Никада не ходамо сами
Председник Томас С. Монсон
Једнога дана ћете стајати по страни и посматрати своје тренутке, и схватити да је увек био ту поред вас.
Моје драге сестре, дух кога осећамо вечерас је одраз ваше снаге, ваше посвећености и ваше доброте. Цитираћу Учитеља: „Ви сте со земљи. …Ви сте видело свету.”1
Док сам размишљао о својој прилици да вам се обратим, подсетио сам се колико је моја драга супруга, Френсис, волела Потпорно друштво. Током живота служила је у многим позивима у Потпорном друштву. Када смо обоје имали 31 годину позван сам за председника Канадске мисије. Током три године тог позива Френсис је председавала свим Потпорним друштвима у тој огромној области, која обухвата провинције Онтарио и Квибек. Неке од својих најближих пријатеља стекла је захваљујући том позиву, као и многим позивима које је касније обављала у Потпорном друштву нашег одељења. Била је верна ћерка нашег Небеског Оца, моја вољена сапутница и моја најдража пријатељица. Недостаје ми више него што то могу речима да изразим.
И ја волим Потпорно друштво. Сведочим вам да је организовано по надахнућу и представља важан део Господње Цркве овде на земљи. Било би немогуће набројати све добро што је потекло од ове организације и све животе који су били благословени због њега.
Потпорно друштво чине различите жене. Има неудатих - можда похађате школу, можда радите - градите испуњен и плодан живот. Некe од вас су мајке заузете одгајањем деце. А неке међу вама су изгубиле мужеве због развода или смрти и борите се да подигнете своју децу без помоћи мужа и оца. Неке од вас су подигле своју децу, али су схватиле да им је њихова помоћ стално потребна. Многе од вас имају времешне родитеље којима је потребна брижна нега коју само ви можете пружити.
Какви год да су ваши животи, постоје тренуци када сви имамо проблеме и борбе. Иако су различити за сваку, заједнички су свима.
Многи од изазова са којима се суочавамо постоје зато што живимо у овом смртничком свету, настањеном различитим појединцима. С времена на време питамо у очајању: „Како се могу чврсто усредсредити на небески свет а кретати се овим земаљским?”
Биће тренутака када ћете ходати путем посутим трњем и обележеним борбама. Вероватно ће бити тренутака када ћете се осећати одвојенима - чак изолованима - од Даваоца сваког доброг дара. Бринете се да ходате саме. Страх замењује веру.
Када се нађете у таквој ситуацији, молим вас да се сетите молитве. Волим речи председника Езре Тафта Бенсона о молитви. Он је рекао:
„Целог свог живота сам савете, које сам добијао кроз молитву, ценио више од свих других савета које сам … добио. Она је постала саставни део мене - сидро, стални извор снаге и основа мог знања о божанском. …
… Мада се лоше ствари дешавају, у молитви можемо наћи додатно умирење, јер Бог ће саопштавати мир у души. Тај мир, тај дух ведрине, је највећи благослов у животу.”2
Апостол Павле је упозорио:
„Да се јављају Богу искања ваша.
И мир Божји, који превазилази сваки ум да сачува срца ваша и мисли ваше у Господу Исусу.”3
Какво величанствено обећање! Мир је оно што тражимо, за чим жудимо.
Нисмо постављени на ову земљу да бисмо ходали сами. Какав невероватан извор моћи, снаге и удобности је доступан свима нама. Он који нас познаје боље од нас самих, Он који види целу слику и који отпочетка зна крај уверио нас је да ће Он бити ту да нам помогне, ако само затражимо. Имамо обећање: „Молите се увек, и верујуте, и све остало ће бити за ваше добро.”4
Док се наше молитве уздижу према небу, не заборавимо речи којима нас је поучавао Спаситељ. Када је био суочен са страховитом агонијом у Гетсиманији и на крсту, молио се Оцу: „Не моја воља, него твоја да буде.”5 Тешко, као што понекад може бити, наша одговорност је и да верујемо да наш Небески Отац најбоље зна како и када и на који начин да пружи помоћ коју тражимо.
