Одабери да верујеш
Старешина Л. Витни Клејтон,
из председништва Седамдесеторице
Спаситељ даје своје јеванђеље као светло да усмерава оне који одаберу да верују у Њега и следе Га.
Прошлог јануара седмогодишња Сејлор Гуцлер и њена породица летели су од Флориде до Илиноиса приватним авионом. Сејлорин отац је управљао њиме. Тек што је пао мрак почели су механички проблеми и авион се срушио у мрачна брдима Кентакија, преврћући се по веома неравном терену. Сви осим Сејлор су погинули у несрећи. Услед пада био јој је сломљен зглоб. Имала је посекотине и огреботине и изгубила је обућу. Било је три степена изнад нуле - била је хладна, кишовита зимска ноћ у Кентакију - а Сејлор је на себи имала само шорц, мајицу и једну чарапу.
Довикивала је мајку и оца али није било одговора. Прикупила је сву снагу и босонога кренула пропланком да потражи помоћ, газећи кроз потоке, прелазећи преко канала и храбро прелазећи преко бодљикавих жбунова дивље руже. Са врха једног брдашцета Сејлор је у даљини, на око два километра, приметила светло. Спотичући се кроз таму и жбуње у правцу светлости, најзад је стигла до куће једног љубазног човека, кога никада раније није срела, који је брзо пружио помоћ. Сејлор је била безбедна. Ускоро је одведена у болницу где су јој помогли да се опорави.1
Сејлор је преживела јер је видела светлост у даљини и борила се да дође до ње, упркос малим шансама да успе у дивљим пределима, тежини трагедије са којом се суочила и повредама које је задобила. Тешко је и замислити како је Сејлор успела да уради то што је урадила те ноћи. Али оно што знамо је да је у светлости те удаљене куће препознала шансу за спас. Било је наде. Скупила је храброст захваљујући чињеници да без обзира на тешку ситуацију њен спас се налазио у том светлу.
Мало нас би попут Сејлор издржало такво исцрпљујуће искуство. Али сви ми пре или касније морамо доживети духовне тешкоће и предузети своја сопствена тешка емоционална путовања. У тим тренуцима, колико год да су мрачна или наизглед безнадежна, ако их тражимо, увек ће бити духовног светла које ће нас водити, пружајући нам наду спаса и олакшања. То светло се одбија од Спаситеља целог човечанства, који је светло свету.
Примање духовног светла је различито од примања физичког светла. Препознавање Спаситељевог духовног светла почиње нашом спремношћу да верујемо. Бог захтева да у почетку макар пожелимо да верујемо. „Разбудите ли и подстакнете способности своје … и испољите трунку вере,” пророк Алма поучава „да, и не можете ли више барем пожелите да верујете, нека та жеља делује у вама све док не поверујете толико да можете дати место делу речи [Спаситељевих].”2
Алмин позив нама да пожелимо да верујемо и дамо места у нашим срцима Спаситељевим речима подсећа нас да веровање и вера захтевају наш лични избор и деловање. Морамо „пробудити и подићи [своје] способности.“ Морамо питати пре него што нам се да. Морамо тражити пре него што нађемо. Морамо куцати пре него што нам се отвори. Тада ћемо добити обећање: „Јер сваки који иште, прима, и који тражи, налази, и који куца, отвара му се.”3
Нема искреније молбе која нам је упућена од оне коју је упутио сам Спаситељ током своје земаљске службе, када се обратио својим неверујућим слушаоцима:
„Ако не творим дела оца својега не верујте ми.
Ако ли творим, ако мени и не верујете, делима мојим верујте, да познате и верујете да је отац у мени и ја у њему.”4
Свакога дана сви се сучавамо са тестом. То је тест нашег живота: одабраћемо да верујемо и допустимо да светлост Његовог јеванђеља расте у нама, или ћемо одбити да верујемо и тежити да путујемо сами у тами? Спаситељ даје своје јеванђеље као светло да усмерава оне који одаберу да верују у Њега и следе Га.
Након пада Сејлор је имала избор. Могла је да одабере да остане поред авиона у тами, сама и уплашена. Али пред њом је била дуга ноћ и постајало је све хладније. Одабрала је други пут. Сејлор се успела на брдо и тамо угледала светло на хоризонту.
Док је путовала кроз ноћ према светлу, оно је постепено постајало сјајније. Мада је сигурно било тренутака када није могла да га види. Можда је нестајало када је била у јарузи или иза дрвета или жбуња, али је наставила даље. Кад год је могла да види светло имала је доказ да је на правом путу. Није поуздано знала какво је то светло, али је наставила да се креће према њему на основу онога што је знала - верујући да ће га опет видети ако настави да се креће у правом смеру. Тако чинећи спасла је свој живот.
