Приближавање Богу
Од старешине Теренса М. Винсона,
из Седамдесеторице
Наш Спаситељ жели да га заиста волимо, до те мере да пожелимо да своју вољу поистоветимо са Његовом
Наш шестогодишњи унук Оли, који ме од миља зове „Декице”, морао је да узме нешто из кола. Његов тата је из куће откључао врата аутомобила даљинским управљачем баш када им се Оли приближио, a да он то није ни приметио, и потом их је закључао када је Оли узео то што је хтео. Оли је утрчао унутра са великим осмехом!
Сви су га из породице упитали: „Како си извео да се врата сама откључају и закључају када си ти то хтео?” Он се само насмејао.
Наша ћерка, његова мајка, је рекла: „Можда и ти као декица имаш магичне моћи!”
Када се исто то догодило неколико минута касније, његов одговор на даља питања у вези са његовим новооткривеним способностима је био: „Ово је супер! Мислим да је тако зато што ме декица воли и зато што је један од мојих најбољих пријатеља, и брине о мени!”
Био сам благословен да спознам заиста чудесне прилике које су се одигравале у животима верних светаца широм Африке, Папуе Нове Гвинеје, Аустралије, Новог Зеланда и Пацифичких острва. Слажем се са Олијем - мислим да је разлог у томе што ти верни људи осећају према Небеском Оцу и Спаситељу исто оно што Оли осећа према мени. Они воле Бога као блиског пријатеља, и Он брине о њима.
Чланови ове Цркве имају право на лично сведочанство, које многи и примају, и они склапају свете завете да ће следити Господа. Ипак, упркос томе, неки се окрећу према Њему, а неки не. У коју категорију ви спадате?
Бог би требало да буде центар нашег универзума - наш фокус, у правом смислу те речи. Да ли је то тако, или је Он понекад далеко од наших мисли и намера наших срца? (погледати Moсија 5:13). Обратите пажњу на то да нису само мисли у нашим срцима важне, већ и „намере”. На који начин се интегритет наших намера пресликава на наше понашање и деловање?
Наш син, Бен, када је као шеснаестогодишњак говорио на конференцији кочића, поставио је питање: „Како бисте се осећали када би вам неко сваке недеље нешто обећавао, а да никад не би испунио обећање? Наставио је: „Да ли озбиљно схватамо обећање која дајемо када узимамо причест и заветујемо се да ћемо држати Његове заповести и увек Га се сећати?”
Господ нам помаже пружајући нам начине да се сећамо Њега и Његових подржавајућих моћи. Један начин је преко те заједничке неприлике која је заједничка свима нама - невоље (погледати Aлмa 32:6). Док се осврћем на искушења са којима сам се суочавао, јасно је да су она потпомогла мој раст, разумевање и саосећајност. Приближила су ме мом Небеском Оцу и Његовом Сину, кроз искуства и усавршавања који су урезани у мом срцу.
Његово вођство и упутства су неопходни. Он је помогао верном брату Јареду решавајући један од његова два изазова када му је рекао како да унесе свеж ваздух у барке које су савесно грађене (погледати Eтер 2:20). Али, битно је да Господ није тек тако оставио нерешеним изазов обезбеђивања осветљености, већ је тада ставио до знања да ће Он, Господ, дозволити проблеме и искушења који ће захтевати решавање. Он, који ће, како ће се касније испоставити, донети ветрове, кишу и поплаве (погледати Eтер 2:23–24).
Зашто би Он то урадио? И зашто би упозорио било кога од нас да се склонимо са извора опасности, када би једноставно могао да спречи да до опасности дође? Председник Вилфорд Вудруф је испричао причу о духовној опомени да помери вагон у коме су његова жена, његово дете и он спавали, да би касније сазнао да је вртлог ветра мало после тога исчупао из корена велико дрво и бацио га баш тамо где је вагон претходно био смештен (погледати Teachings of Presidents of the Church: Wilford Woodruff [2004], стр. 47).
У оба случаја, временске прилике су се могле изменити како би се избегла опасност. Али поента је у следећем - уместо да сам реши проблем, Господ жели од нас да стекнемо веру која ће нам помоћи да се ослонимо на Њега у решавању наших проблема и да Му верујемо. Тада можемо осетити Његову љубав уз већу постојаност, снажније, јасније и на дубљем личном нивоу. Постајемо уједињени са Њим, и можемо постати налик Њему. Његов циљ је да будемо налик Њему. Шта више, то је Његова слава и Његово дело (погледати Moјсије 1:39).
Један дечак је покушавао да очисти трем иза своје куће како би могао да се игра са својим аутићима на њему. Ометао га је један велики камен. Дечак га је из све снаге гурао, али, ма колико се трудио, камен се није померао.
