Свештенство и лична молитва
Председник Хенри Б. Ајринг,
први саветник у Првом председништву
Бог нам може подарити моћ у свештенству у каквој год ситуацији да се налазимо.
Захвалан сам за поверење да се обратим носиоцима свештенства Божјег на целој земљи. Осећам одговорност због те прилике јер знам нешто о том поверењу које вам је Господ указао. Својим прихватањем свештенства, примили сте право да говорите и делујете у име Божје.
То право ће постати стварност само када примите надахнуће од Бога. Само тада ћете моћи да говорите у Његово име. И само тада можете деловати у Његово име. Можда ћете погрешно помислити: „О, није то тако тешко. Могу добити надахнуће ако ме буду замолили да дам говор, или ако икада буде било потребно да дам свештенички благослов.“ Или ће се млади ђакон или учитељ можда утешити мишљу: „Када будем старији и када будем позван за мисионара, тада ћу знати шта би Бог рекао и шта би учинио.“
Али помислите на дан када ћете морати да знате шта би Бог рекао и шта би учинио.То време је већ наступило за све нас - без обзира на ваш позив у свештенству. Растао сам на мисијском пољу источног дела Сједињених Држава током Другог светског рата. Чланови Цркве су живели далеко једни од других и коришћење бензина било је строго ограничено. Био сам једини ђакон у огранку. Чланови су давали своје коверте са посним приносима председнику огранка када су долазили на састанак поста и сведочанстава у нашој кући.
Када сам имао 13 година преселили смо се у Јуту и тамо смо припадали великом одељењу. Сећам се свог првог задатка да ходам до кућа чланова како бих сакупио посне приносе. Погледао сам име које се налазило на једној коверти и приметио да је презиме исто као једног од Тројице сведока за Мормонову књигу. Стога сам самоуверено покуцао на врата. Човек је отворио, мрко ме погледао и викнуо на мене да одлазим. Отишао сам погнуте главе.
Било је то пре скоро 70 година, али још увек се сећам осећаја који сам имао тога дана на трему да је требало нешто да кажем или учиним. Да сам се молио док сам одлазио, можда бих био надахнут да останем који тренутак дуже на трему, насмешим се и кажем нешто попут: „Драго ми је што сам вас упознао. Хвала вам за оно што сте ви и ваша породица приложили у прошлости. Унапред се радуjемо сусрету са вама следећег месеца.“
Да сам то рекао, можда би се још више изнервирао - и чак увредио. Али знам како сам се ја могао осећати. Уместо туге коју сам осећао док сам одлазио, могао сам осетити благо охрабрење у души и срцу: „Свака част.“
Сви ми морамо говорити и деловати у име Господње у тренуцима када наше расуђивање неће бити довољно без надахнућа. Такви тренуци могу доћи када немамо времена за припрему. То ми се често догађало. Догодило ми се давно у болници када је један отац рекао мени и мом сараднику да су му лекари саопштили да ће његова тешко повређена трогодишња ћерка умрети за неколико минута. Када сам положио руке на место на њеној глави које није било покривено завојима, морао сам знати, као Господњи слуга, шта би Он учинио и рекао.
У ум и на усне дошле су ми речи да ће преживети. Лекар који је стајао поред мене фрктао је са гађењем и рекао ми да се склоним. Изашао сам из те болничке собе са осећајем мира и љубави. Та мала девојчица преживела је и дошла на састанак причешћа последњег дана мог боравка у том граду. Још увек се сећам радости и задовољста због онога што сам рекао и учинио у Господњој служби за ту малу девојчицу и њену породицу.
Разлика између мојих осећања у болници и туге коју сам осетио док сам се удаљавао од оних врата као ђакон потицала је од онога што сам научио о вези молитве са влашћу свештенства. Као ђакон још нисам био научио да моћ да говорим и делујем у Божје име захтева откривење, а имати је онда када нам је потребна зхтева молитву и рад на вери за сарадништво Светог Духа.
