Једно у Христу
Само због наше личне оданости Исусу Христу и љубави према Њему можемо се надати да ћемо бити једно.
Као што је председник Далин Х. Оукс напоменуо, данас је недеља Цвети, почетак свете седмице која обележава Господњи победнички улазак у Јерусалим, Његово страдање у Гетсиманији и смрт на крсту само неколико дана касније, и Његово славно Васкрсење васкршње недеље. Одлучимо да никада не заборавимо шта је Христ претрпео да би нас откупио.1 И никада не губимо силну радост коју ћемо поново осетити на Васкрс док будемо размишљали о Његовој победи над гробом и дару свеопштег васкрсења.
Вече пре искушења и распећа који су Га очекивали, Исус се придружио пасхалној трпези са својим апостолима. На крају ове Тајне вечере, у светој заступничкој молитви, Исус је молио свог Оца овим речима: „Оче Свети! Сачувај [моје апостоле] у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми.”2
Затим је Спаситељ своју молбу благо проширио на све вернике:
„Не молим пак само за њих, него и за оне који узверују њихове речи ради;
Да сви једно буду, као ти, оче што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду.”3
Постати једно је тема која се понавља у Јеванђељу Исуса Христа и у Божјем опхођењу са Његовом децом. Што се тиче града Сиона у Енохово време, каже се да „беху једног срца и једног ума”.4 О раним свецима у првобитној Цркви Исуса Христа, Нови завет бележи: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа.”5
У нашем раздобљу, Господ је опоменуо: „Кажем вам, будите једно; а ако нисте једно нисте моји”.6 Међу разлозима које је Господ навео што рани свеци у Мисурију нису успели да успоставе место Сион био је тај што „нису [били] уједињени према савезу који налаже закон целестијалног царства”.7
Тамо где Бог преовлађује у свим срцима и умовима, људи се описују као „једно, деца Христова”.8
Када се васкрсли Спаситељ указао древним народима Мормонове књиге, Он је са негодовањем приметио да је у прошлости међу људима било препирки око крштења и других питања. Заповедио је:
„И нека не буде препирки међу вама као што досад беше, нити да буде препирки међу вама у погледу суштине учења мога, као што досад беше.
Јер заиста, заиста, кажем вам, онај који има дух препирке није од мене, већ је од ђавола који је отац препирке”.9
Како се у нашем изузетно сукобљивом свету може постићи јединство, посебно у Цркви где треба да буде „један Господ, једна вера, једно крштење”?10 Павле нам даје одговор:
„Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.”11
Превише смо различити и понекад превише несложни да бисмо се окупили као једно по било којој другој основи или под било којим другим именом. Само у Исусу Христу можемо заиста постати једно.
Постати једно у Христу дешава се са једном по једном особом – свако почиње од себе. Ми смо бића из два дела, од меса и духа и понекад смо у рату сами са собом. Као што је Павле изразио:
„Јер имам радост у закону Божијем по унутрашњем човеку;
Али видим други закон у удима [свог тела], који се супроти закону ума мог, и заробљава ме законом греховним који је у удима мојим.”12
И Исус је био биће од тела и духа. Био је подвргнут искушењу; Он разуме; Он нам може помоћи да постигнемо јединство изнутра.13 Стога, ослањајући се на светлост и благодат Христову, трудимо се да свом духу и Светом Духу дамо превласт над физичким. А када не успемо, Христ нам је својим помирењем дао дар покајања и прилику да покушамо поново.
Ако се свако појединачно „у Христа [обуче]”, онда се заједно можемо надати да ћемо постати једно, као што је Павле рекао, „тело Христово”.14 Да се „у Христа [обучемо]” свакако укључује чињење Његове „прв[е] и највећ[е] [заповести]”,15 нашег првог и најважнијег опредељења, и ако волимо Бога, држаћемо Његове заповести.16
Јединство са нашом браћом и сестрама у телу Христовом се увећава када следимо другу заповест – нераскидиво повезану са првом – да волимо друге као себе.17 И претпостављам да би се међу нама постигло још савршеније јединство ако бисмо следили Спаситељев виши и светији израз ове друге заповести – да волимо једни друге не само као што волимо себе него као што је Он волео нас .18 Укратко, то је да „свако треба да тражи добробит за ближњега свога, и чини све с оком упртим на славу Божју”.19
Председник Мерион Г. Ромни, бивши саветник у Првом председништву, објашњавајући како се постиже трајни мир и јединство, рекао је:
„Ако је једна особа, која се покорава Сотони, испуњена делима тела, она ратује у себи. Ако две особе попусте, боре се свака у себи и боре се једна са другом. Ако много људи попусти, друштво [жање] жетву великог стреса и сукоба. Ако владари једне земље попусте, настаје сукоб широм света.”
