„А није ли ово пост што изабрах?“
Председник Хенри Б. Ајринг,
први саветник у Првом председништву
Ваш посни принос учиниће више од помагања да се нахрани и обуче тело. Он ће променити и исцелити срца.
Драга моја браћо и сестре, осећам радост што могу да вам искажем своју љубав на овој генералној конференцији Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Та радост долази од сведочанства Духа да Спаситељева љубав допире до сваког од вас и до све деце Небеског Оца. Наш Небески Отац жели да благослови своју децу, духовно и временски. Он разуме све њихове потребе, њихове боли и њихове наде.
Када некоме нудимо помоћ, Спаситељ осећа као да је нудимо Њему.
Рекао нам је да је то истина онда када је описивао будући тренутак који ћемо сви доживети када Га угледамо по завршетку нашег живота на овом свету Слика тога дана у мојој глави била је јаснија у данима када сам се молио и постио како бих знао о чему да говорим овога јутра. Господњи опис тог будућег разговора дат је његовим ученицима, и он описује оно што свим срцем желимо да важи и за нас:
„Тада ће рећи цар онима што му стоје с десне стране: ходите благословени оца мојега; примите царство које вам је приправљено од постања свијета.
Јер огладнех, и дадосте ми да jедем; ожеднех, и напоjисте ме; гост беjах, и примисте ме;
Го беjах, и оденусте ме; болестан беjах и обиђосте ме; у тамници беjах, и дођосте к мени.
Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе! кад те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напоjисмо?
Кад ли те видесмо госта, и примисмо? Или гола, и оденусмо?
Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо к теби?
И одговараjући цар рећи ће им: заиста вам кажем: кад учинисте jедноме од ове моjе наjмање браће, мени учинисте.”1
Ми желимо ту топлу Спаситељеву добродошлицу. Али како је можемо заслужити? Гладне, бескућне, усамљене деце Небеског Оца има много више него што je могуће досегнути. И тај број далеко превазилази наш домашај.
Господ нам је стога дао нешто што свако може учинити. Та заповест је толико једноставна да је и дете може разумети. То је заповест са дивним обећањем за оне који су у потреби и за нас.
То је закон поста. Речи из књиге Исаијине представљају Господњи опис ове заповести и благослова доступних онима који припадају Његовој цркви:
„А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?
Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?
Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, Слава Господња биће ти задња стража.
Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути: викаћеш, и рећи ће: ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло;
И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне:
Јер ће, те Господ водити вазда и ситиће душу твоју на суши, и кости твоје кријепиће, и бићеш као врт заливен и као извор којему вода не пресуши.”2
Господ нам је, дакле, дао једноставну заповест уз величанствено обећање. Данас нам се у Цркви нуди прилика да постимо једном месечно и дајемо великодушни посни принос преко нашег бискупа или председника огранка у корист сиромашних и оних којима је то потребно. Нешто од онога што ћете дати користиће се за помоћ онима у вашем окружењу, можда некоме у вашој породици. Господње слуге ће се молити и постити за откривење како би знали коме да помогну и какву помоћ да пруже. Оно што није потребно за помоћ људима у вашој локалној црквеној јединици, биће доступно за благосиљање других чланова цркве широм света, који имају потребу за тим.
Заповест да постимо за сиромашне садржи многе благослове. Председник Спенсер В Кимбал је пропуст да се придржавамо тога закона назвао грехом пропуштања прилике са високом ценом. Он је написао: „Господ је дао богата обећања онима који посте и помажу угроженима. ... Надахнуће и духовно вођство доћи ће са праведношћу и блискошћу са нашим Небеским Оцем. Пропуст да чинимо то праведно дело поста лишиће нас тих благослова.”3
Примио сам један такав благослов пре само неколико недеља. Будући да се генерална конференција одржава викендом који обично укључује састанак поста и сведочанстава, постио сам и молио се да знам како ипак могу бити послушан заповести да бринем о онима који су у потреби.
