„Две истине које ми помажу да разумем понизност”, Лијахона, јул 2024.
Пунолетне младе особе
Две истине које ми помажу да разумем понизност
Понизност може помоћи и код охолости и код осећања да нисмо довољно спремни.
Фотографија чланова у Парагвају: Лесли Нилсон
Чињеница: Ја сам Божје дете. И то је невероватна и божанска истина.
Једнако важна чињеница: Пошто су сви остали на овој земљи такође Божја деца, они су такође изванредна и божанска бића.
Обе ове истине вероватно изгледају очигледне, али је мени требало неко време да их заиста прихватим и разумем шта значе у мом животу. Понекад сам крив што охоло приступам некој ситуацији, претпостављајући да је мој пут прави или да сам способнији од других људи. Други пут радим супротно, осећам да сам мање вредан или важан од других око себе.
Решење за оба проблема је исто:
Понизност.
Зар нисам био довољно спреман?
Искуство које ме је заиста учинило понизним догодило се на мојој мисији. Мислим да се већина мисионара бори са осећањем неспремности док се труде да приведу друге Исусу Христу. На својој мисији, проводио сам сате свакога дана само покушавајући да нађем некога да поучавам и наново сам био одбијан. Нисам се осећао успешним. Нисам осећао да су моји напори довољни. На крају сам почео да осећам да ја нисам био довољан.
Иако можда није изгледало да је понизност оно што ми треба, када сам објаснио своја осећања председнику мисије, он ми је помогао да увидим да је део мог проблема то што сам мислио да сам изузет од проблема са којима се мисионари широм света суочавају. Али нисам први мисионар који се осећа одбаченим, и сигурно нећу бити последњи.
Некако сам сâм себе уверио да су моје тешкоће у потпуности моја кривица, упркос чињеници да су се неки од најбољих мисионара у историји – попут првобитних Дванаесторице апостола, Мосијиних синова и Алме млађег – суочавали са далеко горим одбацивањем и прогоном него ја.
Уместо да сажаљевам себе, почео сам да осећам да стојим раме уз раме са Исусом Христом у својим борбама. А када сам осетио стид због свог несавршеног труда, сетио сам се шта је поучио председник Џефри Р. Холанд, вршилац дужности председника Већа дванаесторице апостола: „Помирење [Христово] можда више помаже и пружа подршку мисионарима него истраживачима. Када се мучите, када вас одбацују, … ви живите најбоље могуће у овом свету, јединим чистим и савршеним животом који постоји.”
Још увек се осврнем на ово искуство када ми затреба подсетник да треба да будем понизан и да се уздам у Господа.
Лекција о понизности
На својој мисији сам научио много о свом пореклу као Божјег детета. Али након што сам дошао кући, схватио сам да имам још много тога да учим о томе колико је важно имати на уму да су и други Божја деца.
Убрзо након што сам се вратио кући, примио сам тежак позив и задужен сам за један важан догађај. Био сам запрепашћен и нисам могао да допрем до оних који су требали да ми помогну. Послао сам имејл који је, истина, био прилично оштро срочен.
Био сам у праву да је позив био важан и да ми је потребна већа подршка, али сам брзо схватио да то можда није најбољи начин да мотивишем људе. Требала ми је понизност; морао сам имати на уму да су други вероватно имали своје проблеме због којих су били под стресом.
Као што је старешина Стивен Е. Сноу поучио када је био члан Седамдесеторице: „Ако се понизимо, наше молитве ће бити услишене; уживаћемо у душевном миру; делотворније ћемо служити у својим позивима; и ако наставимо да будемо верни, на крају ћемо се вратити у присуство нашег Небеског Оца.”
Заиста, осећао сам више радости у свом позиву и свом животу када сам научио да будем понизан.
Равнотежа између две истине
За мене је учење праве понизности било одржавање равнотеже између ове две истине:
Ја сам Божjе дете. И био сам окружен другом Божјом децом.
Што сам више учио о понизности, схватио сам да је истина оно што је поучио старешина Квентин Л. Кук, из Већа дванаесторице апостола: „Понизност није неко велико достигнуће које се може препознати или чак превазилажење неког великог изазова… Она је тихо поверење да се из дана у дан и из сата у сат можемо ослањати на Господа, служити Му и остваривати Његове намере.” Научио сам да заиста могу да остварим Господње намере – али само када Му предам своју вољу и верујем да Он зна шта је најбоље.
Знам да ће нас Небески Отац благословити у нашим напорима док се трудимо да постанемо понизнији и сличнији Христу.
Аутор живи у Франкфурту, у Немачкој.