Господ је моје светло

Старешина Квентин Л. Кук,

из Већа Дванаесторице апостола

Наша способност да стојимо чврсто у истини и следимо Спаситеља упркос ударима судбине знатно је ојачана праведним породицама и јединством усредређеним на Христа у нашим одељењима и огранцима.

У време Ускрса сећамо се откупљења које нам је обезбедио наш Спаситељ, Исус Христ, и радујемо му се.¹

Превирања широм земље, као резултат овоземаљске искварености стварају осећај угрожености. Утицај пакости, неправде, неједнакости путем модерних комуникација често оставља осећај да је живот у суштини неправедан. Каква год да су та искушења, не смеју нас одвратити од тога да се радујемо и славимо Христово божанско посредовање у нашу корист. Спаситељ је буквално „извојевао победу над смрћу.“ Милостиво и из сажаљења преузео је на себе наше безакоње и преступе, откупљујући нас тако и задовољавајући захтеве правде за све оне који се покају и поверују у Његово име.²

Његова величанствена жртва има узвишени значај ван домашаја смртничког разумевања. Овај чин благодати пружа мир који превазилази разумевање.³

Како се, онда, можемо носити са суровом стварношћу која нас окружује?

Моја супруга, Мери, увек је волела сунцокрете. Радује се кад их угледа поред пута на прилично невероватним местима. Постоји један земљани пут који води до куће у којој су живели моји деда и баба. Када бисмо кренули тим путем, Мери би често узвикнула: „Шта мислиш, да ли ћемо данас видети оне невероватне сунцокрете?“ Били смо изненађени што сунцокрет расте у земљишту уништеном пољопривредним машинама и опремом за уклањање снега и нагомиланом материјалом који се не може сматрати идеалним тлом за раст дивљег цвећа.

Једна од фантастичних карактеристика младих дивљих сунцокрета, осим што расту на нездравом земљишту, је како тај мали пупољак прати кретање сунца по небу. При томе, прима животну енергију пре него што се развије у своју чудесну жуту боју.

Попут младих сунцокрета, када следимо Спаситеља света, Сина Божјег, цветамо и постајемо величанствени упркос многим тешким околностима које нас окружују. Он је заиста наша светлост и живот.

У параболи о пшеници и кукољу Спаситељ је прогласио својим ученицима да ће они који вређају и чине безакоња бити сакупљени и избачени из Његовог царства.⁴ Али говорећи о вернима, рекао је: „Тада ће праведници засјати као сунце у царству Оца свога.”⁵ Као појединци, ученици Христови, који живе у непријатељском свету, који је заиста у превирањима, можемо напредовати и цветати ако смо укорењени у нашој љубави према Спаситељу и ако понизно следимо Његова учења.

Наша способност да стојимо чврсто у истини и пратимо Спаситеља упркос ударима судбине знатно је ојачана праведним породицама и јединством усредређеним на Христа у нашим одељењима и огранцима.⁶

Тачно време код куће

Улога породице у Божјем плану је „да нам донесе срећу, да нам помогне да научимо правилна начела у атмосфери пуној љубави и припреми нас за вечни живот.”⁷ У срцима наше деце морају бити усађени дивни обичаји верске праксе у дому.

Мој ујак Вон Робертс Кимбал био је добар студент, надахнути писац и квотербек америчког фудбала на УБЈ. Дан након напада на Перл Харбур, 8. децембра 1941, пријавио се у морнарицу САД-а. Док је био на регрутацији у Албанију, у држави Њујорк, послао је кратак чланак часопису Reader’s Digest. Часопис му је платио за њега 200 долара и објавио га у мају 1944. под насловом „Право време код куће.“

Његов допринос читаоцима Reader’s Digest-а, где приказује себе као морнара, у једном делу гласи:

„Тачно време код куће:

Једне вечери у Албанију, у Њујорку, питао сам једног морнара колико је сати. Извукао је велики сат и рекао: ‘7:20.’ Знао сам да је било више сати. ‘Сат ти је стао, зар не?’ Упитао сам.

‘Не,’ одговорио је, ‘још увек је подешен на стандардно време планинске области Ја сам из јужне Јуте. Када сам се прикључио морнарици, тата ми је дао овај сат. Рекао ми је да ће ми помоћи да се сетим куће.

