Будите одговорни
Старешина Хорхе Ф. Себаљос
из Седамдесеторице
Идимо напред учењем својих дужности, доношењем исправних одлука, поступањем у складу са тим одлукама, и прихватањем воље нашег Оца.
Имао сам само 12 година када су мисионари тек стигли да проповедају у граду у коме сам рођен, у северном Чилеу. Једне недеље, након што сам шест месеци долазио у мали огранак, мисионар ми је понудио хлеб док је послуживао причест. Погледао сам га и тихо рекао: „Не могу.“
„Зашто?“ дговорио је.
IРекао сам му: „Зато што нисам члан Цркве.”1
Мисионар није могао да поверује у то. Био је шокиран. Претпостављам да је помислио: „Али овај младић је на сваком састанку! Како то да није члан Цркве?”
Следећег дана, мисионари су били у мојој кући, и учинили су све што су могли да би поучавали целу моју породицу. Али пошто моја породица није била заинтересована, само је мој недељни долазак у Цркву више од шест месеци побудио у мисионарима довољно самопоуздања да би наставили. Коначно, дошао је велики тренутак који сам очекивао, када су ме позвали да постанем члан Цркве Исуса Христа. Мисионари су објаснили да ми је потребна дозвола родитеља, будући да сам малолетан. Отишао сам са мисионарима да видим оца, мислећи да ће његов брижан одговор бити: „Сине, кад будеш пунолетан, моћи ћеш да доносиш сопствене одлуке.“
Док су мисионари разговарали са њим, жарко сам се молио да његово срце буде дирнуто тако да ми да дозволу коју сам желео. Његов одговор мисионарима био је следећи: „Старешине, током протеклих шест месеци видео сам свог сина Хорхеа да сваке недеље рано устаје, облачи своју најбољу одећу и иде у цркву. У његовом животу видео сам само добар утицај Цркве.“ Затим ме је, обраћајући ми се, изненадио одговором: „Сине, ако ћеш бити одговоран за ту одлуку, онда имаш моју дозволу да се крстиш.“ Загрлио сам оца, пољубио га и захвалио се за оно што чини. Следећег дана сам био крштен. Прошле седмице је била 47. годишњица тог важног тренутка у мом животу.
Коју одговорност имамо као чланови Цркве Исуса Христа? Председник Џозеф Филдинг Смит је то изразио на следећи начин: „Имамо ове две важне одговорности. … Прва, да тражимо сопствено спасење; а друга је наша дужност према другим људима.”2
То су, дакле, главне одговорности које је нам је наш Отац доделио: рад на сопственом спасењу и спасењу других, са разумевањем да спасење значи достизање највишег степена славе коју је наш Отац обезбедио за своју послушну децу.3 Ове одговорности који су нам поверене - и које смо драговољно прихватили - морају дефинисати наше приоритете, наше жеље, наше одлуке и наше свакодневно понашање.
За некога ко је схватио да је, због помирења Исуса Христа, узвишење заиста на дохват руке, пропуштање да га добије равно је проклетству. Стога, супротно од спасења је проклетство, као што је неуспех супротно од успеха. Председник Томас С. Монсон нас је поучио да се „људи не могу баш дуго задовољавати просечношћу када схвате да им је изврсност на дохват руке.”4 Како, онда, можемо бити задовољни нечим што је мање од узвишења ако знамо да је узвишење могуће?
Дозволите ми да поделим четири кључна начела која ће нам помоћи да испунимо своје жеље да будемо одговорни према нашем Оцу на Небу, као и да одговоримо на његово очекивање да постанемо попут Њега.
1. Научити своју дужност
Ако желимо да чинимо Божју вољу, ако желимо да буде одговорни према Њему, морамо да учимо, разумемо, прихватамо и живимо по Његовој вољи за нас. Господ је рекао: „Нека, дакле, свако упозна дужност своју, и нек делује у служби на коју је постављен са свом марљивошћу.”5 Жеља да чинимо оно што је исправно није довољна ако се не постарамо да схватимо шта наш Отац очекује од нас и шта жели да чинимо.
У причи о Алиси у земљи чуда, Алиса не зна којим путем да крене, па пита мачка Кезала: „Хоћете ли ми, молим те, рећи којим путем треба да идем да бих изашла одавде?“
Мачак одговара: „Увелико зависи од тога где желиш да стигнеш.“
Алиса каже: „Заиста ме није брига где.“
„Онда није битно којим путем идеш,“ каже мачак.6
Међутим, ми знамо да је пут који води до „дрв[ета], чији је плод пожељан да некога усрећи”7- „пут који води у живот“- узан. Потребно је уложити напор на путу, и „мало их је који га налазе.”8
Нефи нас је поучио да „речи Христове ће вам рећи све што треба да чините.”9 Затим је додао да је ће нам Дух Свети показати све што треба да чинимо.”10 Дакле, извори који нас омогућавају да научимо своју дужност су речи Христове које примамо преко древних и савремених пророка и личним откривењем које добијамо преко Светог Духа.