У суботу, још увек постећи, пробудио сам се у 6 ујутро и поново се помолио. Осетио сам подстицај да погледам вести из света. Тамо сам прочитао следећу вест:
Тропски циклон Пам уништио је многе домове директно погодивши Порт Вилу, главни град државе Вануату. Према првим извештајима о броју погинулих у Вануатуу, страдало је најмање шесторо људи у једној од најснажнијих олуја која је икада погодила копно.
Једва да је иједно стабло остало усправно док је [циклон] дивљао широм „пацифичог архипелага.4
Тим за процену у хитним случајевима удружења World Vision планирао је да процени штету пошто се олуја смири.
Становнике су посаветовали да потраже склониште у чврстим зградама попут универзитета и школа.
А онда су рекли: „Најчвршће што имају су цркве од бетона, рекла је Инга Мефам [из] CARE International. … ‛Неки од њих то немају. Тешко је пронаћи грађевину за коју мислите да ће моћи да издржи (олују) 5. степена.’”5
Када сам то прочитао, сетио сам се посете малим домовима на Вануатуу. Могао сам замислити људе скупљене у домовима које ветрови уништавају. А затим сам се сетио топлог дочека који су ми приредили људи са Вануатуа. Размишљао сам о њима и њиховим ближњима како хрле у безбедност наше бетонске капеле.
Затим сам замислио бискупа и председницу Потпорног друштва како ходају међу њима, пружајући утеху, ћебад, храну и воду. Могао сам да замислим преплашену децу скупљену заједно.
Толико далеко су од куће у којој сам прочитао ту вест, а ипак сам знао шта ће Господ учинити преко својих слугу. Знао сам да је оно што ће им омогућити да утеше ту децу Небеског Оца посни принос, који су драговољно дали Господњи ученици далеко од њих, али близу Господу.
Стога нисам чекао недељу. Тог јутра сам однео посни принос свом бискупу. Знам да мој принос могу користити бискуп и председница Потпорног друштва за помоћ некоме у мојој околини. Мој мали принос можда неће бити потребан тамо где моја породица и ја живимо, али локални вишак може доћи чак и до Вануатуа.
Друге олује и трагедије погађаће људе широм света које Господ воли и чију жалости осећа. Део ваших и мојих посних приноса овога месеца биће искоришћен за помоћ некоме, негде, чије ће олакшање Господ осетити као да је његово сопствено.
Ваш посни принос учиниће више од помагања да се нахрани и обуче тело. Он ће променити и исцелити срца. Плод добровољног приноса може бити жеља у срцу примаоца да досегне друге који су у потреби. То се догађа широм света.
Догодило се то у животу сестре Аби Туреј, која живи у Сијера Леонеу. Грађански рат започео је 1991. године. Годинама је пустошио земљу. Сијера Леоне је већ била једна од најсиромашнијих земаља света. „Током рата није се знало ко управља земљом - банке ... … су биле затворене, владине службе су биле затворене, полицијске снаге су [су биле неефикасне против побуњеника] … владали су хаос, убијање и жалост. Десетине хиљада људи изгубило је живот, а више од два милиона људи било је присиљено да напусти своје домове како би избегли масакр.”6
Црква Исуса Христа светаца последњих дана чак је и тада расла.
Један од првих огранака организован је у граду у ком је живела сестра Туреј. Њен супруг је био првих председник огранка. Током грађанског рата служио је као председник подручја.
[Данас] када јој долазе гости у посету, сестра Туреј воли да показује своја два [блага] из рата: кошуљу са плаво-белим пругама [коју је добила] из гомиле ношене одеће [од чланова Цркве] и старо ћебе пуно рупица.”7
Каже: „Ова је кошуља прва … одећа коју сам [добила]. ... Некад сам облачила када сам ишла на посао - била је баш добра. [Изгледала сам веома лепо у њој.] Нисам имала друге одеће.
