Синови и ћерке Божје
Ми заиста верујемо да смо сви дословно деца Божја, и због тога имамо потенцијал да постанемо као Он.
Данас бих желео да говорим о једној од најрадоснијих, најславнијих и најмоћнијих јеванђеоских истина које је Бог открио. Истовремено, иронично је због чега смо често критиковани. Искуство које сам доживео пре неколико година дубоко је продубило моју захвалност за ову јеванђеоску истину.
Као представник Цркве, једном сам био позван на верску конференцију на којој је објављено да ће од тог тренутка признавати ваљаним сва крштења која обављају скоро све друге хришћанске цркве, све док се обред врши водом и у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим је објашњено да се ово правило не односи на крштења која врши Црква Исуса Христа светаца последњих дана.
После конференције могао сам дубље да уђем у разлоге тог изузетка са водитељем задуженим за најаву. Имали смо диван и опсежан разговор.
Укратко, објаснио ми је да изузетак првенствено има везе са нашим посебним веровањима о Божанству, које друге хришћанске верске заједнице често називају Тројством. Изразио сам да ценим што је одвојио време да ми објасни своја уверења и политику своје цркве. На крају нашег разговора, загрлили смо се, а затим и поздравили.
Када сам касније размишљао о нашој дискусији, оно што је овај вођа рекао о томе да свеци последњих дана не разумеју оно што је он назвао „мистеријом Тројства” остало ми је на памети. На шта је мислио? Па, то је имало везе са нашим разумевањем природе Бога. Верујемо да је Бог Отац „узвишен човек” са прослављеним „тело[м] од меса и костију опипљив[им] као и човечје; [и] Син исто тако”. Дакле, сваки пут када говоримо о природи Бога, на неки начин, некако, говоримо и о својој сопственој природи.
И то је тачно не само зато што смо сви створени „по [Његовом] обличју, као што [је Он]”, већ и зато што је, као што је записао псалмиста, Бог рекао: „Богови сте; и синови Вишњег сви”. Ово је за нас драгоцено учење које је сада поново примљено доласком Обнове. Укратко, није ни више ни мање од онога што наши мисионари поучавају као прву лекцију, први пасус, први ред: „Бог је наш небески Отац, и ми смо Његова деца.”
Дакле, можете рећи: „Али многи људи верују да смо деца Божја.” Да, то је тачно, али њихово разумевање може бити мало другачије од садржајности његовог дубљег значења које ми потврђујемо. За свеце последњих дана ово учење није метафорично. Уместо тога, ми заиста верујемо да смо сви дословно деца Божја. Он је „О[тац] [наших] духова”,6 и због тога имамо потенцијал да постанемо попут Њега, што се некима чини незамисливим.
Прошло је више од 200 година откако је Прва визија отворила врата Обнови. У то време, млади Џозеф Смит је тражио вођство са неба да зна којој цркви да се придружи. Кроз откривење које је примио тог дана, и у каснијим откривењима, пророк Џозеф је стекао знање о природи Бога и нашем односу према Њему као Његовој деци.
Због тога јасније сазнајемо да је наш Небески Отац поучавао ово драгоцено учење од самог почетка. Дозволите ми да цитирам најмање два извештаја из Светих писама да то илуструјем.
Можда се сећате Божјих упутстава Мојсију записаних у Драгоценом бисеру.
Читамо да је „Бог прозбори Мојсију говорећи: Гле, ја сам Господ Бог Свемогући, и Бескрајни је име моје.” Другим речима: Мојсије желим да знаш ко сам. Онда је додао: „И гле, ти си син мој.” Касније је рекао: „И имам дело за тебе, Мојсије сине мој, и ти си на слику Јединорођенца мога.” И на крају, завршио је са: „А сада, гле, ову једну ствар показујем теби,Мојсије, сине мој.”
Изгледа да је Бог био одлучан да научи Мојсија барем једну лекцију: „Ти си моје дете”, коју је поновио најмање три пута. Није могао ни да помене Мојсијево име, а да одмах не дода да је он Његов син.
