Плач Јеремијин: Чувајте се ропства

Старешина Квентин Л. Кук,

из Већа Дванаесторице апостола

Наш изазов је да избегавамо ропство било које врсте, помажемо Господу у сабирању Његових изабраника и жртвујемо се за будуће генерације.

На почетку нашег брака, моја жена, Мери, и ја одлучили смо да што више бирамо активности којима смо могли заједно да присуствујемо. Такође смо желели да будемо пажљиви са нашим новчаним средствима. Мери воли музику и без сумње је бринула да бих се могао превише посветити спортским догађајима, па је испословала да од свих плаћених догађаја присуствујемо на два мјузикла, опере, или културне активности на једну утакмицу.

У почетку сам се опирао опери, али временом сам променио мишљење. Нарочито сам уживао у операма Ђузепеа Вердија.¹ Ове недеље ће бити 200. годишњица његовог рођења.

Верди је у младости био заинтригиран пророком Јеремијом, а 1842. године, са 28 година, прославио се опером Набуко, што је на италијанском скраћен облик имена Навуходоносор, краља Вавилона. Ова опера садржи идеје који су преузете из Књиге Јеремијине, Плача Јеремијиног и Псалама у Старом завету. Опера говори о освајању Јерусалима и поробљавању и ропству Јевреја. Псалм 137 је инспирација за Вердијев дирљив и надахњујући „Chorus of Hebrew slaves” (Хор Јевреја). Увод овог псалма у нашим Светим писмима је веома драматичан: „Док су били у заробљеништву, Јевреји су туговали поред вавилонских река - Због туге, нису могли да поднесу да певају песме о Сиону.”

Мој циљ је да размотрим многе облике ропства и потчињавања. Упоредићу неке данашње околности са онима у време Јеремије пре пада Јерусалима. Са овим гласом упозорења, захвалан сам што већина чланова Цркве праведно избегава понашање које је било толико увредљиво за Господа у Јеремијино време.

Пророчанства и плач Јеремијин су важни свецима последњих дана. Јеремија и Јерусалим његовог времена су позадина почетних поглавља у Мормоновој књизи. Јеремија је био савременик пророка Лехија.² Господ је на драматичан начин обавестио Јеремију о његовом предодређењу: „Пре него што те саздах у утроби, знах те; и пре него што изиде из утробе посветих те; за пророка народима поставих те.”³

Лехи је имао другачији позив, мисију и задатак од Господа. Није био позван у младости, него у својој зрелости. У почетку је подизао глас упозорења, али након верног проглашавања исте поруке као Јеремија, Господ му је заповедио да одведе своју породицу у дивљину.⁴ Чинећи то, Лехи није благословио само своју породицу, него све људе.

Током година пре разарања Јерусалима,⁵ поруке које је Господ давао Јеремији су незаборавне. Рекао је:

„Мој народ промени славу своју на ствар залудну. …

„ … Оставише мене, извор живе воде, и ископаше … студенце испроваљиване који не могу да држе воду.”⁶

Говорећи о невољама које долазе на становнике Јерусалима, Господ је јадиковао: „[За њих] Жетва је прошла, лето минуло, а [они се не избавише].”⁷

Божја намера је била да мушкарци и жене буду слободни да бирају између добра и зла. Када зли избори постану доминантна карактеристика културе или нације, следе озбиљне последице, како у овом животу тако и у животу који ће доћи. Људи могу постати робови или довести себе у ропство не само штетним супстанцама које изазивају зависност, него и штетним зависничким филозофијама које омаловажавају праведан начин живота.

Окретање од обожавања истинитог и живог Бога и обожавање лажних богова као што су богатство и слава и укључивање у неморално и неправедно понашање резултирају ропством у свим његовим подмуклим манифестацијама. Они обухватају духовно, физичко и интелектуално ропство, а понекад доносе уништење. Јеремија и Лехи су такође поучавали да они који су праведни морају помоћи Господу да успостави своју Цркву и царство и сабере расејани Израел.⁸

Ове поруке су понављане и утврђиване кроз векове у свим раздобљима. Оне су у срцу обнове јеванђеља Исуса Христа, у овом, последњем раздобљу.