Вече пре него што сам отишао по посни принос до тих врата, изрекао сам своје вечерње молитве. Међутим, недељама и месецима пре телефонског позива из болнице, следио сам модел молитве и учинио напор о коме је председник Џозеф Ф. Смит поучио да ће омогућити Богу да нам да надахнуће потребно да бисмо имали моћ у свештенству. Једноставно је рекао:
„Не треба да му вапимо мноштвом речи. Не треба да га замарамо дугим молитвама. Оно што нам је потребно и што треба да учинимо као свеци последњих дана, за сопствено добро, јесте да често излазимо пред Њега, да Му сведочимо да Га се сећамо и да смо вољни да преузмемо на себе Његово име, држимо Његове заповести, поступамо праведно и да желимо да нам његов Дух помогне.”1
А онда нам је председник Смит рекао за шта треба да се молимо, као Његове слуге које желе да говоре и делују у Његово име. Рекао је: „За шта се молите? Молите се да вас Бог може препознати, да може чути ваше молитве и да вас може благословити својим Духом.”2
Нису толико важне речи које се користе колико стрпљење. То је приступ нашем Небеском Оцу са намером да нас Он лично препозна. Он је Бог изнад свих, Отац свих, а ипак вољан да пружи неподељену пажњу једном од Његове деце. То је можда разлог што Спаситељ користи речи: „Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје.”3
Лакше је имати прикладан осећај страхопоштовања када клечите или сте погнуте главе, али могуће је прилазити свом Небеском Оцу у мање формалној и чак тихој молитви, као што ћете често морати да чините у својој свештеничкој служби. Већину свог радног дана бићете окружени буком и другим људима. Бог чује ваше тихе молитве, али можда ћете морати да научите да „искључите“ оно што вам одвраћа пажњу, јер тренутак када ће бити потребно да успоставите везу са Богом можда неће доћи у тренуцима тишине.
Председник Смит је наговестио да ће бити потребно да се молите да Бог препозна ваш позив да Му служите. Он већ зна све детаље у вези са вашим позивом. Он вас је позвао, а када Му се молите у вези са вашим позивом, додатно ће вам објавити оно што треба да знате.4
Даћу вам пример тога шта кућни учитељ може учинити кад се моли. Можда већ знате да треба:
„Похађати куће појединих чланова, и опомињати их да се моле наглас и у себи те да извршавају све породичне дужности. …
… Увек бдети над Црквом, и бити са њима и јачати их;
И пазити да не буде у Цркви никаквих недела, ни међусобне грубости, ни лажи, заједљивости ни зла говорења;
И гледати да се Црква често састаје, и такође да сви чланови врше дужност своју.”5
Сада, чак и за искусног кућног учитеља и његовог младог сарадника, то је потпуно немогуће без помоћи Светог Духа. Помислите на породице или чак појединце за које сте позвани да им служите. Људско расуђивање и добре намере неће бити довољни.
Стога ћете се молити за начин да упознате њихова срца, да знате шта не функционише у животу и срцима људи које не познајете добро и који нису жељни да их упознате. Мораћете да знате шта Бог жели да урадите да бисте им помогли, и то најбоље што можете, имајући љубав Божју према њима.
Због тога што имате тако важне и тешке свештеничке позиве председник Смит предлаже да, када се молите, увек молите Бога да вас благослови Његовим Духом. Свети Дух вам неће бити потребан само једанпут него онолико пута колико вам га Бог буде даривао за вашег сталног сарадника. То је разлог зашто се увек морамо молити да нас Бог води у нашем служењу Његовој деци.
Пошто не можемо да остваримо свој пун потенцијал у свештенству без Духа на нашој страни, лично сте мета непријатеља сваке среће. Ако може да вас искуша на грех, он може да умањи вашу моћ да вас води Дух, и на тај начин слаби вашу моћ у свештенству. Зато је председник Смит рекао да увек треба да се молите да вас Бог упозорава и штити од зла.6
Он нас упозорава на много начина. Упозорења су део плана спасења. Пророци, апостоли, председници кочића, бискупи и мисионари, сви подижу глас упозорења да се невоље избегавају вером у Исуса Христа, покајањем, и склапањем и држањем светих завета.
Као носиоци свештенства треба да будете део гласа упозорења од Господа. Али потребно је да и сами пазите на упозорење. Нећете духовно преживети без заштите коју вам пружа сарадништво Светог Духа у вашем свакодневном животу.
