Сада то можете урадити!
Од председника Дитера Ф. Ухдорфа,
другог саветника у Првом председништву
Докле год смо вољни да устанемо и опет наставимо стазом ... учимо нешто из пораза и постајемо бољи и срећнији.
Када сам био млад могао сам веома брзо да устанем након пада. Током година сам, међутим, дошао до узнемирујућег закључка да су се закони физике изменили - не у моју корист.
Не тако давно скијао сам са својим дванаестогодишњим унуком. Уживали смо у заједничком времену када сам ударио у једну ледену тачку и завршио славним приземљењем на стрмој падини.
Покушао сам свим триковима да устанем али нисам могао - пао сам и нисам могао да устанем.
Физички сам се добро осећао али је мој его био мало повређен. Проверио сам да ли су моја кацига и заштитне наочаре на месту, јер нисам желео да ме остали скијаши препознају. Могу себе да замислим беспомоћног док они елгантно пролазе, весело узвикујући: „Здраво, брате Ухдорф!”
Почео сам да се питам шта је потребно да бих се ослободио. Управо тада ми је пришао мој унук. Рекао сам му шта се десило али се чинило да није много заинтересован за моје објашњење што не могу да устанем. Погледао ме је у очи, дошао до мене, узео за руку и одлучним тоном рекао: „Деда, сада то можеш урадити!”
Одмах сам устао.
Још увек одмахујем главом у вези са тим. Оно што се само тренутак раније чинило немогућим постало је стварност јер ми је 12-тогодишњи дечак пришао и рекао: „Сада то можеш урадити!” За мене је то била ифузија поуздања, ентузијазма и снаге.
Браћо можда ће бити тренутака у нашим животима када нам подићи се и наставити може изгледати као да је изнад сопствених могућности. Тога дана сам научио нешто на тој снежној падини. Чак и када нам се чини да не можемо устати - још увек постоји нада. А понекад је само потребан неко да нас погледа у очи, узме за руку и каже: „Сада то можеш урадити!”
Заблуда о отпорности
Можда мислимо да жене пре него мушкарци имају осећања неадекватности и разочарења-да то више утиче на њих него на нас. Нисам сигуран да је то истина. Мушкарци доживљавају осећања кривице, депресије и неуспеха. Можемо се претварати да нам та осећања не сметају, али сметају. Можемо се осећати тако оптерећенима нашим неуспесима и манама да почињемо да мислимо како никада нећемо моћи да успемо. Можемо чак претпоставити да је, зато што смо раније падали, пад наша судбина. Како се један писац изразио: „Непрестано чамцима идемо против бујице, која нас увек враћа у прошлост.”1
Виђао сам људе пуне могућности и милости који су одустали од изазовног рада на изградњи краљевства Божјег јер су пар пута доживели неуспех. То су били људи који су имали велики потенцјал, који су могли бити изузетни свештеници и слуге Божје. Али зато што су се спотакли и обесхрабрили повукли су се од својих свештеничких завета и наставили са лакшим али мање вредним подухватима.
И тако, настављају живећи само сенку живота којим би могли живети, никада не достижући могућност која им по рођењу припада. Као што је песник исказао тугу, они су од оних несрећних душа које „умиру а да [још увек] нису изнели своју музику на светлост дана.”2
Нико не воли да доживи неуспех. А посебно не волимо кад други - посебно они које волимо - виде наш неуспех. Сви желимо да будемо поштовани и уважавани. Желимо да будемо шампиони. Али ми смртници не постајемо шампиони без напора и дисциплине или без погрешака.
Браћо, наша судбина није одређена бројем погрешака него колико пута смо устали, отресли прашину и кренули напред.
Жалост по Богу
Знамо да је овај смртнички живот тест. Међутим, зато што нас наш Небески Отац воли савршеном љубављу Он нам показујегде да нађемо одговоре. Дао нам је мапу која нам омогућава да се сналазимо на непознатим теренима и у неочекиваним искушењима са којима се свако од нас суочава. Речи пророка део су те мапе.
Када залутамо - када паднемо или одступимо од пута нашег Небеског Оца - речи пророка нам говоре како да се вратимо на стазу.
Од свих начела којима су пророци вековима поучавали, оно што је стално истицано је порука наде и љубави да се човечанство може покајати, променити правац и вратити се на прави пут следбеништва.
То не значи да треба да будемо задовољни својим слабостима, погрешкама или гресима. Постоји и једна важна разлика између туге због греха која води покајању и туге која води ка очају.
Апостол Павле је поучавао да Жалост по Богу доноси покајање за спасење ... а жалост овога света смрт доноси.”3 Жалост по Богу подстиче промену и наду кроз помирење Исуса Христа. Жалост овога света нас вуче доле, гаси наду и убеђује нас да попустимо пред следећим искушењем.
Жалост овога света води ка обраћењу4 и промени срца.5 Утиче да замрзимо грех и заволимо доброту.6 Подстиче нас да се усправимо и ходамо у светлу Христове љубави. Истинско покајање представља трансформацију, не мучење или агонију. Да, жаљење од срца и истинска грижа савести због непослушности су често болни. Али су значајни кораци у светом процесу покајања. Али када кривица води ка гнушању према себи или нас спречава да поново устанемо, она пре прети него што промовише наше покајање.
