Благослови храма
Председник Tомас С. Монсон
Када идемо у храм, можемо искусити осећај духовности и мира.
Моје вољена браћо и сестре, колико сам захвалан на прилици да будем са вама овог прелепог ускршњег јутра, када су нам мисли усмерене на Спаситеља света. Изражавам љубав и поздраве сваком од вас и молим се да Небески Отац надахне моје речи.
Ова конференција обележава седам година откако сам подржан за председника Цркве. То су биле радне године, испуњене многим изазовима, али и безбројним благословима. Међу најрадоснијим и најсветијим од тих благослова била је прилика да посвећујем нове и реконструисане храмове.
У новембру прошле године имао сам прилику да посветим предиван нови Храм Феникс Аризона. Придружили су ми се председник Дитер Ф. Ухдорф, старешина Далин Х. Оукс, старешина Ричард Џ. Мајнес, старешина Лин Џ. Робинс, и старешина Кент Ф. Ричардс. Вече уочи посвећења, одржана је дивна културна прослава у којој је учествовало преко 4 хиљаде младих из храмског подручја који су извели предиван програм. Следећег дана храм је био посвећен у три света и надахњујућа заседања.
Грађење храмова је веома јасан показатељ раста Цркве. Сада имамо 144 храма у функцији широм света, од којих су пет у фази реконструкције и још 13 у изградњи. Поред тога, 13 претходно најављених храмова су у различитим фазама припреме за изградњу. Ове године очекујемо поновно посвећење два храма и посвећење пет нових храмова чији завршетак је планиран.
У последње две године, будући да смо усредсредили своје напоре на завршавање претходно најављених храмова, планови за све додатне храмове су привремено неактивни. Међутим, овог јутра, осећам велико задовољство што могу да најавим три нова храма која ће бити изграђена на следећим локацијама: Абиџан, Обала Слоноваче; Порто о Пренс, Хаити; и Банкок, Тајланд. Какви изванредни благослови су на располагању нашим верним члановима у овим областима и, заиста, свугде широм света где год се налазе храмови.
Процес идентификације потреба и проналажења места за нове храмове не престаје, јер желимо да што већем броју чланова омогућимо прилику да одлазе у храм без жртвовања великих материјалних средстава и времена. Као и до сада, обавештаваћемо вас о одлукама у вези са овим питањима.
Када размишљам о храмовима, мисли ми заокупљају многи благослови које примамо у њима. Када прођемо кроз храмска врата, остављамо иза себе световне ствари. У овим светилиштима налазимо лепоту и ред. У њима нас очекује одмор за душу и предах од животних брига.
Када идемо у храм, можемо искусити осећај духовности и мира који надмашује сва друга осећања људског срца. Схватићемо прави смисао Спаситељевих речи када је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; ... да се не плаши срце ваше и да се не боjи.”1
Такав мир може досегнути свако срце - срца која су узнемирена, оптерећена тугом, конфузна, срца која вапе у помоћ.
Недавно сам из прве руке чуо о младићу који је дошао у храм срца које је вапило за помоћ. Месецима раније примио је позив да служи мисију у Јужној Америци. Али његова виза је одложена на дужи период па је пребачен у једну мисију у САД-у. Упркос свом разочарењу због немогућности да служи у области где је првобитно постављен, марљиво је служио у свом новом задатку, одлучан да служи најбоље што може. Међутим, би је обесхрабрен због негативног искуства са мисионарима који су, како се чинило, били више заинтересовани за добар провод него за дељење Јеванђеља.
Неколико месеци касније тај младић се суочио са веома озбиљним здравственим проблемом који је изазвао делимичну парализу, па је послат кући из здравствених разлога.
Неколико месеци касније у потпуности се опоравио, а парализа је нестала. Речено му је да ће поново имати прилику да служи као мисионар - благослов за који се свакодневно молио. Једина лоша вест је била да ће се вратити у исту мисију коју је напустио, где је осетио да понашање и став неких мисионара нису оно што би требало да буду.
Дошао је у храм у потрази за утехом и потврдом да ће као мисионар имати лепо искуство. Његови родитељи су се такође молили да му та посета храму пружи помоћ која му је била потребна.
Када је после сесије ушао у небеску собу, младић је сео на столицу и почео да се моли за вођство свог Небеског Оца.
Убрзо је у исту небеску собу ушао још један младић по имену Ландон. Чим је ушао, поглед му је одмах привукао младић који је седео на столици затворених очију и очигледно се молио. Ландон је примио јасан подстицај да треба да разговара са њим. Оклевајући да га прекине, одлучио је да сачека. После неколико минута младић се још увек молио. Ландон је схватио да више не може да одлаже подстицај. Пришао је овом младићу и нежно му положио руку на раме. Младић је отворио очи изненађен што га неко узнемирава. Ландон је тихо рекао: „Осетио сам да би требало да разговарам са тобом, али не знам зашто.“
Када су започели разговор, младић је поделио са Ландоном оно што му је лежало на срцу, објаснивши своју ситуацију, и на крају изнео своју жељу да прими утеху и охрабрење у вези са својом мисијом. Ландон, који се вратио са успешне мисије пре само годину дана, испричао је своје искуство са мисије, изазове и сумње са којима се сусретао, о томе како се окренуо Господу за помоћ, и благословима које је примио. Његове речи су биле утешне и умирујуће, а ентузијазам у вези са мисијом био је заразан. На крају, када су се страхови младића умирили, обузео га је осећај мира. Осетио је дубоку захвалност, схвативши да је добио одговор на своју молитву.
Ова два младића молила су се заједно, а онда се Ландон припремио да крене, срећан што је послушао надахнуће које је примио. Када је устао, младић је упитао Ландона: „Где си служио мисију?“ До тада ниједан од њих није поменуо име мисије у којој су служили. Када је Ландон рекао име мисије, сузе су засијале у очима младића. Ландон је служио у истој мисији у коју се младић враћао!
У свом недавном писму, Ландон је поделио са мном речи овог младића: „Веровао сам да ће ме Небески Отац благословити, али нисам могао ни да замислим да ће ми послати помоћ преко некога ко је служио у мојој мисији. Сада знам да ће све бити у реду.”2 Небески Отац је чуо молитву искреног срца и услишио је.
Моја браћо и сестре, у животу ћемо имати искушења; имаћемо напасти и изазове. Када идемо у храм, када се сећамо завета које смо у њима склопили, бићемо боље припремљени да победимо та искушења и поднесемо своје напасти. У храму можемо наћи мир.
Благослови храма су непроцењиви. На једном од њих сам захвалан свакога дана свог живота, а то је онај који смо моја вољена супруга Франсис и ја примили када смо клекнули за светим олтаром и склопили завете који нас повезују за целу вечност. За мене нема драгоценијег благослова од мира и утехе које примам из сазнања да ћемо она и ја поново бити заједно.
Нека нас Небески Отац благослови да можемо осећати духа храмског богослужења, да можемо бити послушни његовим заповестима и да можемо пажљиво следити стопе нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа. Сведочим да jе Он наш Откупитељ. Он jе Син Божји. Он је тај који је устао из гроба тог првог ускршњег јутра, доносећи са собом дар вечног живота свој Божјој деци. Овог предивног дана када славимо овај важан догађај, понудимо своје молитве захвалности за Његов велики и чудесан дар за нас. Да може бити тако, молим се у Његово свето име, амен.