Омиљени Богу
То што смо испуњени Божјом љубављу штити нас од животних олуја, али и чини срећне тренутке срећнијим.
Пре него што почнем, требало би да вам кажем да су се двоје моје деце онесвестили док су се обраћали за говорницом, и никада се нисам осећао сличнији њима него у овом тренутку. Не мислим само на овај случај.
Наша породица има шесторо деце која се понекад међусобно задиркују ко је омиљено дете. Сваки од њих има различите разлоге зашто је омиљеније. Наша љубав према сваком нашем детету је чиста и испуњена и потпуна. Нисмо могли да волимо ниједно од њих више од другог – са рођењем сваког детета долазило је најлепше ширење наше љубави. Највише мислим на љубав мог Небеског Оца према мени кроз љубав коју осећам према својој деци.
Како свако од њих говори своје тврдње да су најомиљеније дете, можда сте помислили да наша породица никада није имала неуређену спаваћу собу. Осећај недостатака у односу између родитеља и детета умањује се усредсређеношћу на љубав.
У неком тренутку, можда зато што видим да идемо ка неизбежном породичном метежу, рећи ћу нешто попут „У реду, изморили сте ме, али нећу то да објавим; знате ко ми је од вас омиљен”. Мој циљ је да се свако од шесторо осећа као победник и да се свеопшти рат избегне… бар до следећег пута!
У свом Јеванђељу, Јован себе описује као „ученика ког Исус љубљаше”, као да је тај случај био на неки начин јединствен. Волим да мислим да је то било зато што се Јован осећао тако потпуно вољеним од стране Исуса. Нефи ми је пружио сличан осећај када је написао: „радујем се Исусу своме” Наравно, Спаситељ није Нефијев ништа више него што је Јованов, па ипак лична природа Нефијевог односа са „његовим” Исусом довела га је до тог нежног описа.
Није ли дивно што постоје тренуци када се можемо осећати тако потпуно и лично запажени и вољени? Нефи Га може назвати „својим” Исусом, а можемо и ми. Љубав нашег Спаситеља је „највиша, најплеменитија, најјача врста љубави”, и Он је пружа све док се не „испунимо”. Божанска љубав никада не престаје и свако од нас је драгоцени омиљени. Божја љубав је место где се, као кругови на Веновом дијаграму, сви преклапамо. Који год да нам делови изгледају другачији, Његова љубав је место где налазимо заједништво.
Да ли је изненађење што су највеће заповести волети Бога и волети оне око себе? Када видим људе који показују христолику љубав једни према другима, чини ми се као да та љубав садржи више од њихове љубави; то је љубав која у себи има и божанску природу. Када волимо једни друге на овај начин, што целовитије и потпуније можемо, небо се укључује.
Дакле, ако неко до кога нам је стало изгледа да је удаљен од осећаја божанске љубави, можемо да следимо овај образац – чинећи оно што нас приближава Богу, а затим чинећи оно што нас приближава њима – неизговорено позивање да дођемо Христу.
Волео бих да могу да седнем са вама и питам вас које околности утичу на то да осећате Божју љубав. Који стихови из Светог писма, која посебна дела служења? Где бисте желели да будете? Каква музика? У чијем друштву? Генерална конференција је плодно место за учење о повезивању са небеском љубављу.
Можда имате осећај удаљености од љубави према Богу? Можда постоји хор гласова обесхрабрења и таме који оптерећују ваше мисли, поруке које вам говоре да сте превише рањени и збуњени, преслаби и занемарени, превише различити или дезоријентисани да бисте оправдали небеску љубав на било који прави начин. Ако чујете те ставове, молимо вас да чујете ово: ти гласови су једноставно погрешни. Можемо са поуздањем одбацити идеју да ће нас духовна расејаност на било који начин удаљити од небеске љубави – сваки пут када певамо химну која нас подсећа да је наш вољени и беспрекорни Спаситељ изабрао да буде „рањен, сломљен, [и] избијен за нас”, сваки пут када узмемо ломљени хлеб. Исус сигурно уклања сву срамоту са сломљених. Својом сломљеношћу, Он је постао савршен, и може нас учинити савршенима упркос нашој сломљености. Сломљен, усамљен, избијен и у ранама Он је био – и ми се можда осећамо да јесмо – али одвојени од Божје љубави, нисмо. „Сломљени људи; савршена љубав”, како песма каже.