Председник Ромни је наставио: „Као што дела тела имају универзалну примену, има је и Јеванђеље мира. Ако један човек живи по њему, има унутрашњи мир. Ако два човека живе по њему, сваки од њих има мир у себи и један са другим. Ако грађани живе по њему, народ има свој мир. Када буде довољно народа који уживају у плодовима Духа да контролишу светске догађаје, тада, и само тада, ратни бубњеви се више неће чути, и борбени барјаци подизати… (Видети Alfred Lord Tennyson, „ocksley Hall”, The Complete Poetical Works of Tennyson, изд. W. J. Rolfe, Boston, Houghton–Mifflin Co, 1898, стр. 93, редови 27–28.)”20
Када смо „у Христа [обучени]”, могуће је или разрешити или оставити по страни разлике, неслагања и расправе. Прилично драматичан пример превазилажења подела налази се у историји наше Цркве. Старешина Бригам Хенри Робертс (познатији као Б. Х. Робертс), рођен у Енглеској 1857. године, служио је као члан првог савета Седамдесеторице – кога данас називамо председништво Седамдесеторице. Старешина Робертс је био способан и неуморан бранилац обновљеног Јеванђеља и Цркве у неким од њених најтежих времена.
Међутим, 1895. године, служба старешине Робертса у Цркви је доведена у опасност због сукоба. Б. Х. је био именован за делегата на конвенцији која је израдила устав Јуте када је постала држава. Након тога, одлучио је да се кандидује за Конгрес Сједињених Америчких Држава, али није обавестио Прво председништво нити тражио дозволу од њега. Председник Џозеф Ф. Смит, саветник у Првом председништву, осудио је Б. Х. за тај неуспех на врховном састанку свештенства. Старешина Робертс је изгубио изборе и сматрао је да је његов пораз у великој мери последица изјава председника Смита. У неким политичким говорима и интервјуима био је критичан према црквеним вођама. Повукао се из активне црквене службе. На подужем састанку у Храму Солт Лејк са члановима Првог председништва и Већа дванаесторице, Б. Х. је остао непоколебљив у оправдавању себе. Касније је „председник [Вилфорд] Вудраф дао [старешини Робертсу] три недеље да преиспита свој став. Ако се не покаје, разрешиће га чланства у Седамдесеторици.”21
На каснијем приватном састанку са апостолима Хебером Џ. Грантом и Френсисом Лајманом, Б. Х. је у почетку био непопустљив, али су љубав и Свети Дух на крају победили. Очи су му засузиле. Двојица апостола су била у стању да одговоре на одређено уочено омаловажавање и увреде који су узнемириле Б. Х. и растали су се са искреном молбом за помирење. Следећег јутра, после дуге молитве, старешина Робертс је послао поруку старешинама Гранту и Лајману да је спреман да се поново уједини са својом браћом.22
Када се касније састао са Првим председништвом, старешина Робертс је рекао: „Отишао сам Господу и примио светло и упутства путем Његовог Духа да се потчиним Божјој власти.”23 Мотивисан својом љубављу према Богу, Б. Х. Робертс је остао веран и способан вођа Цркве до краја свог живота.24
У овом примеру можемо видети и да јединство не значи једноставно слагање, да свако треба да ради по своме или на своју руку. Не можемо бити једно ако сви не усмеримо своје напоре ка заједничком циљу. То значи, по речима Б. Х. Робертса, потчињавање Божјој власти. Ми смо различити делови Христовог тела, који у различито време испуњавамо различите функције – ухо, око, глава, шака, стопала – али сви једно тело.25 Дакле, наш циљ је „да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другог”.26
Јединство не захтева истоветност, али захтева склад. Можемо бити срцима спојени у љубави, бити једно у вери и учењима, а да ипак навијамо за различите тимове, не слажемо се по разним политичким питањима, расправљамо о циљевима и правом начину за њихово постизање, и многим другим сличним стварима. Али никада не треба да показујемо неслагање или инсистирамо на нечему у односу са другима са бесом или презиром. Спаситељ је рекао:
„Јер заиста, кажем вам, онај који има дух препирке није од мене, већ је од ђавола који је отац препирке, и он подстиче срца људска да се у срџби препиру једни са другима.
Гле, учење моје није да се срца људска подстичу на срџбу једни против других, већ је учење моје да тако нешто треба да се одбаци.”27
Пре годину дана, председник Расел М. Нелсон нас је замолио овим речима: „Нико од нас не може да контролише државе или поступке других, па чак ни чланове наших породица. Али можемо да контролишемо себе. Мој позив данас, драга браћо и сестре, је да окончате сукобе који бесне у вашем срцу, вашем дому, и вашем животу. Закопајте све склоности да повредите друге – било да су те склоности нарав, оштар језик или огорченост према некоме ко вас је повредио. Спаситељ нам је заповедио да окренемо и други образ, [видети 3. Нефи 12:39], да волимо своје непријатеље, и да се молимо за оне који нас искоришћавају [видети 3. Нефи 12:44].”28
Понављам да се само због наше личне оданости Исусу Христу и љубави према Њему можемо надати да ћемо бити једно – једно у себи, једно код куће, једно у Цркви, на крају једно у Сиону, и изнад свега, једно са Оцем и Синм и Светим Духом.
Враћам се на догађаје Свете седмице и коначну победу нашег Откупитеља. Васкрсење Исуса Христа сведочи о Његовој божанској природи и о томе да је Он превладао све. Његово васкрсење сведочи да, повезани заветом са Њим, и ми можемо све превладати и постати једно. Његово васкрсење сведочи да су због Њега бесмртност и вечни живот стварни.
Овог јутра сведочим о Његовом дословном васкрсењу и свему што оно подразумева. У име Исуса Христа, амен.