Када је на сату 5 ујутру, знам да тата иде да музе краве. И сваке вечери, у седам и тридесет, знам да цела породица седи за пуним столом и тата се захваљује Богу за оно што је на њему, и моли се да ме чува ...,’ рекао је. ‘Сасвим лако могу видети колико је сати овде где сам. Али желим да знам колико је сати у Јути.’”⁸

Убрзо након што је послао овај чланак, добио је задатак да служи на броду на Тихом океану. 11. маја 1945, док је служио на носачу авиона USS Bunker Hill близу Окинаве, брод су погодила два авиона камиказе.⁹ Међу скоро 400 жртава био је и мој ујак Вон.

Старешина Спенсер В. Kимбал изразио је своје искрено саучешће Воновом оцу, истакавши Вонову достојност и Господње обећање да „они који умру у мени, неће окусити смрти, јер ће им она бити сласна.”¹⁰ Вонов отац је благо рекао да иако је Вон сахрањен у мору, Божја рука ће одвести Вона у његов небески дом.¹¹

Двадест осам година касније, председник Спенсер В. Кимбал говорио је о Вону на генералној конференцији. Између осталог је рекао: „Добро сам познавао ту породицу. ... Молио сам се са њима на коленима у моћној молитви. ... Кућно поучавање је резултирало вечним благословима за ову породицу.” Председник Кимбал је позвао све породице „да се спусте на колена … молећи се за своје синове и ћерке два пута дневно.”¹²

Браћо и сестре, ако се искрено придржавамо породичне молитве, проучавања Светих писама, породичне кућне вечери, свештеничких благослова и светкујемо Шабат, наша деца ће знати колико је сати код куће. Биће спремна за вечни дом на небу, без обзира на оно што их задеси у тешком свету. Важно је да наша деца знају да су вољена и безбедна код куће.

Мужеви и жене су равноправни партнери.¹³ Имају различите али комплементарне одговорности. Жена може доносити децу на свет, што благосиља целу породицу. Муж може примити свештенство које благосиља целу породицу. Али на породичном савету, супруге и мужеви, као равноправни партнери, доносе најважније одлуке. Они одлучују како ће децу поучавати и васпитавати, како ће се трошити новац, где ће живети, и доносе многе друге породичне одлуке. Оне се доносе заједнички након тражења смерница од Господа. Циљ је вечна породица.

Светло Христово усађује вечну природу породице у срца све Божје деце. Један од мојих омиљених писаца, који није наше вере, изразио је то овако: „Толико тога у животу је неважно ... породица је права, суштинска, вечна појава; оно што се чува, о чему се брине и чему смо одани.”¹⁴

Црква нам помаже да се усредсредимо на Спаситеља као уједињена породица

Поред породице и улога Цркве је значајна. „Црква обезбеђује организацију и средства за поучавање јеванђеља Исуса Христа свој Божјој деци. Даје свештеничку власт за послуживање обреда спасења и узвишења свима који су достојни и спремни да их прихвате.”¹⁵

У свету су широко распрострањени сукоби, безакоње, а главни нагласак је на различитим културама и неједнакости. Осим језичких јединица у Цркви, наша одељења и огранци су географски. Не делимо се по пореклу или статусу.¹⁶ Радујемо се због чињенице да су све расе и културе помешане у праведну конгрегацију. Наша одељењска породица је важна за наш напредак, срећу и лични труд да будемо христоликији.

Културе често деле људе и понекад су извор насиља и дискриминације.¹⁷ У Мормоновој књизи се користе неке од најупечатљивијих речи за описивање обичаја безбожних очева који доводе до насиља, рата, злих дела, безакоња, па чак и до уништења народа и држава.¹⁸

Не постоји боља почетна тачка у Светим писмима за опис црквене културе која је од суштинског значаја за све нас него што је у 4. Нефију. У стиху 2 између осталог се каже: „И догоди се тридесет и шесте године, сав народ беше обраћен Господу, по свом лицу земаљском, и Нефијци и Ламанци, и не беше сукоба и препирки међу њима, и сваки човек праведно поступаше према другима.” У стиху 16 читамо: „И сигурно не могаше бити срећнијег народа међу свим народима које беше створила рука Божја.” Чињеница да није било сукоба приписује се љубави Божјој која пребиваше у срцима људи.¹⁹ То је култура којој тежимо.