Ценим речи песника:
Не знам како
Али ово знам: Бог одговара на молитве.
Знам да је дао своју Реч,
Која ми каже да се молитва увек чује,
И да ће бити услишена, пре или касније,
И тако се молим и мирно чекам.
Не знам да ли ће тражени благослов
доћи онако како сам замислио
Али молим се само Њему
Чија воља је мудрија од моје,
Уверен да ће ми одобрити
Или послати одговор много благословенији.6
Наравно, молитва не служи само за време невоља. Више пута нам је речено у Светим писмим да се „молимо увек”7 и да имамо молитву у својим срцима.8 Речи омиљене и познате химне постављају питање које свако од нас треба свакодневно да поставља: “Молиш ли се ти?”9
Осим молитве, оно што нам помаже да се изборимо у често проблематичном свету је проучавање Светих писама. Речи истине и надахнуће који се налазе у наша четири стандардна дела за мене су драгоцена имовина. Никада се не уморим читајући их. Духовно се подигнем кад год истражујем Света писма. Ове свете речи истине и љубави дају смернице мом животу и указују на пут који води ка вечном савршенству.
Када читамо и размишљамо о Светим писмима, доживећемо слатке шаптаје Духа нашим душама. Можемо наћи одговоре на наша питања. Учимо на благословима који долазе кроз државање Божјих заповести. Добијамо сигурно сведочанство о нашем Небеском Оцу и нашем Спаситељу, Исусу Христу и њиховој љубави према нама. Када је проучавање Светих писама удружено са нашим молитвама, можемо са сигурношћу знати да је Јеванђеље Исуса Христа истинито.
Председник Гордон Б. Хинкли је рекао: „Господ благосиља сваког од нас да се гостимо његовим светим [речима] и да црпимо из [њих] снагу, мир [и] знање ‘које превазилази свако разумевање’ (Посл. Филибљанима 4:7).”10
Када се сетимо молитве и одвојимо време за Света писма, наши животи ће бити бескрајно благословенији, а наша бремена лакша.
Могу ли да поделим са вама причу о томе како је наш Небески Отац одговорио на молитве једне жене и пружио јој мир и уверење које је очајнички тражила.
Тифанине тешкоће почеле су прошле године, када је имала госте у својој кући за Дан захвалности, а онда поново за Божић. Њен муж је студирао медицину, и био је тада на другој години болничке обуке. Због дугог радног времена које се захтевало од њега, није могао да јој помогне онолико колико су обоје желели, и тако је већина онога што је било потребно да се уради током те празничне сезоне, поред бриге о њихово четворо мале деце, пало на Тифани. Она се осећала преоптерећено, а онда је сазнала да је некоме ко јој је био драг дијагностикован рак. Стрес и брига почели су да представљају велико оптерећење за њу, па је запала у период обесхрабрења и депресије. Затражила је медицинску помоћ, али се ништа није променило. Изгубила је апетит и почела да губи на тежини, што је било лоше по њено ситно тело. Тражила је мир у Светим писмима и молила се за спас од утучености која ју је обузимала. Када се чинило да нема мира ни помоћи, почела је да мисли да је Бог напустио. Њена породица и пријатељи молили су се за њу и очајнички покушавали да помогну. Доносили су јој њену омиљену храну у покушају да јој сачувају физичко здравље, али она је могла да поједе само неколико залогаја и није била у стању да заврши.
Једног посебно напорног дана, пријатељица је узалуд покушавала да је намами храном коју је одувек волела. Када ништа није успело, пријатељица је рекла: „Мора да постоји нешто што би волела.”
Тифани је размислила за тренутак и рекла: „Једино што ми пада на памет да звучи добро је домаћи хлеб.”
Али, није га било.
