Повратак вери
Розмери M. Виксом
врховна председница Школице
Сви ми можемо на свом личном путовању ојачати своју веру у Исуса Христа и пронаћи радост.
Председниче Монсон, овог ускршњег јутра неизмерно смо захвални због тога што можемо чути глас живог пророка. Ценимо ваше речи, укључујући ваш савет „Пронађите радост на путу”1 и „Будућност је блистава попут ваше вере.”2
Ове године деца из Школице деле своју радост и своју блиставу веру у Исуса Христа, кад певају песму „Спаситељ ме воли.“ Она певају о истини „Знам да Он живи! ... Дајем Му срце своје.”3 Попут деце из Школице, сви ми можемо на свом личном путовању ојачати своју веру у Исуса Христа и пронаћи радост.
На недавном недељном састанку Потпорног друштва, слушала сам младу мајку која је поделила део свог пута ка обраћењу. Одрасла је у Цркви са родитељима који су је поучавали јеванђељу. Похађала је часове Школице, Младих жена и семинар. Волела је да учи и открива истине. Била је стално у потрази за одговорима на зашто. Старешина Расел M. Нелсон је рекао: „Господ може поучити радознали ум.”4 А ова млада жена је била поучљива.
После средње школе похађала је факултет, запечатила се у храму за мисионара који је завршио мисију, и била је благословена дивном децом.
Са духом радозналости, ова мајка је наставила да поставља питања. Међутим, како су питања била све тежа, такви су били и одговори. А понекад одговора није било - или барем не одговора који би донели мир. У потрази за одговорима постављала је све више нових питања, и на крају је почела да доводи у питање неке од основа своје вере.
Током овог збуњујућег времена, неки од оних око ње су јој рекли: „Само се ослони на моју веру“. Али она је помислила: „Не могу. Не разумете, вас не муче та питања.“ Објаснила је: „Била сам спремна да будем љубазна према онима који нису имали сумње, ако би они били љубазни са мном.“ И многи су били.
Рекла је: „Моји родитељи су познавали моје срце и нису ме притискали.“ Изабрали су да ме воле док сам се ја трудила да се сама изборим са тим.“ Исто тако, бискуп ове младе мајке често се састајао са њом и говорио о свом поверењу у њу.
Чланови одељења такође се нису устезали у показивању љубави, и она се осећала укљученом. Њено одељење није било место где морате да носите маску савршенства; било је место неге.
„Било је интересантно,“ сећа се она. „Током тог времена осећала сам јаку везу са својом баком и деком који су преминули. Подржавали су ме и подстицали да се трудим. Осећала сам да кажу: ‘Усредсреди се на оно што знаш.’”
Упркос свој подршци, постала је мање активна. Рекла је: „Нисам се дистанцирала од Цркве због лошег понашања, духовне апатије, тражења изговора да не живим по заповестима, или тражења лакшег пута. Осећала сам да ми је потребан одговор на питање: „У шта заиста верујем?“
Отприлике у то време читала је књигу записа Мајке Терезе, која је поделила слична осећања. У писму из 1953. мајка Тереза је написала: „Молим те, моли се посебно за мене да не покварим Његово дело и да ми наш Господ може показати Себе - јер у мени је таква тама као да је све мртво. Тако је мање-више откако сам започела ‘дело.’ Замоли нашег Господа да ми да храбрости.“
Надбискуп Перије је одговорио: „Бог те води, драга Мајко; ниси толико у тами колико мислиш. Пут који треба следити није увек одмах јасан. Моли се за светло; не одлучуј пребрзо, слушај шта други имају да кажу, размотри њихове разлоге. Увек ћеш наћи нешто што ће ти помоћи. … Вођена вером, молитвом и разумом са правом намером имаш довољно.”5
Моја пријатељица је помислила да ако је Мајка Тереза могла да живи по својој вери без свих одговора и без јасне слике о свему могућем, можда и она то може. Могла је предузети један једноставан корак у вери, а затим још један. Могла се усредсредити на истине у које верује и допустити да јој те истине испуне ум и срце.