Његов отац га је посматрао неко време, а онда му је пришао и рекао: „Мораш да користиш сву своју снагу да би померио овoлики камен.”
Дечак је одговорио: „Користио сам сву своју снагу!”
Отац га је исправио: „Не, ниси. Још увек ти ја нисам помогао!”
Потом су се заједно сагнули и лако померили камен.
Отац мог пријатеља Ваибе Ромеа, првог председника кочића у Папуи Новој Гвинеји, такође је поучен да се може обратити свом Оцу на Небу у тренуцима потребе. Он и остали сељани су могли да преживе само захваљујући усевима које су гајили. Једног дана, запалио је ватру како би очистио део обрадиве земље да би садио на њој. Међутим, том чину је претходио дуг период врелина, и вегетација је била потпуно сасушена. Тако је његова ватра постала попут ватре коју је запалио председник Монсон, како је пророк лично описао на претходној генералној конференцији (погледати “Obedience Brings Blessings,” Ensign или Liahona, мај 2013, стр. 89–90). Проширила се на травњаке и грмље, и, по речима његовог сина: „велико ватрено чудовиште” је било резултат. Био је забринут за мештане и могуће пропадање њихових усева. У случају да се униште, морао би да одговара пред мештанима. Пошто није могао да угаси ватру, сетио се Господа.
Сада цитирам његовог сина, мог пријатеља: „Клекнуо је на брду међу жбуњем и помолио се Небеском Оцу да заустави ватру. Изненада се појавио велики црни облак изнад места на коме се молио и снажно је пљуштала киша, али само тамо где је горела ватра. Када је погледао унаоколо свуда је видео ведро небо, сем тамо где је било ватре. Није могао да верује да Господ одговара простом човеку налик њему и поново се спустио на колена и заплакао као мало дете. Каже да је то било наслађе осећање икада” (погледати Aлмa 36:3).
Наш Спаситељ жели да Га заиста волимо до те мере да желимо да поистоветимо своју вољу са Његовом. Тада можемо да осетимо Његову љубав и да спознамо Његову славу. Он нас онда може благословити како жели. То се догодило Нефију, сину Хеламановом, који је достигао ступањ на коме је Господ имао безрезервно поверење у њега, и због тога је могао да га благослови са свим што је тражио (погледати Хеламан 10:4–5).
У Пијевом животу, књизи Јана Мартела, јунак приче говори о својим осећањим према Христу: „Нисам могао да Га избацим из главе. И даље не могу. Провео сам три цела дана размишљајући о Њему. Што ме је више узнемиравао, то ми је било теже да Га заборавим. И што сам више учио о Њему, то сам све мање желео да Га напустим” (2001. год., стр. 57).
Управо се тако и ја осећам по питању Спаситеља. Он је увек близу, поготово на светим местима и у тренуцима потребе; а понекад, када се томе најмање надам, осетим као да ме малтене тапше по рамену да би ми ставио до знања да ме воли. Ту љубав могу узвратити на свој несавршени начин дајући му своје срце (погледати УИЗ 64:22, 34).
Пре свега неколико месеци седео сам са старешином Џефријем Р. Холандом док је распоређивао мисионаре на њихове мисије. Када смо одлазили сачекао ме је, и док смо корачали спустио ми је руку на раме. Подсетио сам га да је исто то урадио и једном приликом у Аустралији. Рекао је: „То је зато што те волим!” А ја сам знао да је то истина.
Када бисмо могли да имамо повластицу да физички шетамо са Спаситељем, верујем да бисмо осетили Његову руку како се на исти начин спушта на наше раме. Налик ученицима који су се упутили према Емаусу, наша срца „гораше... у нама” (Лука 24:32). Ово је Његова порука: „Дођите и видите” (Joван 1:39). Она је лична, позивајућа и прожимајућа и позива нас да корачамо са Његовом руком на нашем рамену.
Надам се да ћемо сви имати Еношево самопоуздање, описано у последњем стиху ове кратке, али садржајне књиге: „Радујем се дану када ће се моје смртно обући у бесмртност и стати пред Њега. Тада ћу са радошћу гледати лице Његово и Он ће ми рећи: Дођи к мени, ти благословени, јер ти је припремљено место у становима Оца мога” (Eнош 1:27).
Због бројних искустава и због моћи којом ми је Дух сведочио, сведочим са асполутном сигурношћу да Бог Живи. Осећам Његову љубав. Учинимо оно што је потребно да бисмо своју вољу поистоветили са Његовом и да бисмо Га заиста волели. У Његово име, име Исуса Христа, амен.