Нема других богова

Старешина Далин Х. Оукс,

из Већа Дванаесторице апостола

Да ли се клањамо и служимо приоритетима или боговима уместо Богу кога тврдимо да славимо?

Десет заповести су основа хришћанске и јеврејске вере. Дате од Бога деци Израеловој преко пророка Мојсија, прве две заповести говоре о нашем богоштовљу и нашим приоритетима. У првој је Господ заповедио: „Немој имати других Богова уза ме” (2. књ. Мојсијева 20:3). Вековима касније, када су питали Исуса: „Која је највећа заповест у закону?” Он је одговорио: „Љуби Господа Бога свога свим срцем своjим и свом душом своjом, и свом мисли своjом” (Maтеј 22:36–37).

Друга од десет заповести расчлањава наредбу да немамо других богова и одређује шта би требало да буде највиши приоритет у нашим животима, као деце Божје. „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или на земљи” (друга књ. Мојсијева 20:4). Онда долази заповест: „Немој им се клањати нити им служити” (2. књ. Мојсијева 20:5). Јехова објашњава: „Јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, … [који чини] милост … [онима] који ме љубе и чувају заповести моје” (2. књ. Мојсијева 20:5–6). Значење речи ревнитељ је онај који открива. У јеврејском оригиналу значи „који поседује нежна и дубока осећања” (2. књ. Мојсијева 20:5 видети фусноту b) у Библији СПД на енглеском језику). Ми вређамо Бога када се „клањамо” или „служимо” другим боговима - када имамо друге приоритете.¹

I

Којим другим приоритетима се људи нашег времена, чак религиозни људи, „клањају” или „служе” уместо Богу? Размотрите ове могућности, све уобичајене у нашем свету:

Културни и породични обичаји
Политичка исправност
Тежња за грађењем каријере
Материјална добра
Бављење рекреацијом
Моћ, истицање и престиж

Ако се чини да се ниједан од ових примера не односи на било кога од нас, вероватно можемо препознати оне на које се односи. Начело је важније од индивидуалних примера. Начело се не односи на то да ли имамо друге приоритете. Питање које се поставља другом заповешћу је: „Који је наш највећи приоритет?” Да ли се клањамо и служимо приоритетима или боговима уместо Богу кога тврдимо да славимо? Да ли смо заборавили Спаситеља који је поучавао да ћемо држати Његове заповести ако Га волимо? (погледати Jован 14:15). Ако је тако, духовна апатија и неконтролисани апетити тако уобичајени у наше време, окрећу наше приоритете наглавачке.

II

За свеце последњих дана, Божје заповести се заснивају на Божјем плану за Његову децу - великом плану спасења и неодвојиви су од њега. Тај план, који се понекад назива „велики план среће” (Aлмa 42:8), објашњава наше порекло и судбину као Божје деце - одакле смо дошли, зашто смо овде и куда идемо. Он објашњава сврху стварања и услове смртности, укључујући Божје заповести, потребу за Спаситељем, и кључну улогу смртничких и вечних породица. Ако ми, свеци последњих дана, који смо добили то знање, не успоставимо своје приоритете у складу са овим планом, у опасности смо да служимо другим боговима.

Знање о Божјем плану за Његову децу даје свецима последњих дана јединствену перспективу брака и породице. С правом смо познати као црква која се темељи на породици. Наша теологија почиње са небеским родитељима, а наша највећа жеља је да постигнемо пунину вечног узвишења, за које знамо да је могуће само у породичном окружењу. Знамо да је брак између мушкарца и жене неопходан за остваривање Божјег плана. Само такав брак ће обезбедити прихватљиве услове за рађање у смртности и припрему чланова породице за вечни живот. На брак и подизање и неговање деце, гледамо као на део Божјег плана и свету дужност оних којима је дата прилика да то чине. Верујемо да су највеће драгоцености на земљи и на небу наша деца и наше потомство.

III

Због онога што разумемо о потенцијално вечној улози породице, тугујемо због наглог опадање броја рођених и венчаних у многим западним друштвима чије су историјске културе хришћанске и јеврејске. Поуздани извори бележе следеће:

САД сада има најнижи наталитет у својој историји,² а у многим државама Европске уније и другим развијеним земљама, стопа наталитета је испод нивоа неопходног за очување популације.³ То угрожава опстанак култура, па чак и народа.
У Америци, проценат младих људи узраста од 18 до 29 година који су у браку пао је са 59 одсто из 1960. на 20 одсто до 2010.⁴ Просечни узраст за први брак је сада на највишем нивоу у историји: 26 за жене и скоро 29 година за мушкарце.⁵
У многим земљама и културама (1) традиционалне породице са венчаним оцем и мајком, и са децом, претвара се у изузетак, а не правило, (2) потрага за каријером уместо браком и рађањем деце је све више избор многих младих жена, а (3) улога очева и свест о њиховој неопходности се смањују.

Усред ових трендова који нас дотичу, свесни смо да је Божји план намењен свој Његовој деци и да Бог воли сву своју децу, у целом свету.⁶ Прво поглавље у Мормоновој књизи објављује да Божја „моћ и доброта и милост су над свим становницима Земље” (1. Нефи 1:14). Једно касније поглавље изјављује да „бесплатно даје свим људима [Његово спасење]” и да „су сви људи повлашћени, једни као и други, и никоме није забрањено” (2. Нефи 26:27–28). Сходно томе, Света писма поучавају да смо одговорни да будемо саосећајни и милосрдни (брижни) према свим људима (погледати 1. Солуњанима 3:12; 1. Joванова 3:17; УИЗ 121:45).

