамо се у потпуности посветити том дару живота и пожурити у помоћ онима који су у опасности да се одрекну тог светог дара.”