Нисте више странци

Од бискупа Жералда Косеа,

првог саветника у председавајућем бискупству

У овој Цркви нема странаца и нема прогнаних. Има само браће и сестара.

Већина нас је на овај или онај начин била у ситуацији која је била нова за нас, када смо се осећали чудно и несигурно. Таква ситуација се десила нашој породици пре око пет година, након што ме је председник Tомас С. Монсон позвао да служим у Врховним властима Цркве. Тај позив захтевао је селидбу наше породице из дивног места у ком смо уживали више од две деценије. Моја супруга и ја се још увек сећамо тренутне реакције наше деце када су сазнала за промену. Наш шеснаестогодишњи син је узвикнуо: „То уопште није проблем. Ви можете ићи; ја ћу остати!”

Затим је брзо одлучио да нам се придружи и верно пригрлио ову нову прилику у свом животу. Испоставило се да је живети у новом окружењу последњих неколико година било поучно и пријатно искуство за нашу породицу, посебно због топлог пријема и доброте светаца последњих дана. Док смо живели у различитим земљама почели смо да ценимо то што је јединство Божјег народа широм земље нешто стварно и опипљиво.

Мој позив ме је водио на путовање у многе земље и дао ми нарочиту прилику да председавам на многим састанцима. Док надгледам различите скупове често видим чланове који представљају многе земље, језике и културе. Један диван аспект нашег јеванђеоског раздобља је да оно није ограничено на географску бласт или групу држава. Глобално је и универзално. Оно је припрема за славни повратак Сина Божјег окупљањем „деце своје са четири краја земље.”¹

Мада се чланство Цркве увећава у својој различитости, наше свето наслеђе превазилази наше разлике. Као чланови Цркве примљени смо у дом Израелов. Постајемо браћа и сестре, једнаки наследници истог духовног порекла. Бог је обећао Авраму да „сви они који приме ово јеванђеље, прозваће се именом [његовим] и убројати у потомство [његово], а они ће устајати и благосиљати [га] као као оца својега.”²

Обећање је дато сваком ко постане члан Цркве: „Тако дакле више нисте туђи и дошљаци него живите са светима и домаћи сте Богу.”³

Реч странац долази од латинске речи extraneus, што значи „спољашњост” или „споља.” Она обично означава некога ко је „неприпадник” из различитих разлога, било због порекла, културе, мишљења или религије. Као ученици Исуса Христа који теже да буду у свету али не од света, понекад се осећамо као да не припадамо. Боље од многих занамо да се нека врата могу затворити за оне који се сматрају различитим.

Током времена Божјем народу је заповеђено да брине за све појединце који су странци или који можда изгледају другачије. У древна времена странац је имао корист од гостопримства које је било обавезно за удовицу или сироче. Попут њих, странц је био у ситуацији велике рањивости и његов опстанак је зависио од заштите коју је имао од локалног становништа. Народ Израела је примио драгоцена упутства на ову тему: „Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској.”⁴

Током своје земаљске мисије, Исус је био пример тога да је чинио далеко више од једноставне обавезе гостољубивости и толеранције. Они који су били искључени из друштва, они који су били одбачени и сматрани нечистим од стране самозваних праведника примали су Његову самилост и поштовање. Примали су подједнак део Његових учења и служења.

На пример, Спаситељ је ишао противно установљеним обичајима Његовог времена да се обрати жени из Самарије, тражећи од ње воде. Седао би да једе са цариницима и порезницима. Није се устручавао да приђе губавцу, да га додирне и исцели. Дивећи се вери римског капетана рекао је гомили: „Заиста вам кажем: ни у Израелу толике вере не нађох.”⁵

Исус је тражио од нас да се држимо закона савршене љубави, која је универзалан и безуслован дар. Рекао је:

„Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници?

И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?

Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац вас небески.”⁶

У овој Цркви нема странаца и нема одбачених. Постоје само браћа и сестре. Сазнање да имамо Вечног Оца помаже нам да будемо осетљивији према братству и сестринству које треба да постоји између свих мушкараца и жена на земљи.

Одломак из романа Јадници илуструје како носиоци свештенства могу да се односе према оним појединцима које видимо као странце. Жан Валжан је тек пуштен из затвора. Исцрпљен од дугог путовања и жудећи за храном и водом, допутовао је у један градић тражећи место где ће пронаћи храну и склониште преко ноћи. Када су се вести о његовом доласку прочуле, један по један, становници су затварали врата пред њим. Ни један хотел, нити гостионица, па чак ни затвор није хтео да га прими. Био је одбијан, истеран, прогнан. На крају, без снаге, пао је пред вратима градског бискупа.