Током рата, ово ћебе нас је грејало, мене и моју децу. Када би нас побуњеници напали, то је једина ствар која ми је била надохват руке [док смо бежали у жбуње како бисмо се сакрили]. Стога смо то ћебе носили са нама. Грејало нас је и штитило од комараца.”8
Сестра Тури говори о својој захвалности за председника мисије који је дошао у ратом разорену земљу са [новцем] у џепу. Та средства, с донацијама посних приноса од некога попут вас, омогућила су свецима да купе храну коју већина становника Сијера Леонеа није могла да приушти.9
Говорећи о онима који су били довољно великодушни да им приложе како би преживели, сестра Тури каже: „Када размишљам о људима који су то чинили ... осећам да су [били] послати од Бога, јер су обични људи учинили ово добро дело за нас.”10.
Недавно је један посетилац из Сједињених Америчких Држава одсео код Аби. Током свог боравка код ње приметио је Света писма на столу која су сеналазила на столу. Могао је рећи да су била право благо, „прилично исписана белешкама у колонама. Странице су биле [излизане], а неке су биле поцепане. Корице су биле одвојене.
Држао је Света писма у „руци и нежно окретао странице. Док [је то чинио, пронашао је] жути примерак обрасца за десетину. Видео је да је у земљи где [1 $ вреди] као злато, Аби Туреј платила 1 $ за десетину, 1 $ мисионарском фонду и један долар као посни принос за оне који су према њеним речима ‘заиста сиромашни.’”
Посетилац је затворио Света писма и док је стајао са том верном афричком мајком, помислио је да се налази на светом тлу.11
Као што признаница благослова вашег и мог посног приноса може променити срца, тако може и пост у корист других. Чак и дете то може осетити.
Многа деца, а и неки одрасли, из личних разлога сматрају да је 24-часовни пост тежак. По речима Исаијиним, може се осетити да пост „мучи душе њихове.“ Мудри родитељи признају ту могућност, стога пажљиво следе савет председника Џозефа{ Ф. Смита: „Боље је поучавати их том начелу и пустити их да га се придржавају када буду довољно стари да мудро изаберу”12
Видео сам недавно благослов тог савета. Један од мојих унука сматрао је како 24-часовни пост превазилази његову издржљивост. Али, мудри су родитељи усадили то начело у његово срце. Један од његових школских другова недавно је изгубио младог рођака несрећним случајем. Мој је унук на дан поста, негде у време када би му увек било тешко да настави пост, упитао своју мајку да ли би се његов ожалошћени друг осећао боље ако би он наставио да пости.
Његово питање била је потврда савета председника Џозефа Ф. Смита. Мој унук је дошао до тачке када не само да је разумео начело поста, него је оно такође било усађено у његово срце. Почео је осећати како његов пост и молитве могу донети Божји благослов некоме коме је он потребан. Ако по том начелу буде живео довољно често, оно ће чудесно утицати на његов сопствени живот како је Господ обећао. Имаће духовни благослов моћи да прими надахнуће и већу способност да се одупре искушењу.
Не знамо све разлоге због којих је Исус Христ отишао у дивљину да пости и моли се. Али знамо барем једну последицу: Спаситељ је потпуно одолео Сотониним искушавањима да злоупотреби своју божанску моћ.
Кратко време када постимо сваког месеца и мали износ који прилажемо за сиромашне могу нам донети само мали део промене наше природе да више немамо жељу да чинимо зло. Али постоји једно велико обећање, управо када чинимо све што је у нашој моћи да се молимо, постимо и прилажемо за оне којима је потребно:
Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, Слава Господња биће ти задња стража.
Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути: викаћеш, и рећи ће: ево ме.”13
Молим се да ћемо тражити те велике благослове за себе и за своје породице.
Сведочим да Исус јесте Христ, да смо у његовој Цркви позвани да му помогнемо док се брине о сиромашнима који следе Његов пут, и да ће Његови вечни благослови доћи преко нас. У свето име Исуса Христа, амен.