Kandidat 1: »Mislite, što volim činiti? Zaista, ništa posebno. Zapravo nemam neke hobije ili nešto što me zanima. Manje-više ništa ne radim.«
Kandidat 2: »Hm… pa, ja…«
Kandidat 3: »O, volio bih. Kao što vidite, provodim dosta vremena dižući utege. Trebam ići i na satove upravljanja gnjevom. No tko želi ići na to? Znate na što mislim?«
Kandidat 1: »Možda mislite kakav sam na poslu? Zapravo nisam dovoljno dugo imao posao da bih mogao reći. Brzo mi postane dosadno pa prestanem dolaziti… Vjerojatno nisam to trebao reći.«
Kandidat 2: »Hm…«
Kandidat 3: »Mislim, tip koji podučava te satove upravljanja gnjevom… mogao bih ga slomiti na pola. Pa, tko bi mi bio šef? Ti? Hej, ti nisi tip koji uvijek provjerava da vidi jesmo li zaposleni, zar ne? Kao da smo hrpa male djece? Moj je prošli šef to radio i nije mi se to svidjelo.«
Voditelj intervjua: »Zašto bismo vas trebali zaposliti?«
Kandidat 2: »Trebali biste me zaposliti zato što… hm…«
Kandidat 1: »Pa, trebam posao. Mislio sam da je moja mama došla i porazgovarala s vama o tome jučer. Rekla mi je da bih trebao naći posao. Zar nije?«
Nastavite čitati na idućoj stranici.
Kandidat 3: »Bili biste ludi ako me ne zaposlite. Primijetio sam kada sam ulazio da se neke stvari doista trebaju promijeniti ovdje. Čudo je da vi još uvijek radite. Ja bih mogao sve to popraviti. Da. Bit ćete mi zahvalni što sam vam spasio posao.«
Kandidat 2: »Zato što… hm…«
Voditelj intervjua: »Koja je vaša najveća slabost?«
Kandidat 3: »Nemam nikakve slabosti. Koja je vaša? Čovječe, mrzim ovakva pitanja.«
Kandidat 2: »Slabost? Hm…«
Kandidat 1: »Hm… krađa. Mislim, ne zapravo krađa. Nisam krao. To je duga priča. Mislim, kanio sam to vratiti. Mislio sam da će mi šef dopustiti da posudim to na neko vrijeme.«