Ропство Јевреја и расејавање израелских племена, укључујући десет племена, значајне су доктринарне чињенице у обнови јеванђеља. Десет изгубљених племена Израелових чинила су Северно царство Израела и одведена су у ропство у Асирију 721. године пре нове ере. Отишли су у северне земље.⁹ Наш десети чланак вере гласи: „Верујемо у дословно сабирање Израела и у обнову десет племена.”¹⁰ Такође верујемо да у оквиру завета који је Господ склопио са Аврамом, неће само Аврамов род бити благословен, него ће и сви народи на земљи бити благословени. Као што је старешина Расел М. Нелсон рекао, сабирање „се не односи на физичку локацију; оно је ствар личног залагања. Људи могу бити ‘приведени знању о Господу’ [3. Нефи 20:13] без напуштања своје домовине.”¹¹

Наше учење је јасно: „Господ је расејао и ударио дванаест племена Израелових због њихове неправедности и побуне. Међутим, Господ је такође [искористио] ово расејање свог изабраног народа међу народе света да би благословио те народе.”¹²

Из тог трагичног периода учимо драгоцене лекције. Треба да чинимо све што је у нашој моћи да бисмо избегли грех и побуну који воде у ропство.¹³ Такође смо свесни да је праведан живот предуслов за помагање Господу у сабирању Његових изабраних у дословном сабирању Израела.

Ропство, потчињеност, болести зависности и робовање јављају се у многим облицима. Могу бити дословно физичко ропство, али и губитак или смањена морална слобода избора што може зауставити наш напредак. Јеремија је био јасан да су неправда и побуна били главни разлози за уништење Јерусалима и ропство у Вавилону.¹⁴

Друге врсте ропства подједнако су погубне за људски дух. Морална слобода избора може се злоупотребити на више начина.¹⁵ Навешћу четири која су посебно погубна у данашњој култури.

Прво, зависности које угрожавају слободу избора, оспоравају морална уверења, и уништавају добро здравље, узрокују ропство. Утицај дроге и алкохола, неморала, порнографије, коцкања, финансијске потчињености и других напасти, намећу онима који су подјармљени и друштву терет такве величине да га је готово немогуће измерити.

Друго, болести зависности или предиспозиције, које саме по себи нису у потпуности лоше, троше наше драгоцено време које би се иначе могло искористити за остваривање моралних циљева. То могу бити прекомерна употреба друштвених медија, видео и дигиталне игрице, спортови, рекреација и многе друге ствари.¹⁶

Начин на који одвајамо време за породицу је једно од најзначајнијих питања са којима се суочавамо у већини култура. У време када сам био једини члан Цркве у нашој адвокатској фирми, једна жена адвокат ми је објаснила како се она увек осећала као жонглер покушавајући да истовремено задржи три лопте у ваздуху. Једна лопта је била њен посао, друга њен брак, а трећа лопта њена деца. Скоро да је одустала од издвајања времена за себе. Била је веома забринута што је једна од лопти увек била на земљи. Предложио сам да се састанемо као група и разговарамо о нашим приоритетима. Утврдили смо да је главни разлог нашег рада издржавање наше породице. Сложили смо се да стицање више новца није ни приближно толико важно колико наше породице, али смо признали да је служење нашим клијентима на најбољи могући начин од суштинског значаја. Разговор је потом скренуо на оно што смо чинили на послу што није било неопходно и није било у складу са остављањем времена за породицу. Да ли је вршен притисак да проводимо непотребно време на радном месту?¹⁷ Одлучили смо да ће наш циљ бити породично-пријатељски амбијент за жене и за мушкарце. Будимо предводници у заштити времена за породицу.