Следећег поподнева огласило се звоно на Тифаниним вратима. Њен муж је случајно био код куће и отворио је врата. Када се вратио, носио је векну домаћег хлеба. Тифани је била запањена када јој је рекао да га је донела жена по имену Шери, коју су једва познавали. Била је пријатељица Тифанине сестре Никол, која је живела у Денверу, у Колораду. Тифани и њен муж су имали кратак сусрет са Шери неколико месеци раније када су Никол и њена породица били код Тифани за Дан захвалности. Шери, која је живела у Омахи, дошла до Тифанине куће како би посетила Никол.
Сада, неколико месеци касније, са укусним хлебом у руци, Тифани је позвала своју сестру Никол да би јој се захвалила што је послала Шери на задатак милосрђа. Уместо тога, сазнала је да Никол није подстакла посету и да не зна ништа о томе.
Прича даље говори како је Никол проверила са својом пријатељицом Шери како би сазнала шта ју је подстакло да однесе ту векну хлеба. Оно што је сазнала било је надахњујуће за њу, за Тифани, за Шери - а надахнуће је и за мене.
Тога јутра када је донела хлеб, Шери је била подстакнута да направи два хлеба уместо једног како је планирала. Рекла да је имала утисак да тога дана треба да понесе са собом ауто и другу векну, иако није знала зашто. После ручка у кући једне пријатељице, њена једногодишња ћерка је почела да плаче и требало је да је одведе кући на спавање. Шери је оклевала када је обузео непогрешив осећај да је потребно да испоручи тај други хлеб Николиној сестри Тифани, која је живела 30 минута даље, на другој страни града, и коју је једва познавала. Покушала је да игнорише тај подстицај у жељи да своју веома уморну ћерку одведе кући и осећала се глупо да однесе векну хлеба људима који су јој били скоро непознати. Међутим, утисак да иде до Тифанине куће био је јак, па га је послушала.
Када је стигла, Тифанин муж је отворио врата. Шери га је подсетила на то да је она Николина пријатељица коју је накратко упознао на Дан захвалности, уручила му хлеб и отишла.
И тако се десило да је Господ послао скоро потпуног странца кроз град да испоручи не само жељени домаћи хлеб, него и јасну поруку о љубави према Тифани. Оно што јој се десило не може се објаснити на други начин. Имала је хитну потребу да осети да није сама - да је Бог свестан њеног постојања и да је није напустио. Тај хлеб - баш оно што је желела - уручио јој је неко кога је једва познавала, неко ко није знао за њену потребу, али ко је слушао подстицаје Духа и следио их. То је за Тифани био очигледан знак да је њен Небески Отац свестан њених потреба и да је довољно воли да пошаље помоћ. Одговорио је на њене вапаје за помоћ.
Моје драге сестре, ваш Небески Отац вас воли - сваку од вас. Та љубав се никада не мења. На њу не утиче ваш изглед, ваш иметак или износ новца који имате на банковном рачуну. Не мењају је ваши таленти и способности. Једноставно је ту. Ту је за вас када сте тужне или срећне, обесхрабрене или пуне наде. Божја љубав је ту за вас без обзира да ли сматрате да заслужујете љубав или не. Једноставно је увек ту.
Када тражимо нашег Небеског Оца кроз усрдну, искрену молитву и искрено, посвећено проучавање Светих писама, наша сведочанства ће постати јака и дубоко укорењена. Бићемо свесни Божје љубави према нама. Схватитићемо да никада не ходамо сами. Обећавам вам да ћете једнога дана стајати по страни и посматрати своје тешке тренутке, и схватити да је увек био ту поред вас. Знам то из сопственог искуства када је преминула моја вечна сапутница - Френсис Беверли Џонсон Монсон.
Остављам вам свој благослов. Остављам вам своју захвалност за све добро што чините и за животе које водите. Да можете бити благословене сваким добрим даром, моја је молитва у име нашег Спаситеља и Откупитеља, Исуса Христа Господа, амен.