Међутим, након што је Мојсије остао сам, осећао се слабим јер више није био у присуству Божјем. Тада је Сoтoна дошао да га искуша. Можете ли видети образац овде? Прво што је он рекао било је: „Мојсије, сине човечји, поклони ми се.”
У овом контексту, Сотонин захтев да му се поклони можда је био само сметња. Значајно искушење за Мојсија у том тренутку слабости било је да се збуни и верује да је само „[син] човечији”, а не дете Божје.
„И догоди се да Moјсије погледа Сотону и рече: Ко си ти? Јер гле, ја сам син Божји, на слику Јединорођенца Његовог;” На срећу, Мојсије није био збуњен и није дозволио да буде заведен. Научио је лекцију о томе ко је заиста.
Следећа прича се налази у Матеју 4. Научници су ово назвали „три Исусова искушења”, као да је Господ био искушаван само три пута, што у ствари није случај.
Употребљене су тоне мастила да се објасни значење и садржај ових искушења. Као што знамо, поглавље почиње објашњавањем да је Исус отишао у пустињу: „И постивши се дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладне.”
Сотонино прво искушење се тада односило на задовољавање Господових физичких потреба. „Реци да камење ово хлебови постану”, дао је изазов Спаситељу.
Други мамац се односио на искушавање Бога: „Скочи доле, јер у писму стоји да ће анђелима својим заповедити за тебе.”
Коначно, Сотонино треће искушење односило се на тежње и славу света. Након што је Исусу показао „сва царства овог света … рече Му [Сотона]: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.”
Истина, Сотонино задње искушење је можда имало мање везе са те три специфичне провокације, а више са искушавањем Исуса Христа да доведе у питање своју божанску природу. Најмање два пута, мамцу је претходила упитна оптужба од стране Сотоне „Ако си Син Божји”; ако заиста верујеш, онда уради ово или оно.
Обратите пажњу шта се догодило непосредно пре него што је Исус отишао у пустињу да пости и моли се: налазимо запис о Христовом крштењу. А када је изашао из воде, дође „глас с неба, који говори: Ово је син мој љубазни који је по мојој вољи.”
Да ли видимо везу? Можемо ли препознати образац овде?
Није ни чудо што нас сваки пут када будемо поучавани о нашој божанској природи и судбини, противник сваке праведности доводи у искушење да их доведемо у питање.
Колико би наше одлуке биле другачије када бисмо стварно знали ко смо заправо.
Живимо у изазовном свету, свету све већег метежа, где се часни људи труде да барем нагласе наше људско достојанство, док ми припадамо цркви и прихватамо Јеванђеље које …подиже наша гледишта и позива нас у оно што је божанско.
Исусова заповест да будемо „савршени као што је савршен Отац [наш] небески.” јасан је одраз Његових високих очекивања и наших вечних могућности. Дакле, ништа од овога се неће догодити преко ноћи. Према речима председника Џефрија Р. Холанда, то ће се десити „на крају”. Али обећање је да ако „дођ[емо] Христу” … „б[ићемо] усавршени у Њему.” То захтева пуно рада – не било каквог рада, већ божанског рада. Његовог рада!
Сада, добра вест је да је управо наш Небески Отац изјавио: „Јер гле, ово је дело моје и слава моја – да остварујем бесмртност и вечни живот човека”.
Позив председника Расела М. Нелсона да „мислимо целестијално” обухвата диван подсетник на нашу божанску природу, порекло и потенцијално одредиште. Целестијално можемо достићи само кроз помирбену жртву Исуса Христа.
Можда је зато Сотона покушавао да заведе Исуса истим искушењем од почетка до краја Његове земаљске службе. Матеј је записао да док је Исус висио на крсту, они „који пролажаху хуљаху на Њ, … говорећи: … Ако си Син Божји, сиђи с крста.” Нека је слава Богу што нас није послушао, већ нам је обезбедио пут да примимо све целестијалне благослове.
Увек се сећајмо, за нашу срећу плаћена је велика цена.
Сведочим као код апостола Павла да „овај Дух сведочи нашем духу, да смо деца Божија. А кад смо деца, и наследници смо; наследници, дакле Божији, а сунаследници Христови; јер с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо.“ У име Исуса Христа, амен.