Прави пастири

Председник Томас С. Монсон

Кућно поучавање одговара на многе молитве и дозвољава нам да видимо промене које се могу догодити у животима људи.

Вечерас су у Конференцијском центру у Солт Лејк Ситију и у далеким и оближњим местима окупљени они који носе свештенство Божје. Ви сте заиста „царско свештенство” - штавише „изабрани род”, како је рекао апостол Павле.¹ Почаствован сам повластицом да вам се обратим.

Током мог одрастања, сваког лета наша породица се возила до кањона Прово, око 72 км југоисточно од Солт Лејк Ситија, где бисмо боравили у породичној брвнари неколико недеља. Ми дечаци смо увек једва чекали да пецамо у потоку или да пливамо, и трудили смо се да подстакнемо оца да вози мало брже. У то време аутомобил који је возио мој отац био је Oldsmobile из 1928. године. Ако бисмо прелазили брзину од 56 километара на сат, мајка би рекла: „Успори! Успори!” Ја бих рекао: „Вози брже, тата! Брже!”

Тата је возио отприлике 56 километара на сат целим путем до кањона Прово, или све док не бисмо дошли до окуке на путу и док нас не би зауставило стадо оваца. Посматрали смо док је стотине оваца пролазило поред нас, наизглед без пастира, са неколико паса за петама док су се кретале. Далеко иза оваца могли смо да видимо пастира на коњу - без узда, само на повоцу. Повремено би се опустио у седлу дремајући, пошто је коњ знао којим путем треба да иде, и пси су обављали свој задатак.

Супротно од призора који сам видео у Минхену, у Немачкој, пре много година. Било је недељно јутро, и били смо на путу за мисионарску конференцију. Док сам гледао кроз прозор аутомобила председника мисије, угледао сам пастира са мотком у руци, који је водио овце. Оне су га следиле где год је ишао. Ако би кренуо на леву страну, следиле су га налево. Ако би кренуо надесно, следиле су га у том правцу. Упоредио сам правог пастира који је водио своје овце и пастира који је опуштено јахао иза својих оваца.

Исус је рекао: „Ја сам пастир добри и знам своје овце.”² Он нам даје савршен пример тога какав прави пастир треба да буде.

Браћо, као Божје свештенство имамо одговорност да будемо пастири. Господња мудрост је обезбедила смернице помоћу којих можемо бити пастири породицама у Цркви, где можемо служити, поучавати и сведочити им. То се зове кућно поучавање и о томе желим да говорим вечерас.

Бискуп сваког одељења у Цркви надзире задуживање носилаца свештенства као кућних учитеља да сваког месеца посете домове чланова. Иду у пару. Где је то могуће, млади мушкарац који је свештеник или учитељ у Ароновом свештенству прати носиоца Мелхиседековог свештенства. Када оду у домове оних за које су одговорни, носилац Ароновог свештенства би требало да учествује у поучавању. Такво задужење ће помоћи у припреми младих мушкараца за мисију, као и за доживотну службу у свештенству.

Програм кућног поучавања је одговор на модерно откривење које овлашћује оне који су заређени у свештенство да поучавају, излажу, опомињу, крсте и похађају куће појединих чланова и опомињу их да се моле наглас и насамо, и извршавају све породичне дужности, да увек бдију нас црквом, да буду уз њих и да их јачају, и да пазе да у цркви не буде никаквих безакоња, ни међусобне грубости, ни лажи, заједљивости или злих речи.”³

Председник Дејвид О. Мекеј је саветовао: „Кућно поучавање је једна од наших најнеодложнијих и најкориснијих прилика да негујемо, надахњујемо, саветујемо и усмеравамо децу нашег Оца. … То је божанска служба, божански позив. Наша дужност као кућних учитеља је да уносимо... дух у сваки дом и срце. Љубав према том задатку и пружање свог максимума донеће обиље мира, радости и задовољства [племенитом,] посвећеном [учитељу] Божје деце.”⁴

У Мормоновој књизи читамо да Алма „посвети све свештенике њихове и све учитеље њихове и нико не беше посвећен осим оних који беху праведни људи.

Они, дакле, бдијаху над својим народом и неговаху код њих оно што спада у праведност.”⁵

У извршавању наших дужности кућног поучавања, мудри смо ако сазнамо и разумемо изазове чланова сваке породице, како бисмо били ефикаснији у поучавању и у пружању потребне помоћи.

Посета у сврху кућног поучавања ће вероватно бити успешнија ако унапред закажемо посету. Да бих то илустровао, испричаћу вам искуство које сам имао пре доста година. У то време Извршни мисионарски одбор чинили су Спенсер В. Кимбал, Гордон Б. Хинкли и Томас С. Монсон. Једне вечери брат и сестра Хинкли организовали су вечеру у свом дому за чланове одбора и наше супруге. Тек што смо завршили диван оброк, неко је покуцао на врата. Председник Хинкли је отворио врата и угледао једног од својих кућних учитеља. Кућни учитељ је рекао: „Знам да нисам заказао долазак, и са мном није мој сарадник, али сам осећао да треба да дођем. Нисам знао да ћете имати посету.”

Председник Хинкли је љубазно позвао кућног учитеља да уђе и седне и поучи три апостола и наше супруге нашој дужности као чланова. Мало стрепећи кућни учитељ је дао све од себе. Председник Хинкли му се захвалио за долазак, после чега је он журно изашао.