Дубоке културне вредности и уверења су у сржи нашег бића. Обичаје жртвовања, захвалности, вере и праведности треба неговати и сачувати. Породице морају уживати у обичајима који изграђују веру и заштитити их.²⁰

Једна од најзначајнијих карактеристика сваке културе је њен језик. У области Сан Франциска, у Калифорнији, где сам живео, било је седам јединица на страном језику. Наше учење у вези са језиком изложено је у одсеку 90, стиху 11 Учења и завета: „Јер догодиће се у тај дан: Свако ће чути пунину јеванђеља на језику свом и говору свом.”

Када се Божја деца моле Њему на свом матерњем језику, то је језик њиховог срца. Јасно је да је језик срца драгоцен свим људима.

Мој старији брат, Џозеф, је лекар и има дугогодишње искуство у области залива Сан Франциска. Један старији члан Цркве, Самоанац, који је био нов пацијент, дошао је у његову ординацију. Подносио је тешку, исцрпљујућу бол. Откривено је да има камен у бубрегу и предузето је одговарајуће лечење. Овај верни члан је рекао да му је првобитни циљ био само да сазна шта није у реду како би се молио на самоанском језику свом Небеском Оцу за решење свог здравственог проблема.

Важно је да чланови разумеју јеванђеље на језику свог срца како би се молили и поступали у складу са јеванђеоским начелима.²¹

Али чак и у различитости језика и лепих, уздижућих културних обичаја, морамо имати срца проткана јединством и љубављу.²² Господ је недвосмислено рекао: „Нек свако цени брата свога као самога себе. ... Једно будите, а не будете ли једно нисте моји.”²³ Док ценимо праву културну разноликост, наш циљ је да се у сваком погледу ујединимо у култури, обичајима и традицијама јеванђеља Исуса Христа.

Црква Исуса Христа светаца последњих дана никада није била јача

Свесни смо да неки чланови имају питања и недоумице док покушавају да ојачају своју веру и сведочанства. Треба да пазимо да не критикујемо или осуђујемо оне који имају те недоумице - велике или мале. Истовремено, они који имају недоумице треба да учине све што могу да би изградили своју веру и сведочанство. Стрпљиво и понизно проучавање, промишљање, молитва, живљење по јеванђеоским начелима, и саветовање са одговарајућим вођама су најбољи начини за решавање питања или недоумица.

Неки су тврдили да све више чланова напушта Цркву данас и да постоји више сумње и неверице него у прошлости. То једноставно ниjе тачно. Црква Исуса Христа светаца последњих дана никада није била јача. Број чланова са молбом да им се имена избришу из црквених записа је обично веома мали и данас је знатно нижи него што је био у прошлости.²⁴ У евидентно мерљивим областима као што су даривани чланова са важећом храмском препоруком, одрасли платиоци пуне десетине и они који служе мисију, постоји драматично повећање. Да поновим, Црква никада није била јача. Али „сетимо се да jе вредност душа велика у Божjим очима.”²⁵ Ми пружамо руку свима.

Ако се суморна стварност са којом се тренутно суочавате чини тамном и тешком и готово неподношљивом, сетите се дубоке духовне таме у Гетсеманији и несхватљивог мучења и бола на Калварији, када је Спаситељ извршио помирење које је уклонило најтежа бремена која постоје у овом животу. То је учинио за вас, за мене. Учинио је то због тога што нас воли и због тога што слуша и воли свога Оца. Бићемо спашени од смрти - чак из дубина морских.

Наша безбедност у овом животу и у вечности долази путем породичне праведности, црквених обреда и слеђења Спаситеља. То је наше склониште од олује. Ви који се осећате усамљено, можете стајати чврсто у праведности, знајући да ће вас помирење заштитити и благословити на начин који не можете у потпуности да разумете.

Треба да се сећамо Спаситеља, држимо своје завете и следимо Сина Божјег као што млади сунцокрет следи сунчеву светлост. Слеђење Његовог светла и примера донеће нам радост, срећу и мир. Као што Псалм 27 и омиљена химна прокламују: „Господ је моје светло и моје спасење.”²⁶

Као један од Спаситељевих апостола, овог ускршњег викенда износим свечано сведочанство о васкрсењу Исуса Христа. Знам да Он живи. Познајем Његов глас. Сведочим о Његовом божанству и стварности помирења, у име Исуса Христа, амен.