Полагање нашег оружја побуне
Хајде да закопамо – веома, веома дубоко – било који елемент побуне против Бога у нашим животима, и заменимо га вољним срцем и вољним умом.
Мормонова књига бележи да су отприлике 90 година пре Христовог рођења синови цара Мосије започели 14-годишњу мисију Ламанцима. Током многих генерација улагани су неуспешни напори да се ламански народ доведе до вере у Христово учење. Овог пута, међутим, захваљујући чудесним утицајем Светог Духа, хиљаде Ламанаца се преобратило и постали су ученици Исуса Христа.
Читамо: „И заиста, сигурно, како жив био Господ, тако сви који повероваше, или сви који беху приведени к знању истине кроз проповедање Амоново и браће његове, према духу откривења и пророштва и моћи Божјој која посредством њих чуда чињаше – да, кажем вам, како жив био Гопод, који год од Ламанаца повероваше у проповедање њихово и обратише се Господу, никада не отпадоше.
Кључ трајног обраћења овог народа је наведен у следећем стиху: „Посташе, наиме, праведан народ, положише оружје побуне своје да се више не боре против Бога, исто тако ни против било кога од браће своје”.
Ово указивање на „оружје побуне” имало је и дословно и фигуративно значење. То је значило њихове мачеве и друго ратно оружје, али и њихову непослушност Богу и Његовим заповестима.
Цар ових преобраћених Ламанаца је то изразио на овај начин: „И ево, гле, браћо моја, … то беше све што учинити могосмо … да се покајемо због свих греха својих и многих убистава која починисмо и придобијемо Бога да их уклони из срца наших, јер то беше све што учинити могосмо да се довољно покајемо пред Богом да би Он уклонио љагу нашу”.
Обратите пажњу на цареве речи – не само да је њихово искрено покајање довело до опроштаја њихових греха, већ је Бог такође скинуо љагу тих грехова, па чак и жељу из њихових срца да греше . Као што знате, уместо да ризикују било какав могући повратак у претходно стање побуне против Бога, они су закопали своје мачеве. И док су закопали своје физичко оружје, са промењеним срцима, закопали су и своју склоност греху.
Могли бисмо да се запитамо шта бисмо могли да урадимо да следимо овај пример да „положи[мо] оружје побуне своје” шта год то било и постанемо толико „преобраћени Господу” да се мрља греха и жеља за грехом скину из наших срца и никада нећемо отпасти.
Побуна може бити активна или пасивна. Класичан пример намерне побуне је Луцифер, који се, у предсмртном свету, супротставио Очевом плану откупљења и окупио друге да му се такође супротставе, „и, тог дана, многи га слеђаху”. Није тешко препознати утицај његове непрестане побуне у наше време.
Несвети трио антихриста из Мормонове књиге – Шерем, Нехор и Корихор – пружа класичан пример активне побуне против Бога. Свеобухватна теза Нехора и Корихора била је да нема греха; дакле, нема потребе за покајањем, а нема ни Спаситеља. „Сваки човек успева у складу са способношћу својом, и … сваки човек побеђује у складу са снагом својом. И шта год човек учини није злочин.” Антихрист одбацује религиозну власт, карактеришући обреде и завете као представе које „успоставише древни свештеници како би присвојили моћ и власт”.
Пример последњих дана својевољне побуне са срећнијим завршетком је прича о Вилијаму В. Фелпсу. Фелпс се придружио Цркви 1831. и био је постављен за црквеног штампара. Уређивао је неколико раних црквених публикација, написао бројне химне и служио као писар Џозефу Смиту. Нажалост, окренуо се против Цркве и пророка, чак до те мере да је лажно сведочио против Џозефа Смита на суду у Мисурију, што је допринело да пророк буде тамо затворен.
Касније, Фелпс је писао Џозефу тражећи опроштај. „Знам своју ситуацију, и ти је знаш, и Бог зна, … и желим да се спасем ако ми пријатељи помогну.”
У свом одговору пророк је рекао: „Тачно је да смо много пропатили због твог понашања. … Међутим, чаша је испијена, воља Оца нашег Небеског је извршена, а ми смо још живи. … Хајде, драги брате, пошто је рат прошао, јер пријатељи на почетку, пријатељи до краја.”
Са искреним покајањем, Вилијам Фелпс је закопао своје „оружје побуне”, још једном је примљен у пуно заједништво, никада више да не отпадне.
Међутим, можда је подмуклији облик побуне против Бога пасивни облик – игнорисање Његове воље у нашим животима. Многи који никада не би размишљали о активној побуни и даље се могу супротставити вољи и речи Божјој тако што ће следити сопствени пут без обзира на божанско усмерење. Сећам се песме која је пре много година прославила певача Френка Синатру са врхунском реченицом „Урадио сам то на свој начин”. Свакако, у животу има доста простора за личне жеље и индивидуалне изборе, али када се говори о спасењу и вечном животу, наша тематска песма би требало да буде „Урадио сам то на Божји начин”, јер заиста не постоји други начин .
