Тражите Га свим срцем својим
Ако је Исус Христ тражио мирно време да разговара са Богом и да га Он јача, било би мудро да и ми чинимо исто.
Пре неколико година, моја супруга и ја смо служили као вође мисије у Токију, у Јапану. За време посете тада старешине Расела М. Нелсона нашој мисији, један од мисионара га је питао како најбоље да поступе када им неко каже да је превише заузет да их саслуша. Уз мало оклевања, старешина Нелсон је рекао: „Питао бих да ли су превише заузети да ручају; а затим их поучио да имају и тело и дух, и као што ће њихово тело умрети ако се не храни, тако ће и њихов дух ако се не храни добром речју Божјом.”
Занимљиво је приметити да се јапанска реч за „заузет”, isogashii, састоји од знака са два симбола (忙). Знак са леве стране значи „срце” или „душа”, а онај са десне стране значи „смрт” – што можда сугерише, као што је председник Нелсон поучио, да презаузетост да бисмо нахранили своју душу може довести до духовне смрти.
Господ је знао да ће, у овом брзом свету пуном ометања и комешања, проналажење квалитетног времена за Њега бити један од највећих изазова нашег доба. Говорећи преко пророка Исаије, дао је следеће речи савета и упозорења које се могу упоредити са бурним данима у којима живимо:
„Ако се повратите и будете мирни избавићете се; у миру и уздању биће сила ваша; али ви нећете.
Него говорите: Не; него ћемо на коњима побећи. Зато ћете бежати. Појахаћемо брзе коње. Зато ће бити бржи који ће вас терати.”
Другим речима, иако наше спасење зависи од честог враћања Њему и одмарања од брига света, ми то не чинимо. И мада ће наше поуздање произаћи из снаге развијене у тихим тренуцима седећи са Господом у медитацији и размишљању, ми то не чинимо. Зашто не? Зато што кажемо, не, ми смо заузети другим стварима – бежањем на коњима, да тако кажем.Зато што кажемо: „Не, заузети амо другим стварима”, јурећи на својим коњима, да тако кажем. Стога ћемо се све више удаљавати од Бога; инсистираћемо да идемо све брже; и што брже идемо, брже ће нас Сотона пратити у потери.
Можда је то разлог зашто нас је председник Нелсон више пута молио да одвојимо време за Господа у свом животу – свакога дана. Он нас подсећа да је „мирно време свето време – време које ће олакшати лично откривење и улити мир”. Али да бисте чули миран глас Господњи, он је саветовао да „и ви морате бити мирни”.
Међутим, бити миран захтева више од самог одвајања времена за Господа – захтева да се ослободимо својих мисли сумњи и страха и усредсредимо своја срца и ум на Њега. Старешина Дејвид А. Беднар је поучио, „Господња опомена да ’будемо мирни’ подразумева много више од једноставног ћутања и мировања.” „Бити миран”, поучио је, „може бити подсетник да се непогрешиво усредсредимо на Спаситеља”.
Бити миран је чин вере и захтева напор. У извору Lectures on Faith (Лекције о вери) се наводи: „Када човек ради са вером, он улаже ментални напор.” Председник Нелсон је изјавио: „Наша пажња мора бити усмерена на Спаситеља и Његово Јеванђеље. Ментално је захтевно настојати да гледамо у Њега у свакој мисли. Али када то учинимо, наше сумње и страхови нестају.” Говорећи о овој потреби да усредсредимо свој ум, председник Дејвид О. Мекеј је рекао: „Мислим да придајемо премало пажње вредности медитације, начелу оданости. … Медитација спада у једна од… најсветијих врата кроз која пролазимо у присуство Господње.”
Постоји реч на јапанском, mui, која за мене обухвата овај вером испуњенији, дубоко промишљени осећај шта значи бити миран. Састоји се од два знака (無為). Знак са леве стране значи „ништа” или „ништавило”, а знак са десне стране значи „радити”. Заједно значе „нечињење”. Схваћена буквално, реч би се могла погрешно протумачити да значи „не радити ништа” на исти начин на који се „бити миран” може погрешно протумачити као „не говорити нити се померати.” Међутим, као и израз „бити миран”, он има више значење; за мене је подсетник да успорим и да живим са већом духовном свешћу.
Док сам служио у председништву северно азијске области са старешином Такашијем Вадом, сазнао сам да је његова жена, сестра Наоми Вада, врхунски јапански краснописац. Питао сам сестру Ваду да ли би ми нацртала јапанске знакове за реч mui. Хтео сам да окачим краснопис на свој зид као подсетник да будем миран и да се усредсредим на Спаситеља. Био сам изненађен када није радо пристала на овај наизглед једноставан захтев.
Следећег дана, знајући да сам вероватно погрешно разумео њено оклевање, старешина Вада је објаснио да би писање тих знакова захтевало значајан напор. Требало би да размисли и медитира о концепту и ликовима док не схвати значење дубоко у својој души и не буде могла да пружи израз на ове искрене утиске сваким потезом своје четкице. Било ми је непријатно што сам је тако опуштено замолио да уради нешто тако захтевно. Замолио сам га да јој пренесе моје извињење због незнања и да јој јави да повлачим свој захтев.