Добри свештеник је био потпуно свестан Валжанове прошлости, али је позвао скитницу у свој дом уз ове речи самилости:

„Ово није моја кућа; то је кућа Исуса Христа. Ова врата не питају оног који улази има ли име, него има ли тугу. Ти патиш, гладан си и жедан; добродошао си ... Зашто бих морао да знам твоје име? Осим тога, пре него што би ми рекао [своје име] имаш једно које знам.

Валжан је у чуђењу отворио очи.

Заиста? Ти знаш како ме зову?

„‘Да, одговорио је бискуп,’ ‘зовеш се мој брат.’”⁷

У овој Цркви, наша одељења и наша већа не припадају нама. Припадају Исусу Христу. Ко год да уђе у наше састајалиште треба да се осећа као код куће. Одговорност да сваком пожелимо добродошлицу има све већи значај. Свет у ком живимо пролази кроз период великих промена. Због увећане мобилности, брзине комуникације и глобализације економије, свет постаје једно велико село где се срећу, састају и мешају људи и народи као никада раније.

Те огромне светске промене служе намерама Свемогућег Бога. Окупљање Његових изабраника са четири краја света се не дешава само слањем мисионара у удаљене земље, него и доласком људи из других крајева у наше сопствене градове и околину. Многи, а да то не знају, вођени су од Господа на места где могу чути јеванђеље и доћи у Његово стадо.

Врло је вероватно да ће следећа особа обраћена у јеванђељу у вашем одељењу бити неко ко не долази из вашег уобичајеног круга пријатеља и познаника. То можете запазити по његовом или њеном изгледу, језику, начину одевања или боји коже. Та особа је можда одрасла у другој вероисповести, са другачијим пореклом или другим начином живота.

Пријатељство је важна свештеничка одговорност. Већа Аронових и Мелхиседекових свештеника треба да делују у сагласности са сестрама под руководством бискупа како би осигурали да се свака особа дочека с љубављу и љубазношћу. Кућни учитељи и кућне учитељице водиће рачуна да нико не будезаборављен или занемарен.

Потребно је да сви радимо заједно да бисмо изградили духовно јединство унутар наших одељења и огранака. Пример савршеног јединства постојао је међу Божјим народом када је Христ посетио Амерички континент. Запис напомиње да не беше „Ламанаца, нити било каквих – аца, већ беху они једно, деца Христова и баштиници царства Божјег.”⁸

Јединство се не остварује занемаривањем и изолацијом чланова који се чине другачијим или слабијим и једино само дружењем са особама које су попут нас. Напротив, јединство се стиче исказивањем добродошлице и служењем онима који су нови или имају посебне потребе. Такви чланови су благослов за Цркву и пружају нам прилике да служимо нашим ближњима и тако прочистимо сопствена срца.

Дакле, браћо моја, ваша је дужност да потражитео свакога ко се појави пред вратима ваше црквене зграде. Дочекајте их са захвалношћу и без предрасуда. Ако особе које не познајете уђу у једно од ваших састајалишта, поздравите их топло и позовите их да седну поред вас. Молим вас да начините први корак како бисте им помогли да се осете добродошлима и вољенима уместо да чекате да они приђу вама.

Након ваше почетне добродошлице размотрите начине на које можете наставити да им послужујете. Једном сам чуо за одељење где су после крштења две глуве сестре, две дивне сестре из Потпорног друштва одлучиле да уче знаковни језик како би боље комуницирале са овим новим обраћеницама. Какав диван пример љубави за браћу и сестре у јеванђељу!

Износим сведочанство да нико није странац нашем Небеском Оцу. Не постоји нико чијa душа Му није драгоцена. Уз апостола Петра сведочим да „Бог не гледа ко је ко; него у сваком народу који се боји Њега и твори правду мио је Њему.”⁹

Молим се да када Господ окупи Његове овце у последњи дан, да може рећи свакоме од нас: „гост бејах и примисте ме.”

Онда ћемо ми рећи Њему: „Кад ли те видесмо госта и примисмо?”

А Он ће нам одговорити: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје намање браће, мени учинисте.”¹⁰

У име Исуса Христа, амен.