Треће, најглобални облик потчињавања у наше време, као што је то било и кроз историју, јесте идеологија или политичка уверења која нису у складу са јеванђељем Исуса Христа. Замена људске филозофије за јеванђеоску истину одвлачи нас далеко од једноставности Спаситељеве поруке. Када је апостол Павле посетио Атину, покушао је да поучава о васкрсењу Исуса Христа. О томе читамо у Делима апостолским: „А Атињани сви и путници из другијех земаља не бијаху ни за шта друго него да шта ново казују или слушају.¹⁸” Када је гомила схватила једноставну верску природу Павлове поруке, која није била нова, одбили су је.

То је типично за наше време када се јеванђеоске истине често одбијају или искривљују како би интелектуално биле привлачније или више у складу са актуелним културним токовима и интелектуалним филозофијама. Ако не будемо пажљиви, можемо бити заробљени тим токовима и довести себе у интелектуално ропство. Данас многи извори препоручују женама како да живе.¹⁹ Често су противречни једни другима. Посебно забрињавају филозофије које критикују или умањују поштовање према женама које одлуче да поднесу неопходне жртве да би постале мајке, учитељице, неговатељице или пријатељице деци.

Пре неколико месеци посетиле су нас наше две најмлађе унуке, свака понаособ. Био сам код куће и отворио сам врата. Моја жена, Мери, била је у другој соби. У оба случаја, након загрљаја, рекле су готово исто. Осврнуле су се око себе, а затим рекле: „Волим да дођем код баке. Где је бака?” Нисам то рекао, али сам помислио: „Зар ово није и дедина кућа?” Али схватио сам да је наша породица, кад сам био дечак, ишла код баке. На памет су ми пале речи познате песме: „Преко реке, па кроз шуму, идемо до баке.”

Сада, дозволите ми да недвосмислено кажем да сам одушевљен образовним и другим могућностима које стоје на располагању женама. Ценим чињеницу да је свакодневни рад и напоран посао у домаћинству који се захтева од жена смањен у већем делу света, због модерних погодности и да жене чине веома значајан допринос у свим областима деловања. Али, ако дозволимо да наша култура умањи посебан однос који деца имају са мајкама и бакама и другима који их негују, зажалићемо.

Четврто, силе које крше искрено придржавање верских начела могу резултирати ропством. Један од најувредљивијих облика истог је када се добри људи који се осећају одговорнима Богу за своје понашање приморавају на активности које су против њихове савести; на пример, здравствени радници који су приморани да против своје савести бирају између помогања при абортусу или губљења посла.

Црква је релативно у мањини чак и када је повезана са људима који су сличних погледа. Биће тешко променити друштво у целини, али морамо радити на побољшању моралне културе која нас окружује. Свеци последњих дана у свакој земљи треба да буду добри грађани, учествују у грађанским пословима, образују се у вези са тим питањима и гласају.

Наш примарни фокус, међутим, увек треба да буде подношење свих неопходних жртава у заштити сопствене породице и долазеће генерације.²⁰ Огромна већина њих још увек није у ропству озбиљних болести зависности или лажних идеологија. Морамо их вакцинисати против света који веома подсећа на Јерусалим који су Лехи и Јеремија доживели. Поред тога, морамо их припремити за склапање и држање светих завета и да буду главни изасланици који ће помоћи Господу да успостави своју Цркву и сабере расејани Израел и Господње изабранике са свих страна.²¹ Као што у Учењу и заветима лепо пише, праведници ће се сабирати из свих народа, и доћи ће у Сион певајући песме о вечној радости.”²²

Наш изазов је да избегавамо ропство било које врсте, помажемо Господу да сабере своје изабранике и жртвујемо се за будуће генерације. Увек морамо запамтити да не спасавамо сами себе. Ослобођени смо љубављу, милошћу и помирбеном жртвом Спаситеља. Када је Лехијева породица побегла, светло Господње их је водило. Ако смо верни Његовом светлу, следимо Његове заповести, и ослањамо се на Његове заслуге, избећи ћемо духовно, физичко и интелектуално ропство као и јадиковање због лутања сопственом дивљином, јер је Он моћан да спасе.

Избегнимо очај и тугу оних који падају у ропство и више не могу поднети да певају песме о Сиону. У име Исуса Христа, амен.