Гледајући уназад каже: „Моје сведочанство постало је попут гомиле пепела. Изгорело је до темеља. Све што је остало био је Исус Христ.“ Наставила је: „Али Он вас не напушта када имате питања. Када се неко труди да држи заповести, врата се широм отварају. Молитва и проучавање Светих писама постају невероватно важни.
Њен први корак у обнављању вере био је да се прво окрене основним јеванђеоским истинама. Купила је Дечју песмарицу и почела да чита речи песама. Биле су јој драгоцене Молила се за веру која би ублажила тегобу њених осећања.
Научила је да када би се суочила са изјавом која би у њој побудила сумњу „могла је да се заустави, погледа целу слику, и учини јеванђеље личним. Рекла је: „Упитала бих: ‘Да ли је то прави пут за мене и моју породицу?’ Понекад бих се питала: ‘Шта желим за своју децу?’ Схватила сам да желим да имају храмске бракове. Тада се веровање вратило у моје срце.’”
Старешина Џефри Р. Холанд је рекао: „Понизност, вера и утицај Светог Духа увек ће бити елементи сваке потраге за истином.”6
Иако је имала питања у вези са настанком Мормонове књиге, није могла да порекне истине из Мормонове књиге које је знала. Морала је да се усредсреди на проучавање Новог завета да би боље разумела Спаситеља. „Али на крају,“ рекла је, „вратила сам се Мормоновој књизи јер сам волела осећај када читам о Исусу Христу и Његовом помирењу.“
Закључила је: „Морате имати сопствена духовна искуства са истинама из те књиге,“ а она их је имала. Објаснила је: „Читала сам књигу Мосијину и осетила потпуно усмерење: ‘Верујте у Бога. Верујте да Он јесте и да све створи … . Верујте да има сву мудрост и сву моћ, и на небу и на земљи. Верујте да човек не може да схвати све оно што Бог може да схвати.’7”
Отприлике у то време дошао је позив да служи као пијаниста у Школици. „Било је безбедно,“ рекла је. Желела сам да моја деца буду у Школици, и сада могу бити са њима. Још нисам била спремна да поучавам. Док је служила, осећала је исти став других: „Хајде, потребна си нам, без обзира у којој си фази раста, наћи ћемо се. Дај нам све што имаш да понудиш.”
Док је свирала песме из Школице, често је размишљала: „Овде се налазе истине и љубав.“ Још увек могу да изнесем сведочанство. Једноставно ћу рећи оно што знам и верујем. Можда презентација знања неће бити савршена али ће бити моја. Оно на шта сам фокусирана, расте у мени. Дивно је вратити се суштини јеванђеља и осетити јасноћу.”
Тог недељног јутра док сам слушала ову младу сестру и причу о њеном путовању, подсетила сам се да сви морамо градити свој темељ на стени, нашем Откупитељу.8 Такође сам се сетила савета старешине Џефрија Р. Холанда: „Чврсто се држите онога што већ знате и останите јаки све док не дође додатно знање.”9
Током њене лекције, испунила сам се жаром знајући да ће одговори на наша искрена питања доћи када их будемо искрено тражили и када живимо по заповестима. Подсетила сам се да наша вера може прећи границе нашег тренутног разумевања.
Ах, како желим да будем попут оних који окружују ову младу мајку, који је воле и подржавају. Као што је председник Дитер Ф. Ухдорф рекао: „Сви смо ми ходочасници који траже Божје светло док путујемо стазом следбеништва. Не осуђујемо друге због количине светла коју имају или немају. Уместо тога, негујемо и охрабрујемо сваку светлост док не постане јасна, сјајна и истинита.”10
Када деца из Школице певају „Дечју молитву,“ питају: „Небески Оче, дал’ си стварно ту? И да ли чујеш сваку дечју молитву?”11
И ми се можда питамо: „Да ли је Небески Отац стварно ту?“ - само да бисмо се радовали - попут моје пријатељице - када одговори дођу тихим, једноставним уверавањем. Сведочим да ова једноставна уверавања долазе када Његова воља постане наша. Сведочим да jе истина на земљи данас и да се Његово јеванђеље налази у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана. У име Исуса Христа, амен.