Морате се молити за њега и радити на томе да га стекнете. Само са тим водичем моћи ћете да пронађете свој пут дуж тесне и узане стазе кроз сумаглицу зла. Дух ће бити ваш водич док вам објављује истину када проучавате речи пророка.
Примање тог вођства захтеваће више од узгредног слушања и читања. Мораћете да се молите и радите са вером да би речи истине доспеле у ваше срце. Морате се молити да вас Бог благослови Његовим Духом, који ће вас водити свакој истини и показивати прави пут. То је начин на који ће вас упозоравати и водити правим путем у вашем животу и вашој свештеничкој служби.
Генерална конференција пружа сјајну прилику да омогућите Господу да увећа вашу моћ да служите у свештенству Божјем. Можете се припремити молитвом. Можете удружити своју веру са вером оних који ће се молити. Можете удружити своју веру са вером оних који ће се молити на конференцији. Они ће се молити за многе благослове за многе људе.
Молиће се да Дух дође на пророка као уста Господња. Молиће се за апостоле и све слуге које је Бог позвао. Ту спадате и ви, од најмлађег ђакона, до старијег високог свештеника, и неки, и стари и млади, који ће можда отићи у духовни свет, где ће чути: „Браво, добри и верни слуго.”7
Тај поздрав ће дочекати неке који ће бити изненађени њиме. Можда никада нису били на високом положају у царству Божјем на земљи. Неки могу сматрати да је њихов допринос мали или да никада нису имали неке прилике да служе. Други могу сматрати да је време њихове службе у овом животу краће него што су очекивали.
На Господњој ваги неће се мерити важне службе које су имали или време које су провели у њима. Знамо то из параболе о радницима у Господњем винограду, где је њихова плата била иста без обзира на то колико су и где служили. Они ће добити своју награду за начин на који су служили.8
Познајем човека, драгог пријатеља, чија се смртничка служба завршила прошле ноћи у једанаест. Годинама се лечио од рака. Током тих година лечења и ужасног бола и тешкоћа, прихватио је позив да држи недељне састанке и буде одговоран за чланове Цркве у свом одељењу чија деца више не живе са њима; међу њима је било удовица. Његов позив је био да им помогне да пронађу утеху у дружењу и учењу јеванђеља.
Када је добио коначну отрежњујуће прогнозу да му је остало још само мало времена, његов бискуп је био на пословном путу. Два дана касније послао је поруку бискупу преко свог вође групе високих свештеника. О свом задужењу рекао је следеће: „Разумем да је бискуп ван града, стога сам преузео ствар у своје руке. Мислим на састанак наше групе следећег понедељка. Два члана могу нас повести у обилазак Конференцијског центра. Можемо искористити неке чланове да их повезу и неколико извиђача да гурају инвалидска колица. У зависности од броја пријављених, можемо имати довољно одраслих да то обавимо сами, али било би добро знати да имамо резерву ако затреба. То би такође могло бити добро породично вече за помагаче да доведу своје породице. У сваком случају, обавести ме пре него што направим план … Хвала.”
Затим је изненадио бискупа телефонским позивом. Не помињући своје стање или свој одважни труд у свом задатку, упитао је: „Бискупе, могу ли ти некако помоћи?“ Само му је Свети Дух могао омогућити да осети бискупово бреме када је његово лично бреме било толико тешко. Само је захваљујући Духу био у стању да направи план служења својој браћи и сестрама са истом верношћу са којом је планирао активности извиђача када је био млад.
Захваљујући молитви вере, Бог нам може дати снагу у свештенству, без обзира на нашу ситуацију. Све што је потребно је да у понизности тражимо Духа да нам покаже шта би Бог волео да кажемо и урадимо и да наставимо да живимо достојни тога дара.
Износим своје сведочанство да Бог Отац живи, воли нас и чује сваку нашу молитву. Сведочим да је Исус живи Христ, чије помирење нам омогућава да се прочистимо и будемо достојни сарадништва Светог Духа. Сведочим да захваљујући нашој вери и марљивости можемо једнога дана чути речи које ће нас обрадовати: „Браво, добри и верни слуго.”9 Молим се да ћемо примити тај дивни благослов од Учитеља коме служимо. У име Исуса Христа, амен.