2. Доношење одлуке
Без обзира на наше знање о обновљеном јеванђељу, одређеној заповести, дужности у вези са служењем у позиву, или заветима који склапамо у храму, сами одлучујемо да ли ћемо деловати у складу са тим новим сазнањима. Свако сам за себе слободно бира да склопи свети завет као што је крштење или храмски обреди. Због тога што је склапање завета био нормалан део верског живота људи у древним временима, стари закон је гласио: „Не куните се именом мојим криво.”11 Међутим, у временској полудневници, Спаситељ је поучавао узвишенијем начину држања наших обавеза када је рекао да значи да, а не значи не.12 Човекова реч треба да буде довољна за утврђивање истинитости и посвећености према другима, а још више када је тај неко наш Отац на Небу. Поштовање обавезаности постаје манифестација истинитости и поштења наше речи.
3. Деловање у складу са тим
Након спознавања наше дужности и доношења одлука које су повезане са тим учењем и разумевањем, морамо деловати у складу са тим.
Моћан пример чврсте одлучности да се држи своје обавезаности према Оцу долази од Спаситељевог искуства са доношењем човека болесног од парализе да га Он излечи. „А Исус видевши веру њихову рече узетоме: синко! опраштају ти се греси твоји.”13 Ми знамо да је помирење Исуса Христа од суштинског значаја за примање опроштаја за наше грехе, али када се догодило исцељење човека са парализом, тај величанствен догађај се још није десио. Спаситељева патња у Гетсеманији и на крсту још се није догодила. Међутим, Исус није благословио само човека са парализом могућношћу да устане и хода, него му је подарио и опроштај греха, недвосмислену показујућо да Он неће подбацити, да ће испунити обавезу којом се обавезао свом Оцу, и да ће у Гетсеманији и на крсту учинити оно што је обећао.
Пут који смо изабрали је узак. Дуж пута су изазови који ће захтевати нашу веру у Исуса Христа и наше највеће напоре да бисмо остали на путу и ишли напред. Морамо се покајати и бити послушни и стрпљиви, чак и ако не разумемо све околности које нас окружују. Морамо опростити другима и живети у складу са оним што смо научили и са одлукама које смо донели.
4. Вољно прихватање Очеве воље
Следбеништво захтева од нас не само да научимо своју дужност, доносимо исправне одлуке, и делујемо у складу са њима, него је битно и развијање наше спремности и способност да прихватимо Божју вољу, чак и ако она не одговара нашим праведним жељама или приоритетима.
Импресиониран сам и дивим се ставу губавца који је дошао Господу, „молећи га и на коленима клечећи пред њим и рече му: ако хоћеш, можеш ме очистити.”14 Губавац није захтевао ништа иако су његове жеље можда биле праведне; једноставно је био спреман да прихвати вољу Господњу.
Пре неколико година један драги, веран пар који су моји пријатељи, били су благословени рођењем одавно жељеног сина, за кога су се дуго молили. Тај дом је био испуњен радошћу док су наши пријатељи и њихова кћерка, која је тада била њихово једино дете, уживали у друштву тек придошлог малог дечака. Једног дана, међутим, догодило се нешто неочекивано: дечачић, који је имао само око три године, изненада је пао у кому. Чим сам сазнао за ту ситуацију, позвао сам свог пријатеља да бих изразио нашу подршку у том тешком тренутку. Али његов одговор је био лекција за мене. Рекао је: „Ако је Очева воља да га одведе себи, онда то прихватамо.“ Речи мог пријатеља нису садржале ни најмањи степен жалбе, бунтовност или незадовољство. Напротив, све што сам могао осетити у његовим речима била је захвалност Богу што им је омогућио да уживају у свом малом сину то кратко време, као и његову потпуну спремност да прихвати Очеву вољу за њих. Неколико дана касније, малишан је одведен у свој небески стан.
Идимо напред учењем својих дужности, доношењем исправних одлука, поступањем у складу са тим одлукама, и прихватањем воље нашег Оца.
Како сам захвалан и срећан због одлуке коју ми је мој отац дозволио да донесем пре 47 година. Временом сам схватио да је услов који ми је поставио - да будем одговоран за ту одлуку - значило да будем одговоран према мом Небеском Оцу и радим на сопственом спасењу и спасењу својих ближњих, постајући тако сличнији оном што мој Отац очекује и жели да постанем. Овог посебног дана, сведочим да Бог, наш Отац, и Његов Љубљени Син живе. У име Исуса Христа, амен.