Запамтите оно што је најважније
Оно што је најважније је наш однос са Небеским Оцем и Његовим вољеним Сином, нашим породицама и нашим ближњима и допуштање Духу Господњем да нас води.
Када се сећамо овог викенда Спаситељевог тријумфалног уласка у Јерусалим непосредно пре Његове помирбене жртве, присећам се Његових речи наде и утехе: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће.”1
Волим Га. Верујем у Њега. Сведочим да је Он васкрсење и живот.
Ово сведочанство ме је тешило и јачало током протекле четири и по године од када је моја супруга Барбара преминула. Недостаје ми.
Често се сетим нашег вечног брака и заједничког живота.
Раније сам испричао како сам први пут срео Барбару и како ме је то искуство научило да користим вештину „праћења” коју сам научио на својој мисији. Морао сам брзо да поново успоставим контакт са њом након што смо се први пут срели јер је била лепа, популарна и имала веома активан друштвени живот. Одмах сам био очаран јер је била приступачна и пријатељски расположена. Дивио сам се њеној доброти. Осећао сам да смо она и ја створени једно за друго. У мом уму је то изгледало тако једноставно.
Барбара и ја смо излазили и наша веза је почела да напредује, али није била сигурна да је брак са мном прави за њу.
Није било довољно да ја знам; Барбара је морала да зна сама за себе. Знао сам да ако проведемо време у посту и молитви о томе, Барбара би могла добити потврду са неба.
Провели смо викенд без забављања да бисмо могли да постимо и да се молимо понаособ да сазнамо за себе. На моју срећу, она је добила исту потврду као и ја. Остало је, како кажу, историја.
Када је Барбара преминула, наша деца су на њен надгробни споменик ставила неколико порука које је Барбара желела да памте. Једна од тих порука је „најважније је оно што најдуже траје”.
Данас ћу из срца поделити неколико осећања и мисли о ономе што је најважније.
Прво, најважнији је однос са нашим Небеским Оцем и Његовим Сином, Господом Исусом Христом. Овај однос је најважнији сада и у вечности.
Друго, породични односи су међу ономе што је најважније.
Током своје службе, посетио сам многе појединце и породице погођене разорним природним катастрофама. Многи су били расељени, гладни и уплашени. Била им је потребна медицинска помоћ, храна и склониште.
Потребне су им биле и њихове породице.
Схватам да неки можда немају благослове уже породице, тако да укључујем ширу породицу, пријатеље, па чак и породице одељења као „породицу”. Ови односи су неопходни за емоционално и физичко здравље.
Ови односи могу, такође, понудити љубав, радост, срећу и осећај припадности.
Неговање ових важних односа је избор. Избор да будете део породице захтева посвећеност, љубав, стрпљење, комуникацију и праштање.2 Може бити тренутака када се нећемо слагати са другом особом, али то можемо учинити а да не будемо непријатни. У удварању и браку, ми се не заљубљујемо и не одљубљујемо као да смо објекти који се померају на шаховској табли. Ми бирамо да волимо и подржавамо једни друге. Исто радимо и у другим породичним односима и са пријатељима који су нам као породица.
У породичном прогласу се наводи да „божански план среће омогућава настављање породичних односа и након смрти. Свети обреди и завети доступни у светим храмовима, поjединцима пружаjу могућност да се врате у Божjе присуство, а породицама да буду вечно сjедињене.”3
Још нешто што је најважније је да следимо подстицаје Духа у нашим најважнијим односима и у нашим настојањима да волимо своје ближње као себе саме, укључујући наше приватне и јавне службе. Научио сам ову лекцију рано у свом животу док сам служио као бискуп.
Касно једне хладне, снежне зимске вечери, излазио сам из бискупске канцеларије када сам имао снажан утисак да посетим старију удовицу у одељењу. Погледао сам на сат – било је 22 ч. Сматрао сам да је прекасно за такву посету. А осим тога, падао је снег. Одлучио сам да ујутру посетим ову драгу сестру уместо да је узнемиравам у касне сате. Одвезао сам се кући и отишао у кревет, али сам се превртао током целе ноћи јер ми је Дух изазивао комешање.
Рано следећег јутра, одвезао сам се право до удовице. Њена ћерка је отворила врата и у сузама рекла: „Ох, бискупе, хвала ти што си дошао. Мајка је преминула пре два сата.”– био сам скрхан. Никада нећу заборавити осећања свог срца. Плакао сам. Ко је више од ове драге удовице заслужио да је њен бискуп држи за руку, утеши и можда јој да последњи благослов? Пропустио сам ту прилику јер сам разумски поступио при овом снажном подстицају од Духа.4
Браћо и сестре, млади мушкарци и младе жене и децо из Школице, сведочим да је слеђење подстицаја Духа нешто најважније у свим нашим односима.
На крају, овог викенда, у недељу на Цвети, сведочим да је обраћење Господу, сведочење о Њему и служење Њему, такође, међу ономе што је најважније.
Вера у Исуса Христа је темељ нашег сведочанства. Сведочанство је доказ или потврда вечне истине утиснуте у појединачна срца и душе кроз Светог Духа. Сведочанство о Исусу Христу, рођено и ојачано Духом, мења животе – мења начин на који размишљамо и како живимо. Сведочанство нас окреће према нашем Небеском Оцу и Његовом божанском Сину.
Алма jе поучио:
„Гле, сведочим вам да знам да су те ствари, о којима вам говорах, истините. А како мислите да ја знам за њихову извесност?
Гле, кажем вам да ме Свети Дух Божји с њима упозна. Гле, постих и мољах се много дана, да и сам то могу знати. И сад и сам знам да је то истинито, јер ми Господ Бог то објави Светим Духом својим.5
Није довољно имати само сведочанство. Како наше обраћење Исусу Христу расте, ми природно желимо да сведочимо о Њему – Његовој доброти, љубави и благости.
Често на нашим састанцима сведочења током посне недеље, више чујемо изразе „захвалан сам” и „волим” него што чујемо изразе „знам” и „верујем”.
Позивам вас да чешће сведочите о Исусу Христу. Сведочите о ономе што знате и у шта верујете и шта осећате, не само на чему сте захвални. Сведочите о својим искуствима упознавања са Спаситељем и љубави према Њему, живљењу по Његовим учењима и Његовој откупитељској и оспособљавајућој моћи у свом животу. Када будете сведочили о ономе што знате, верујете, и осећате, Свети Дух ће потврдити истину онима који ревносно слушају ваше сведочанство. Они ће то учинити јер су гледали како постајете мирни следбеник Исуса Христа. Видеће шта значи бити Његов ученик. Такође, осетиће нешто што нису осетили раније. Чисто сведочанство долази из промењеног срца и може се пренети моћу Светог Духа у срца других који су отворени да га приме.
Они који осећају нешто као последицу вашег сведочанства могу се тада молити Господу да потврди истинитост вашег сведочанства. Онда могу сами да сазнају за себе.
Браћо и сестре, сведочим вам да знам да је Исус Христ Спаситељ и Откупитељ света. Он живи. Он је васкрсли Син Божји, а ово је Његова Црква коју предводе Његов пророк и апостоли. Молим се да једног дана, када одем на други свет, то учиним са својим сведочанством које пламти.
У својој служби, научио сам да је најважнији наш однос са Небеским Оцем и Његовим вољеним Сином, нашим породицама и нашим комшијама и допуштање Духу Господњем да нас води у тим односима како бисмо могли да сведочимо о ономе што је најважније и што најдуже траје. У име Исуса Христа, амен.