Свеци последњих дана, наставите да се трудите
Старешина Дејл Џ. Ренлунд,
из Седамдесеторице
Када се трудимо, истрајни смо, и помажемо другима да чине исто, ми смо истински свеци последњих дана.
Моја драга браћо и сестре, у децембру 2013. године свет је оплакивао смрт Нелсона Манделе. После 27 година затвора због учешћа у борби против политике расне дискриминације, Мандела је био први демократски изабран председник Јужне Африке. Његов чин праштања онима који су га затворили био је вредан пажње. Сви су га славили и поштовали.1 Мандела је често одбацивао похвале говорећи: „Нисам светац - то јест, осим ако не мислите да је светац грешник који се труди да постане бољи.”2
Ове речи - „грешник који се труди да постане бољи” - треба да надахну и охрабре чланове Цркве. Иако се називамо свецима последњих дана, понекад се осећамо нелагодно у вези са тим именом. Термин свеци обично се користи за означавање оних који су постигли узвишено стање светости или чак савршенства. А ми савршено добро знамо да нисмо савршени.
Наша теологија нас учи да можемо да се усавршавамо стално и све више „у потпуности се ослањајући на“ Христово учење: исказивати веру у Њега, кајати се, узимати причест ради обнављања завета и благослова крштења, и имати право на Светог Духа као сталног пратиоца. Када чинимо тако, постајемо више налик Христу и способни смо да истрајемо до краја.3 У мање формалном смислу, Бог много више брине о томе ко смо и какви ћемо бити, него о томе ко смо некада били.4 Важно Му је да се стално трудимо.
Комедија Како вам драго, коју је написао енглески писац Вилијем Шекспир, приказује драматичне промене у животу једног лика. Старији брат покушава да убије свог млађег брата. Иако то зна, млађи брат спасава свог опаког брата од сигурне смрти. Када старији брат сазна за ово незаслужено саосећање, мења се потпуно и заувек, и достиже оно што он назива „обраћење.“ Касније неколико жена прилази старијем брату и пита: „Ниси ли ти онај који је често планирао како да убије [свог брата]?“
Старији брат одговара: „То сам био ја, али више нисам. Не стидим се да кажем шта сам био - јер ми обраћење моје прија и чини онаквим какав сам сада.”5
Због Божје милости и помирења Исуса Христа, за нас таква промена није само књижевна фикција. Преко Језекиља, Господ је објавио:
„Безбожник неће пропасти са безбожности своје, кад се врати од безбожности своје. …
… и обрати се од греха својега и стане чинити суд и правду,
… и врати безбожник залог, и врати што је отео, и стане ходати по уредбама животнијем не чинећи безакоња, доиста ће бити жив. …
Од свих греха што је згрешио, ништа му се неће споменути; чинио је суд и правду.”6
У својој милости, Бог обећава опроштај када се покајемо и окренемо од безбожности - толико да нам се наши греси неће ни помињати. Због помирења Христовог и нашег покајања, можемо да погледамо наше прошле поступке и кажемо: „То сам био ја; али сада више нисам.“ Без обзира колико смо били безбожни, можемо рећи: „Такав сам био. Али моја безбожна прошлост више није део мене.”7
Председник Томас С. Монсон је поучавао: „Један од највећих Божјих дарова нама је радост коју носе нови покушаји, јер ниједан неуспех никад не мора бити крај.”8 Чак и ако смо свесно, намерно грешили или се у више наврата суочавали са неуспехом и разочарењем, у тренутку када одлучимо да поново покушамо, Христово помирење нам може помоћи. И треба да запамтимо да није Свети Дух тај који нам говори да смо до те мере прекардашили и да треба да одустанемо.
Божја жеља да свеци последњих дана наставе да се труде односи се и на превладавање греха. Било да патимо због проблематичних односа, економских изазова, болести, или од последица туђих грехова, Спаситељево бесконачно помирење може излечити чак и - можда нарочито - оне који су невино патили. Он савршено разуме како то изгледа невино трпети због последица туђег преступа. Kao што је пророковано, Спаситељ ће јавити „добре гласе кроткима … зави[ти] рањене у срцу … [дати] им … накит место пепела, уље радости место жалости, одело за похвалу место духа тужнога.”9 Без обзира на све, уз Његову помоћ, Бог очекује да се свеци последњих дана и даље труде.
Као што се Бог радује када смо истрајни, разочаран је ако не схватамо да се и други труде. Наша драга пријатељица Тоба испричала је како је ову лекцију научила од своје мајке, Јулије. Јулија и Тоба су биле међу првим црним обраћеницама у Јужној Африци. По завршетку режима апартхејда, црним и белим члановима Цркве било је дозвољено да заједно присуствују служби. За многе је међурасна једнакост била нова и пуна изазова. Једном, када су Јулија и Тоба биле у цркви осетиле су да су се неки бели чланови опходили према њима нељубазно. Када су отишле, Тоба се са горчином пожалила мајци. Јулија је мирно слушала док је Тоба давала одушка својим фрустрацијама. Онда је Јулија рекла: „Ах, Тоба, Црква је попут велике болнице, и сви ми смо болесни на свој начин. Долазимо у цркву да бисмо примили помоћ.
Јулијин коментар пружа драгоцени увид. Не само да морамо бити толерантни док други лече своје личне болести, мего морамо бити и стрпљиви, пуни подршке и разумевања. Док нас Бог охрабрује да наставимо да се трудимо, очекује да и ми омогућимо другима простор да чине исто, сопственим темпом. Помирење ће у још већој мери постати део наших живота. Тада ћемо схватити да, без обзира на очигледне разлике, сви ми имамо потребу за истим бесконачним помирењем.
Пре неколико година, диван младић по имену Кертис позван је да служи мисију. Био је такав мисионар за каквог се сваки председник мисије моли. Био је усредсређен и напорно је радио. У једном тренутку, добио је за сарадника мисионара који је био незрео, недруштвен, и не нарочито радан.
Једног дана док су се возили својим бициклима, Кертис се осврнуо и видео да је његов сарадник без објашњења сишао са бицикла и ходао. Кертис је пред Богом ћутке изразио своје незадовољство; како је напорно бити оптерећен сарадником кога си морао вући около да бисте постигли нешто. Неколико тренутака касније, Кертис је имао јак утисак, као да му Бог говори: „Знаш, Кертисе, када вас упоредим, вас двојица нисте толико различити.“ Кертис је схватио да је потребно да буде стрпљив са несавршеним сарадником који се трудио на свој начин.
Мој позив свима нама је да проценимо своје животе, покајемо се и наставимо да се трудимо. Ако не покушамо, само смо грешници последњих дана. Ако не истрајемо, ми смо забушанти последњих дана. И ако не дозвољавамо другима да покушају, ми смо лицемери последњих дана.10 Када се трудимо, истрајни смо, и помажемо другима да чине исто, ми смо истински свеци последњих дана. Док се мењамо, открићемо да Бог заиста брине много више о томе ко смо и какви ћемо бити, него о томе ко смо некада били.11
Дубоко сам захвалан за Спаситеља, за Његово бесконачно помирење и за пророке последњих дана који нас подстичу да будемо свеци последњих дана, да наставимо да се трудимо.12 Сведочим о Спаситељевој живој стварности, у име Исуса Христа, амен.