Можете замислити моје изненађење и захвалност када ми је сестра Вада, по одласку из Јапана, ипак поклонила овај прелепи комад краснописа са јапанским знацима за реч mui. Сада виси на видном месту на зиду моје канцеларије, као подсетник да будем миран и да сваког дана тражим Господа свим срцем, моћу, умом и снагом. У овом несебичном чину схватила је значење mui, или тишине, боље него што би то могле било које речи. Уместо да без размишљања и са дужношћу црта знакове, приступила је свом краснопису са пуним срцем и стварном намером.
Слично томе, Бог жели да свом времену са Њим приступамо са истом искреном оданошћу. Када то чинимо, наше служење Њему постаје израз наше љубави према Њему.
Он жели да разговарамо са Њим. Једном приликом, пошто сам дао уводну молитву на састанку са Првим председништвом, председник Нелсон се окренуо према мени и рекао: „Када си се молио, помислио сам колико Бог мора да цени то што одвајамо време из својих згуснутих распореда да Му ое посветимо” Био је то једноставан, али моћан подсетник колико Небеском Оцу мора да значи то што застанемо да разговарамо са Њим.
Колико год Он жели нашу пажњу, неће нас терати да дођемо к Њему. Нефијцима је васкрсли Господ рекао: „Колико пута хтедох да вас скупим као што квочка скупља пилиће своје , а ви не хтедосте.” Он је то наставио овим позивом, пуним наде, који се односи и на нас данас: „Колико пута ћу вас скупљати као што квочка скупља пилиће своје под крила своја, покајете ли се и вратите к мени са пуном одлучношћу срца.”
Јеванђеље Исуса Христа нам даје могућности да му се често враћамо. Ове могућности обухватају свакодневне молитве, проучавање Светих писама, обред причести, дан Шабата и служење Богу у храму. Шта ако бисмо ове свете могућности скинули са наших листа обавеза и ставили их на наше листе „необавезно”; значило би приступити им са истом пажњом и усредсређеношћу са којом сестра Вада приступа свом краснопису?
Можда мислите: „Немам времена за то”. Често сам се осећао исто. Али дозволите ми да укажем на то да за оно што може бити потребно није нужно више времена, већ више свести и усредсређености на Бога током времена које смо већ одвојили за Њега.
На пример, када се молимо, шта ако бисмо проводили мање времена у говорењу, а више времена само са Богом; и када бисмо говорили тако што бисмо изразили више искрених и конкретних израза захвалности и љубави?
Председник Нелсон је саветовао да треба не само да читамо Света писма већ да уживамо у њима. Какву промену би то унело ако бисмо мање читали, а више уживали?
Шта ако бисмо више припремили свој ум да учествујемо у причести и радосно размишљали о благословима помирења Исуса Христа током овог светог обреда?
На Шабат, што на хебрејском значи „одмор”, шта би било ако бисмо се одморили од других брига и одвојили време да мирно седимо са Господом и посветимо Му се?
Шта би било ако бисмо, током богослужења у храму, били пажљивији и усредсређенији или се мало дуже задржали у целсетијалној соби у тихом размишљању?
Када је наша пажња усмерена мање на чињењу, а више на јачању наше заветне везе са Небеским Оцем и Исусом Христом, сведочим да ће сваки од ових светих тренутака бити обогаћен и да ћемо примити потребно усмерење у личном животу. Често, попут Марте у извештају у Луки, често „брине[мо] се и труди[мо] за много”. Међутим, када разговарамо са Господом сваког дана, Он ће нам помоћи да сазнамо оно што је најпотребније.
Чак је и Спаситељ одвојио време од своје службе да проведе у миру. Света писма су препуна примера како се Господ повлачи на усамљено место – планину, пустињу, пусто место или одлази „мало даље” да се моли Оцу. Ако је Исус Христ тражио мирно време да разговара са Богом и да га Он ојача, било би мудро да и ми учинимо исто.
Када усмеравамо своја срца и ум на Небеског Оца и Исуса Христа и слушамо миран, тихи глас Светог Духа, имаћемо већу јасноћу о томе шта је најпотребније, развићемо дубље саосећање и наћи ћемо одмор и снагу у Њему. Парадоксално, помагање Богу да убрза своје дело спасења и узвишења може захтевати да успоримо. Бити увек у покрету може да доведе до комешања у нашим животима и да нам одузме мир који тражимо.
Сведочим да ћемо, када се често враћамо Господу са ппуном намером срца, у тишини и поуздању упознати Га и осетити Његову бескрајну љубав према нама.
Господ jе обећао:
Господ је обећао: „Приближите се к мени и ја ћу се приближити к вама; тражите ме марљиво и наћи ћете ме.”
„И тражићете ме, и наћи ћете ме, када ме будете тражили свим срцем својим.”
Сведочим да је ово обећање истинито. У име Исуса Христа, амен.