Поменућу још један пример неадекватног обављања кућног поучавања. Председник Марион Џ. Ромни, који је био саветник у Првом председништву пре доста година, често је говорио о свом кућном учитељу који је једне хладне зимске вечери дошао код Ромнијевих. Држао је свој шешир у руци и нервозно га премештао када је позван да седне и преда поруку. Пошто је наставио да стоји, рекао је: „Па, рећи ћу вам, брате Ромни, напољу је хладно, па сам оставио укључен мотор мог аута како не би стао. Дошао сам само да бих могао да кажем бискупу да сам обавио своје посете.”⁶

Председник Езра Тафт Бенсон је, пошто је испричао искуство председника Роминја на састанку носилаца свештенства, тада рекао: „Можемо много боље од тога, браћо - много боље!”⁷ Слажем се.

Кућно поучавање је више од механичке посете једном месечно. Наша одговорност је да поучавамо, надахњујемо, мотивишемо, и када посећујемо оне који нису активни, да их вратимо активности и коначном узвишењу синова и ћерки Божјих.

Да бих помогао у нашим напорима, делим овај мудар савет који се сигурно односи на кућне учитеље. Долази од Абрахама Линколна, који је рекао: „Ако желите да придобијете човека за ваш циљ, прво га уверите да сте му искрени пријатељ.”⁸ Председник Езра Тафт Бенсон је подстицао: „Изнад свега, будите прави пријатељ појединцима и породицама које поучавате . … Пријатељ чини више од савесне посете сваког месеца. Пријатељ више брине о томе како да помогне људима него о примању признања. Пријатељ брине. Пријатељ показује љубав. Пријатељ слуша. Пријатељ нуди помоћ.”⁹

Пример тога је Дик Хамер, који је дошао у Јуту са корпусом Civilian Conservation током велике економске кризе. Док је боравио ту, упознао је младу светицу последњих дана и оженио се њоме. Отворио је Диков кафе у Сент Џорџу, у Јути, који је постао популарно место окупљања.

Кућни учитељ задужен за породицу Хамер био је мој пријатељ Вилард Милн. Пошто сам и ја познавао Дика Хамера, јер сам штампао меније за његов ресторан, питао бих мог пријатеља, брата Милна, када сам посећивао Сент Џорџ: „Како наш пријатељ Дик Хамер напредује?”

Одговор би углавном гласио: „Напредује, али споро.”

Када су Вилард Милн и његов сарадник посећивали Хамерове сваког месеца, увек су успевали да изложе јеванђеоску поруку и поделе своја сведочанства са Диком и породицом.

Године су пролазиле, а онда ме је једног дана Вилард позвао телефоном са добрим вестима. „Брате Монсон,” почео је, „Дик Хамер се обратио и крстиће се. Он је у 90-им и пријатељи смо скоро целог нашег живота. Његова одлука ми је дотакла срце. Годинама сам његов кућни учитељ.” Вилардов глас је био набијен емоцијама док ми је преносио поруку којој сам се обрадовао.

Брат Хамер се заиста крстио и годину дана касније је ушао у диван храм Сент Џорџ и у њему примио даривање и благослове печаћења.

Упитао сам Виларда: „Да ли си се икада обесхрабрио као његов кућни учитељ током тог дугог времена?”

Одговорио је: „Не, било је вредно сваког труда. Сада када сам доживео радост коју су примили чланови Породице Хамер, срце ми је испуњено захвалношћу за благослове које је јеванђеље унело у њихове животе и за повластицу коју сам имао да помогнем на неки начин. Ја сам срећан човек.”

Браћо, то ће бити и наша повластица током година да посећујемо и поучавамо многе различите појединце - оне који су мање активни, као и оне који су у потпуности посвећени. Ако смо савесни у нашем позиву, имаћемо много прилика да благословимо животе. Наше посете онима који су се дистанцирали од црквене активности могу бити кључ који ће на крају отворити врата за њихов повратак.

Са том мишљу, досегнимо до оних за које смо одговорни и приведимо их столу Господњем, да се госте Његовим речима и да уживају пратњу Његовог Духа и не буду више туђини и дошљаци, него да живе са свецима и буду домаћи Богу.”¹⁰

Ако се неко од вас уљуљкао у осећај лагодности у погледу својих посета кућног поучавања, желео бих да кажем да је данас време да обновите посвећеност испуњавању ваших дужности у кућном поучавању. Сада одлучите да уложите сваки потребан напор да досегнете оне за које сте задужени. Постоје тренуци када ће можда бити потребно мало више подстицаја вашем сараднику у кућном поучавању да одвоји време да иде са вама, али ако сте упорни, успећете.

Браћо, наши напори у кућном поучавању су константни. Дело неће бити завршено све док Господ и Учитељ не каже: „Доста је.” Постоје животи које треба развеселити. Ту су срца која треба дотаћи. Душе које треба спасити. Наша света повластица је да развеселимо, дотакнемо и спасемо оне свете душе које су поверене нашој бризи. Треба то да чинимо верно и срца испуњеног радошћу.

На крају, поменућу један посебан пример како бих описао какви учитељи треба да будемо. Постоји један Учитељ који засењује све остале. Поучавао је о животу и смрти, дужности и судбини. Живео је не да би му служили, него да би служио, не да би примао него давао, не да би спасао сопствени живот него да би га жртвовао за друге. Описао је љубав као лепшу од пожуде, сиромаштво богатије од блага. О том учитељу су говорили да је поучавао са влашћу, а не као што су то чинили књижевници.¹¹ Његови закони нису били урезани на камену него у срцима људи.

Говорим о Великом Учитељу, Исусу Христу, Сину Божјем, Спаситељу и Откупитељу целог човечанства. Библијски извештај каже о Њему да „прође чинећи добро.”¹² Са Њим, као нашим поузданим вођом и примером, оспособићемо се за Његову божанску помоћ у нашем кућном поучавању. Животи ће бити благословени. Срца ће бити утешена. Душе ће бити спашене. Постаћемо прави пастири. Да може бити тако, молим се у име Исуса Христа, амен.