Браћо, постоји бољи начин. Уздигнимо се и постанимо Божји људи. Имамо шампиона, Спаситеља, који је прошао долином сенки смрти уместо нас. Дао је себе као откуп за наше грехе. Нико никада није имао већу љубав од ове - Исус Христ, Јагањац без кривице, који је вољно положио Себе на жртвени олтар и платио цену за наше грехе до „последњег динара.”7 Преузео је на себе наше патње. Узео је наша бремена, нашу кривицу на своја плећа. Моја драги пријатељи, када одлучимо да дођемо к Њему, када преузмемо на себе име Његово, и смело ходамо путем следбеништва, онда нам је кроз помирење обећана не само срећа и „мир у овом свету” него и „вечни живот у свету који ће доћи.”8
Када правимо погрешке, када грешимо и падамо, помислимо шта значи истински се покајати. То значи окретање наших срца и воље Богу и одустајање од греха. Истинско покајање од срца, са собом доноси небеско уверавање да „сада то можемо урадити.”
Ко сте ви?
Један од начина непријатеља да нас спречи да напредујемо је да нас збуни у вези са тим ко смо ми заиста и шта стварно желимо.
Желимо да проводимо време са нашом децом али, такође, желимо да се ангажујемо у нашим омиљеним хобијима. Желимо да смршамо, али и да уживамо у храни за којом жудимо. Желимо да постанемо христолики али, такође, желимо да изразимо гнев према особи која нам се испречила у саобраћају.
Циљ Сотоне је да нас куша да заменимо драгоцене бисере истинске среће и вечних вредности за лажну пластичну бижутерију која је у највећој мери обмана и фалсификат среће и радости.
Још један метод који непријатељ користи да би нас обесхрабрио да се уздигнемо је да заповести видимо као нешто што нам је наметнуто. Претпостављам да је људска природа та која се опире свему што пре свега није наша сопствена идеја.
Ако посматрамо здраву храну и вежбање само као нешто што наш доктор очекује од нас, вероватно нећемо успети. Ако те изборе видимо као то ко смо и ко желимо да постанемо, имамо већу шансу да завршимо то што смо започели и успемо.
Ако кућно посећивање посматрамо само као циљ председника кочића, можда ћемо мање вредновати његово обављање. Ако га посматрамо као наш циљ - нешто што желимо да урадимо како бисмо постали више христолики и послуживали другима - нећемо само испунити нашу обавезу него је и остварити на начин који истински благосиља породице које посећујемо, као и наше сопствене.
Довољно често смо они којима помажу пријатељи и породица. Али ако посматрамо пажљиво око себе и с брижним срцем, препознаћемо прилике које Господ поставља пред нас да помогнемо другима да се подигну и крену напред истински пуном снагом. Света писма предлажу: „И све шта год чините, од срца чините као Господу а не као људима.”9
Велики је извор духовне моћи живети живот ваљано и праведно и држати поглед усмерен према месту где желимо да будемо у вечности. Чак и ако можемо да видимо ово божанско одредиште само оком вере помоћи ће нам да останемо на курсу.
Када је наша пажња углавном усмерена на свакодневне успехе и неуспехе, можемо изгубити наш пут, лутати и пасти. Држећи наше погледе усмерене ка вишим циљевима помоћи ће нам да постанемо бољи синови и браћа, љубазнији очеви и нежнији мужеви.
Чак и они који своја срца усмере ка божанским циљевима још увек могу пасти али неће бити поражени. Они верују и ослањају се на Божја обећања. Поново ће устати са јасном надом у праведност Божју и надахњујућу визију сјајне будућности. Они знају да то могу урадити сада.
Сада то можете урадити
Свака особа, млада или стара, имала је сопствено искуство са падањем. Падање је оно што ми смртници доживљавамо. Али докле год смо вољни да поново устанемо и наставимо стазом ка духовним циљевима које нам је Бог дао, можемо нешто научити из пораза и постати бољи и срећнији.
Браћо, биће прилика када ћете мислити да не можете устати или наставити. Молим вас да верујете Спаситељу и Његовој љубави. С вером у Господа Исуса Христа, и моћу и надом у обновљено јеванђеље, увек ћете бити у стању да се усправите и наставите даље.
Браћо, волимо вас. Молимо се за вас. Било да сте млад отац, старији носилац свештенства или тек заређени ђакон, ми пазимо на вас. Господ пази на вас!
Признајемо да ће ваш пут понекад бити тежак. Али вам дајем ово обећање, у име Господње: уздигните се и следите кораке нашег Откупитеља и Спаситеља и једнога дана ћете се осврнути и бити испуњени вечном захвалношћу што сте одабрали да верујете у помирење и његову моћ да вас подигне и да вам снагу.
Моји драги пријатељи и браћо, без обзира колико сте се пута оклизнули или пали, устаните! Ваша судбина је величанствена! Усправите се и ходајте у светлу обновљеног јеванђеља Исуса Христа! Снажнији сте него што мислите. Способнији сте него што можете замислити. Сада то можете урадити! О томе вам сведочим у име Исуса Христа, амен.