Поверење у нашег Оца
Бог има поверење у нас у доношењу многих важних одлука и у свему тражи од нас да се уздамо у Њега.
Дана 1. јуна 1843. Адисон Прат је напустио Наву, Илиноис, да проповеда Јеванђеље на хавајским острвима, остављајући своју жену, Луизу Барнс Прат, да брине о њиховој малој деци.
Како су се прогони у Навуу појачавали, присиљавајући свеце да оду, а касније и у Винтер Квoтерсу док су се спремали за селидбу у долину Сoлт Лejка, Луиза се суочила са одлуком да ли да крене на путовање. Било би лакше остати и чекати Адисонов повратак него путовати сама.
У оба наврата тражила је вођство од пророка Бригама Јанга, који ју је охрабрио да иде. Упркос великим потешкоћама и личној неодлучности, сваки пут је успешно завршила путовање.
У почетку, Луиза није имала много среће на путовањима. Међутим, убрзо је једва чекала да угледа зелену преријску траву, разнобојно дивље цвеће и земљиште дуж речних обала. „Суморне мисли су постепено нестајале”, записала је, „и није било веселије жене у целом друштву”.
Луизина прича ме је дубоко надахнула. Дивим се њеној спремности да остави по страни личне жеље, њеној способности да има поверења у Бога и томе како јој је испољавање вере помогло да другачије сагледа ситуацију.
Подсетила ме је да имамо Оца пуног љубави на Небу који брине о нама где год да смо и да можемо имати поверења у Њега више него у било кога или било шта друго.
Извор истине
Бог има поверење у нас у доношењу многих важних одлука и у свему тражи од нас да се уздамо у Њега. То је посебно тешко када се наше расуђивање, или мишљење других, разликује од Његове воље за Његову децу.
Неки предлажу да би требало да поново повучемо границе између онога што је исправно и погрешно јер кажу да је истина релативна, да стварност одређујемо ми сами или да је Бог толико великодушан да Му заправо није стало до онога што радимо.
Када покушавамо да разумемо и прихватимо Божју вољу, корисно је запамтити да границе између исправног и погрешног не одређујемо ми. Бог је сам успоставио ове границе, засноване на вечним истинама на нашу корист и благослов.
Жеља да се промени Божја вечна истина има дугу историју. Почела је да се испољава пре него што је свет постао, када се Сотона побунио против Божјег плана, желећи из себичних разлога да уништи људску слободу избора. Следећи овај образац, људи попут Шерема, Нехора и Корихора су тврдили да је вера глупа, откровење небитно и да је исправно шта год желимо. Нажалост, тако често, ова одступања од Божје истине доводе до велике туге.
Иако неке ствари могу зависити од околности, не зависи све. Председник Расел М. Нелсон је доследно поучавао да су Божје спасоносне истине апсолутне, независне и одређене од самог Бога.
Наш избор
Коме бирамо да верујемо је једна од важних животних одлука. Цар Венијамин је упутио свој народ: „Верујте у Бога. Верујте да Он јесте… Верујте да има сву мудрост… Верујте да човек не може да схвати све оно што Господ може да схвати.”
На срећу, имамо Света писма и упутства живих пророка који нам помажу да разумемо Божју истину. Ако је потребно разјашњење нечега што је изван наше моћи разумевања, Бог га пружа преко својих пророка. И одговориће на наше искрене молитве преко Светог Духа када тражимо да разумемо истине које још увек не ценимо у потпуности.
Старешина Нил Л. Андерсен је једном поучио да не треба да се чудимо „ако понекад [наши] лични ставови нису у почетку у складу са учењима Господњег пророка. То су тренуци учења,” рекао је, „понизности, када се спуштамо на колена у молитви. Идемо напред у вери, верујући Богу, знајући да ћемо временом примити више духовне јасноће од нашег Небеског Оца.”
У сваком тренутку, корисно је сетити се Алминог учења да Бог даје своју реч у складу са пажњом и трудом који јој посвећујемо. Ако се приклонимо Божјој речи, примићемо више; ако занемаримо Његове савете, примаћемо их све мање и мање док не престане де нам их даје. Овај губитак знања не значи да није била у питању истина; него показује да смо изгубили способност да је разумемо.