И наши животи могу бити такви. Можда ће бити тренутака када ћемо бити повређени, уморни и када ће наши животи изгледати мрачни и хладни. Можда ће бити тренутака када нећемо моћи да видимо никакво светло на хоризонту, и осећаћемо се као да ћемо одустати. Ако смо спремни да верујемо, ако желимо да верујемо, ако одаберемо да веерујемо, онда ће нам Спасиељево учење и пример показати пут пред нама.
Одабери да верујеш
Баш као што је Сејлор морала да верује да ће пронаћи сигурност у тој удаљеној светлости, морамо и ми одабрати да отворимо наша срца ка божанској стварности Спаситеља и Његове вечне светлости. Пророци у свим раздобљима охрабривали су нас па чак и преклињали да верујемо. Њихови подстицаји одражавају основну чињеницу: Бог нас не присиљава да верујемо. Уместо тога Он нас позива да верујемо шаљући живе пророке и апостоле да нас поуче, обезбеђујући нам Света писма и дајући нам знак својим Духом. Ми смо они који су одабрали да пригрле те духовне позиве, бирајући да видимо унутрашњим очима духовну светлост којом нас Он позива. Одлука да верујемо је најважнији избор који ћемо икада донети. Она обликује све наше остале одлуке.
Бог нас не присиљава да верујемо више него што нас присиљава да држимо заповести, упркос Његовој савршеној жељи да нас благослови. Ипак, Његов позив да верујемо у Њега - да применимо то зрно вере и дамо места Његовим речима важи и данас. Као што је Спаситељ рекао: „Ја сведочим да Отац заповеда свим људима, свугде, да се покају и поверују у мене.”5
Веровање, сведочанство и вера нису пасивна начела. Она нам се не дешавају тек тако. Веровање је нешто што бирамо - чему се надамо, радимо на томе и жртвујемо се ради тога. Нећемо случајно почети да верујемо у Спаситеља и Његово јеванђеље, ништа више него што ћемо се случајно молити или платити десетину. Ми активно одлучујемо да верујемо, баш као што бирамо да држимо друге заповести.
Покренути веровање
Сејлор није могла одмах знати да ће оно што је предузела док се пробијала кроз жбуње успети. Била је изгубљена и рањена. Било је мрачно и хладно. Али она је напустила место пада и упутила се, пузећи и крчећи пут пред собом све док није видела светло у даљини. Када га је спазила дала је све од себе да иде ка њему, имајући на уму оно што је видела.
И ми морамо дати место нади да ћемо наћи духовно светло, верујући и тражећи га. Наша дела су доказ нашег веровања и постају чинилац и доказ наше вере. Бирамо да верујемо када се молимо и када читамо Света писма. Бирамо да верујемо када постимо, када светкујемо дан Шабата, и када служимо у храму. Бирамо да верујемо када се крстимо и када узимамо причест. Ми бирамо да верујемо када се покајемо и тражимо божански опроштај и исцељујућу љубав.
Никада не одустајте
Понекад се напредак у духовним стварима може чинити спорим или испрекиданим. Понекад можда осећамо да смо изгубили потпору и да наши највећи напори да се приближимо Спаситељу не успевају. Ако се осећате тако, молим вас, никада не одустајте. Натавите да верујете у Њега и Његово јеванђеље и Његову цркву. Ускладите своје поступке са својим веровањима. У тим тренуцима када је светлост ваше вере ишчезла, нека ваша нада у Спаситељеву љубав и милост, која се налази у Његовом јеванђељу и Његовој Цркви, победи ваше сумње. Обећавам да Он стоји спреман да вас прими. Временом ћете увидети да сте донели најбољу могућу одлуку коју сте могли донети. Ваша одлука да верујете благосиљаће вас немерљиво и заувек.
Благослови веровања
Осетио сам милосрдну љубав Спаситеља у свом животу. Трагао сам за Њим у својим тренуцима таме и Он ме је дотакао својом исцељујућом светлошћу. Једна од великих радости мог живота било је путовање са мојом супругом, Кети, да бисмо упознали чланове Цркве у многим крајевима света. Ти дивни сусрети су поучили мене и нас о Божјој љубави према Његовој деци. Показали су ми неограничену могућност за срећу која постаје благослов оних који одаберу да следе учења Господа Исуса Христа. Научио сам да је веровање у Њега и у Његову откупљујућу моћ истински пут ка „миру у овом свету и вечни живот у свету који ће доћи.”6
Сведочим да је Исус Христ извор светлости и наде за све нас. Молим се да сви можемо одабрати да верујемо у Њега. У име Исуса Христа, амен.