Узмимо, на пример, Спаситељев пример у вези са крштењем. Он се крстио као доказ оданости Оцу и као пример нама:
„Показа деци човечјој да по телу понизи себе пред Оцем, и посведочи Оцу да ће Му бити послушан у држању заповести Његових. …
И он рече деци човечјој: Следите ме. Стога, љубљена браћо моја, можемо ли следити Исуса уколико нисмо вољни да држимо заповести Очеве?”
Не постоји „мој начин” ако желимо да следимо Христов пример. Покушај да се пронађе другачији пут ка небу је попут узалудног рада на Вавилонској кули уместо прихватања Христа и Његовог спасења.
Мачеви и друго оружје које су ламантски обраћеници закопали билo je оружје побуне због начина на који су их користили. То исто оружје у рукама њихових синова, коришћене у одбрани породице и слободе, уопште није било оружје побуне против Бога. Исто је важило и за такво оружје у рукама Нефијаца: „Јер се не бораху за царевину нити моћ већ … се бораху за домове своје и слободе своје, жене своје и децу своју, и све своје, да, за своје обреде служења и цркву своју.”
На исти начин, постоје ствари у нашим животима које могу бити неутралне или чак саме по себи добре, али кад се користе на погрешан начин постају „оружје побуне”. Наш говор, на пример, може да просветли или понижава. Како Јаков каже:
„А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.
„Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.
„Из Једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.”
Данас у јавним и личним говорима има много тога злонамерног и протканог подлим духом. Много је разговора који су вулгарни и непросвећени, чак и међу младима. Ова врста говора, су „оружје побуне” против Бога, „пуно једа смртоноснога”.
Размотрите још један пример нечега што је у суштини добро, али што би се могло окренути против божанских налога – каријера особе. Човек може наћи право задовољство у професији, позиву или служби, а сви ми имамо користи од онога што су предани и талентовани људи у многим областима рада постигли и створили.
Ипак, могуће је да преданост каријери може постати најважнији циљ нечијег живота. Тада све остало постаје секундарно, укључујући и свако право које Спаситељ може имати на нечије време и таленте. За мушкарце, а и за жене, одустајање од законских могућности за брак, неуспех да се прионе уз супружника и да се исти уздигне, пропуст у неговању своје деце, или чак намерно избегавање благослова и одговорности одгајања деце само ради напредовања у каријери, може претворити хвале вредно достигнуће у облик побуне.
Други пример се тиче нашег физичког бића. Павле нас подсећа да треба да славимо Бога и телом и духом, и да је ово тело храм Светог Духа, „ког имате од Бога, и нисте своји.” Дакле, имамо оправдан интерес да проводимо време бринући се о свом телу што је боље могуће. Мало нас ће достићи врхунац учинка који смо недавно видели у достигнућима олимпијских и параолимпијских спортиста, а неки од нас доживљавају последице старости, или оно што је председник М. Расел Балард назвао „закивцима које олабаве”.
Ипак, верујем да нашем Створитељу прија када дајемо све од себе да бринемо о физичком телу као Његовом дивном дару. Био би знак побуне нагрдити или упрљати своје тело, или га злоупотребити, или не учинити оно што је могуће да се води здрав начин живота. У исто време, сујета и заокупљеност нечијим телом, изгледом или одећом могу бити облик побуне у другој крајности, који ће довести до тога да обожавамо Божји дар уместо Бога.
На крају, закопати своје оружје побуне против Бога једноставно значи препустити се подстицајима Светог Духа, одбацити природног човека и постати „светац кроз Помирење Христа Господа”. То значи ставити прву заповест на прво место у нашим животима. То значи дозволити Богу да превлада. Ако наша љубав према Богу и наша одлучност да му служимо свом моћу, умом и снагом постану мерило на основу кога пресуђујемо о свему и доносимо све своје одлуке, закопали смо своје оружје побуне. Благодаћу Христовом Бог ће нам опростити грехе и побуне прошлости и уклонити мрљу тих грехова и побуне из наших срца. Временом ће чак уклонити сваку жељу за злом, као што је учинио оним ламанским обраћеницима у прошлости. После тога, ни ми „никада не[ћемо] отпа[сти]”.
Закопавање својих оружја побуне води до јединствене радости. Са свима који су се икада обратили Господу, ми смо „приведени да пева[мо] [песму] о љуба[ви] откупљујућ[ој]”. Наш небески Отац и Његов Син, наш Откупитељ, потврдили су своју бескрајну посвећеност нашој коначној срећи кроз најдубљу љубав и жртву. Њихову љубав доживљавамо свакодневно. Сигурно можемо да узвратимо сопственом љубављу и оданошћу. Хајде да закопамо – веома, веома дубоко – сваки елемент побуне против Бога у нашим животима, и заменимо га вољним срцем и вољним умом. У име Исуса Христа, амен.