Гледајте ка Спаситељу
У Капернауму је Спаситељ поучавао о свом идентитету и мисији. Многима је било тешко да чују Његове речи, што их је навело да окрену леђа и више не „[иђаху] са Њим”.
Зашто су отишли?
Зато што им се није допало оно што је рекао. Зато су, верујући сопственом расуђивању, отишли, ускраћујући себи благослове које би примили да су остали.
Нашем поносу је лако да се испречи између нас и вечне истине. Када не разумемо, можемо да застанемо, пустимо да се наша осећања слегну, а затим да изаберемо како да одговоримо. Спаситељ нас је подстицао да „[Га] има[мо] на уму непрестано; не сумња[мо], не бој[имо] се”. Када смо усредсређени на Спаситеља, наша вера може почети да надјачава наше бриге.
Као што нас је старешина Дитер Ф. Ухдорф подстакао: „Молим вас да најпре посумњате у своје сумње пре него што посумњате у своју веру. Никада не смемо дозволити да нас сумња зароби и удаљи од божанске љубави, мира и дарова који долазе кроз веру у Господа Исуса Христа.”
Благослови долазе онима који остану
Када су се ученици тог дана удаљили од Спаситеља, Он је тада упитао Дванаесторицу: „Да нећете и ви отићи?”
Петар је одговорио:
„Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечног живота.
И ми веровасмо и познасмо да си ти Христос, Син Бога живога.”
Дакле, апостоли су живели у истом свету и суочавали се са истим друштвеним притисцима као и ученици који су одлутали. Међутим, у том тренутку они су изабрали своју веру и имали поверење у Бога, чувајући тако благослове које Бог даје онима који остану.
Можда се и ви, попут мене, понекад нађете на обе стране ове одлуке. Када нам је тешко да разумемо или прихватимо Божју вољу, утешно је сетити се да нас Он воли такве какви јесмо, где год да смо. А Он има нешто боље за нас. Ако Му се приближимо, Он ће нам помоћи.
Док приближавање Њему може бити тешко, баш као што је Спаситељ рекао оцу који је тражио исцељење за свог сина: „Све је могуће ономе који верује”. у нашим тренуцима борбе, и ми можемо завапити: „Помози [нашем] неверју.”
Потчињавање наше воље Његовој
Старешина Нил А. Максвел је поучио да „је потчињавање нечијој вољи заиста једина сасвим лична ствар коју морамо положити на Божји олтар”. Није ни чудо што је цар Венијамин био толико нестрпљив да његов народ постане „попут детета, послушан, кротак, понизан, стрпљив, пун љубави, вољан да се покори свему што Господ сматра прикладним да му наметне, као што се дете покорава оцу своме”.
Као и увек, Спаситељ нам је дао савршен пример. Тешка срца и знајући за болно дело које је морао да уради, Он се потчинио вољи свог Оца, испуњавајући своју месијанску мисију и отварајући обећање вечности вама и мени.
Избор да своју вољу потчинимо Божјој је чин вере који лежи у срцу нашег учеништва. Доношењем те одлуке откривамо да наша слобода избора није смањена; него се увећава и награђује присуством Светог Духа, који доноси сврху, радост, мир и наду које не можемо наћи нигде другде.
Пре неколико месеци, председник кочића и ја посетили смо сестру у његовом кочићу и њеног младог пунолетног сина. Након више година одсуства из Цркве, лутајући тешким и непријатељским путевима, вратила се. Током наше посете, питали смо је зашто се вратила.
„Направила сам неред у свом животу”, рекла је, „и знала сам где треба да будем”.
Затим сам је питао шта је научила на свом путовању.
Са мало емоција, рекла је да је научила да треба да иде у цркву довољно дуго да би прекинула навику да не долази и да треба да остане док не буде тамо где је желела да буде. Њен повратак није био лак, али када је показивала веру у Очев план, осетила је да се Дух враћа.
Потом је додала: „Лично сам научила да је Бог добар и да су Његови путеви бољи од мојих”.
Сведочим о Богу, нашем Вечном Оцу, који нас воли; Његовом Сину, Исусу Христу, који нас је спасао. Они знају наше боли и изазове. Никада нас неће напустити и савршено знају како да нам помогну. Можемо бити расположени када имамо поверење у Њих више од било кога или било чега другог. У свето име Исуса Христа, амен.