IV

Такође поштујемо верска уверења свих људи, чак и оних, којих је све више, који не верују у Бога. Знамо да ће се многи, захваљујући Богом-датој слободи избора, држати веровања која су у супротности са нашим, али надамо се да ће и други једнако поштовати наша верска уверења и схватити да нас наша уверења приморавају на неке изборе и понашања који се разликују од њихових. На пример, верујемо да је, као битан део свог плана спасења, Бог успоставио вечни стандард да су сексуални односи дозвољени само између мушкарца и жене који су у браку.

Моћ стварања смртничког живота је најузвишенија моћ коју је Бог дао својој деци. Њено коришћење је одобрено првом Божјом заповешћу Адаму и Еви (погледати 1. књ. Мојсијева 1:28), међутим, друге важне заповести су дате како би забраниле њену злоупотребу (погледати 1. књ. Мојсијева 20:14; 1. Солуњанима 4:3). Значај који придајемо закону чедности огледа се у мери у којој разумемо сврху коју наша моћ стварања живота има у остваривању Божјег плана. Изван брака између мушкарца и жене, свако коришћење наше моћи стварања живота је у једном или другом степену грешно и у супротности са Божјим планом за узвишење Његове деце.

Значај који придајемо закону чедности објашњава нашу посвећеност обрасцу брака који потиче од Адама и Еве и наставља се кроз векове као Божји образац односа у сврху стварања живота између његових синова и кћери и за неговање Његове деце. Срећом, многе особе повезане с другим вероисповестима или организацијама слажу се са нама у вези са природом и значајем брака; неки од њих се позивају на верска учења, а други на оно што они сматрају најбољим за друштво.

Наше знање о Божјем плану за Његову децу⁷ објашњава зашто смо огорчени што се све више и више деце рађа ван брака - тренутно 41 одсто свих порођаја у САД-у⁸ - и што се број парова који живе у ванбрачној заједници драматично увећао у последњих пола века. Пре пет деценија, само малом проценту првих бракова је претходио дивљи брак. Сада заједнички живот претходи 60 одсто бракова.⁹ И све више се прихвата, посебно међу тинејџерима. Подаци недавних истраживања показују да око 50 одсто тинејџера каже да је рађање изван брака „прихватљив начин живота.”¹⁰

V

Постоје многи политички и друштвени притисци за промену закона и правила за успостављање понашања супротних Божјим одредбама о сексуалном моралу и вечној природи и сврхама брака и рађања. Ови притисци су већ дозволили истополне бракове у различитим државама и народима. Други притисци су извитоперили полове или хомогенизовали те разлике између мушкараца и жена које су од суштинског значаја за остваривање великог Божјег плана среће.

Наше разумевање Божјег плана и Његове доктрине даје нам вечну перспективу која нам не дозвољава да толеришемо таква понашања или да проналазимо оправдање у законима који им то дозвољавају. И, за разлику од других организација које могу да промене своју политику, па чак и своје доктрине, наша правила одређује истина коју је Бог прогласио непроменљивом.

Наш дванаести чланак вере износи наше веровање у подложности цивилној власти и „послушност, поштовање, и подржавање закона.” Међутим, људски закони не могу учинити моралним оно што је Бог прогласио неморалним. Посвећеност нашим највишим приоритетима - да волимо Бога и служимо Му - захтева да у Његовим законима тражимо наш стандард понашања. На пример, ми смо и даље под божанском заповешћу да не чинимо прељубу или блуд, чак и када ти поступци више нису злочини према законима држава или земаља у којима живимо. Слично томе, законска легализација такозваног „истополног брака” не мења Божји закон о браку или Његове заповести и наше стандарде у вези са њима. Ми смо и даље под заветом да волимо Бога и Његове заповести и да се уздржавамо од клањања или служења другим боговима и приоритетима - чак и онима који постају популарни у нашем конкретном времену и простору.

У тој одлучности можемо бити погрешно схваћени, и можда ћемо бити оптужени за лицемерје, трпети дискриминацију, или морати да издржимо нападе на слободно исповедање наше религије. Ако је тако, мислим да би требало да имамо на уму наш први приоритет - да служимо Богу - и, као и наши претходници пионири, гурамо наша лична ручна колица напред са истом храброшћу коју су они показали.

Поучавање председника Томаса С. Монсона се односи на ову околност. На овој конференцији пре 27 година, одважно је изјавио: „Имајмо храбрости да се супротставимо општој сагласности, храброст да се залажемо за начело. Храброст, не компромис, доноси осмех Божјег одобравања. Храброст постаје врлина, значајна и достојна пажње, када је сматрамо не толико спремношћу да храбро умремо колико одлучношћу да живимо честито. Морална кукавица је особа која се плаши да уради оно што мисли да је исправно, јер ће је други осуђивати или јој се подсмевати. Упамтите да сви људи имају своје страхове, али они који се достојанствено суоче са својим страховима, имају и храбрости.”¹¹

Молим се да не дозволимо да нас привремени изазови смртности наведу да заборавимо на велике заповести и приоритете које нам је дао наш Творац и Спаситељ. Не смемо сувише ослањати наша срца на световне ствари и тежити људским почастима (погледати УИЗ 121:35) да не бисмо изгубили из вида нашу вечну судбину. Ми који знамо Божји план за Његову децу - ми који смо склопили завете да ћемо учествовати у њему - имамо јасну одговорност. Никада не смемо заборавити нашу главну жељу, а то је да остваримо вечни живот.¹² и наш први приоритет - да немамо друге богове и да не служимо никаквим другим приоритетима уместо Богу Оцу и Његовом Сину, нашем Спаситељу, Исусу Христу.

Нека нам Бог помогне да разумемо тај приоритет и да нас други разумеју док настојимо да га следимо на мудар и брижан начин, молим се у име Исуса Христа, амен.