Можда знате нешто тајно о себи због чега се осећате невољенима. Колико год да сте у праву у вези са оним што знате о себи, грешите што мислите да сте себе ставили ван домашаја Божје љубави. Понекад смо окрутни и нестрпљиви према себи онако како никада не бисмо могли да замислимо да будемо према неком другом. У овом животу имамо много тога да урадимо, али самопрезир и срамно самоосуђивање нису на листи. Колико год да се ми можда осећамо да смо наружени, Његове руке нису се скратиле. Не. Оне су увек довољно дуге да „[буду] у нашем домету” и загрле сваког од нас.
Када не осећамо топлину божанске љубави, она није нестала. Лично Божје речи су да „горе [ће се] помакнути и хумови се поколебати; али [Његова] милост неће се одмакнути од [нас].” Дакле, само да појаснимо, став да је Бог престао да воли треба да буде тако далеко на листи могућих објашњења у животу да до њега не стигнемо све док се планине не размакну и брда нестану!
Заиста уживам у овој симболици планина као доказ сигурности Божје љубави. Та моћна симболика уплетена је у извештаје о онима који иду у планине да би примили откривење и Исаијином опису да је „гора дома Господњег утврђена уврх гора”. Дом Господњи је дом наших најдрагоценијих завета и место за све нас да се повучемо и дубоко утонемо у доказе љубави нашег Оца према нама. Такође, уживао сам у утехи која долази у моју душу када чвршће пригрлим свој крсни завет и пронађем некога ко тугује због губитка или тугује због разочарења и покушавам да му помогнем да задржи и искаже своја осећања. Да ли су то начини на које можемо да се више уронимо у драгоцену заветну љубав, хешед?
Дакле, ако нас Божја љубав не напушта, зашто је увек не осећамо? Само да разуверим ваша очекивања: Не знам. Али бити вољен дефинитивно није исто што и осећати се вољеним, и имам неколико мисли које би вам могле помоћи док тражите одговоре на то питање.
Можда се борите са тугом, депресијом, издајом, усамљеношћу, разочарањем или другим моћним утицајем на вашу способност да осетите Божју љубав према себи. Ако је тако, ове ствари могу отупити или укинути нашу способност да се осећамо онако како бисмо се иначе осећали. Барем на кратко време, можда нећете моћи да осетите Његову љубав и мораћете да се ослоните на знање. Али питам се да ли бисте могли да експериментишете – стрпљиво – са различитим начинима изражавања и примања божанске љубави? Можете ли да направите ретроспективу од онога што је испред вас и можда још једну и још једну док не видите ширу слику, све ширу и ширу ако је потребно, док не будете дословно „размишљали целестијално” јер гледате у звезде и сећате се светова без броја и кроз њих њиховог Створитеља?
Птичји пој, осећај сунца или поветарца или кише на својој кожи, и прилике када природа у мојим чулима изазове страхопоштовање према Богу – све ово понаособ је имало учинак у остваривању везе са небом. Можда ће утеха верних пријатеља помоћи? Можда музика? Или служење? Да ли сте водили евиденцију или дневник о приликама када вам је ваша веза са Богом била јаснија? Можда бисте могли да позовете оне којима верујете да са вама поделе своје изворе божанске везе док тражите помоћ и разумевање?
Питам се, ако би Исус изабрао место где бисте се ви и Он могли срести, приватно место где бисте могли да будете усредсређени само на Њега, да ли би Он изабрао ваше јединствено место личне патње, место ваше најдубље потребе, где нико други не може да иде? Негде где се осећате толико усамљено да морате заиста бити сасвим сами, али нисте сасвим, место на које је можда само Он путовао, али се заправо већ припремио да вас тамо дочека када стигнете. Ако чекате да дође, да ли је Он већ ту и надохват руке?
Ако се осећате испуњени љубављу у овом периоду свог живота, покушајте да је задржите у оној мери у којој сито држи воду. Просипајте је где год да идете. Једно од чуда божанског устројства је да када покушавамо да поделимо Исусову љубав, налазимо се испуњени сличним начелом ономе да „ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.”
То што смо испуњени Божјом љубављу штити нас од животних олуја, али и чини срећне тренутке срећнијим – наше радосне дане, када је сунце на небу, чини још светлијим сунце у нашој души.
Постанимо „укорењени и утемељени” у нашем Исусу и у Његовој љубави. Хајде да тражимо и чувамо искуства осећања Његове љубави и моћи у нашим животима. Радост Јеванђеља доступна је свима: не само срећнима, не само утученима. Радост је наша сврха, а не дар околности. Имамо добар разлог да се „радуј[емо] и буд[емо] пуни љубави према Богу и свим људима”. Хајде да будемо пуни. У име Исуса Христа, амен.