„Ви сте пријатељи моји”
Спаситељева изјава „Ви сте пријатељи моји” је јасан позив да се изграде виши и светији односи међу свом Божјом децом.
У свету пуном сукоба и подела, где је међуљудска комуникација замењена осудом и презиром, а пријатељства су дефинисана -измима и -цима, сазнао сам да постоји јасан, једноставан и божански пример на који се можемо угледати ради јединства, љубави и припадања. Тај пример је Исус Христ. Сведочим да jе Он велики ујединитељ.
Ми смо Његови пријатељи
У децембру 1832. године, када су „појаве немира међу народима” постале „уочљивије” него било када од организовања Цркве, вође светаца последњих дана у Киртланду, у Охају, окупиле су се на конференцији. Молили су се „засебно и наглас Господу да открије своју вољу [њима]”. У знак признања за молитве ових верних чланова током великих невоља, Господ их је утешио, обративши се свецима три пута са две моћне речи – „пријатељи моји”.
Исус Христ је дуго своје верне следбенике називао својим пријатељима. Четрнаест пута у Учењу и заветима, Спаситељ користи израз пријатељ за дефиницију светог и драгоценог односа. Не говорим о речи пријатељ онако како је свет дефинише – у зависности од пратилаца на друштвеним мрежама или „лајкова”. Не може се представити преко хештага или броја на Инстаграму или X-у.
Додуше, као тинејџер, сећам се ужасних разговора када сам чуо ове болне речи: „Хеј, можемо ли бити само пријатељи?” или „Останимо у зони пријатељства”. Нигде у светим списима не чујемо Њега да каже: „Ви сте само моји пријатељи”. Уместо тога поучио их је да „од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје”. И „ви сте они које ми мој Отац даде; ви сте пријатељи моји”.
Осећање је јасно: Спаситељ броји сваког од нас и бди над нама. Tа брига није тривијална или безначајна. Напротив, узвишена је, уздижућа и вечна. Видим Спаситељеву изјаву „ви сте пријатељи моји” као јасан позив да се изграде виши и светији односи међу свом Божјом децом „да будемо једно”. То чинимо када се окупљамо тражећи и прилике да се ујединимо и осећај припадности за све.
Ми смо једно у Њему
Спаситељ је то лепо показао својим позивом „Хајде за мном”. Искористио је дарове и личне особине различите групе следбеника које ће назвати својим апостолима. Позвао је рибаре, зилоте, браћу познату као синове грома, па чак и порезника. Ујединила их је њихова вера у Спаситеља и жеља да се приближе Њему. Гледали су у Њега, видели Бога кроз Њега, и „тај час оставише мреже и за Њим отидоше”.
И ја сам видео како нас успостављање узвишенијих и светијих односа спаја у једно. Моја супруга, Џенифер, и ја смо били благословени да одгајамо наших петоро деце у Њујорку. Тамо, у тој ужурбаној метрополи, успоставили смо драгоцене и свете односе са комшијама, школским пријатељима, пословним сарадницима, верским вођама и ближњим свецима.
У мају 2020, баш када се свет борио са ширењем глобалне пандемије, чланови њујоршке градске комисије верских вођа састали су се практично на изненада сазваном састанку. Није било дневног реда. Ни посебних гостију. Само захтев да се окупимо и разговарамо о изазовима са којима смо се суочавали као верске вође. Центар за контролу болести управо је известио да је наш град епицентар пандемије КОВИД-19 у Сједињеним Америчким Државама. То је значило да више нема окупљања. Нема више састајања.
За ове верске вође је укидање личне службе, заједничког окупљања и недељног богослужења био разоран ударац. Наша мала група – у којој су били кардинал, велечасни, рабин, имам, пастор, монсињор и један старешина – слушали су, тешили и подржавали једни друге. Уместо усредсређивања на наше разлике, видели смо оно што нам је заједничко. Говорили смо о могућностима, а затим о вероватноћама. Окупили смо се и одговарали на питања о вери и будућности. А онда смо се молили. О, како смо се молили.
У граду богате разноликости пуном сложености и опречних култура, видели смо како се наше разлике губе док смо се окупљали као пријатељи са једним гласом, једном сврхом и једном молитвом.
Више нисмо уочавали своје различитости, већ смо заједнички били усмерени према небу. Са сваког следећег састанка излазили смо сложнији и спремнији да узмемо „лопате” и кренемо на посао. Сарадња која је резултирала и служење које је пружено хиљадама Њујорчана научили су ме да у свету који позива на поделу, дистанцу и одвајање, увек постоји много више онога што нас уједињује него што нас дели. Спаситељ је молио: „Једно будите, а не будете ли једно нисте моји”
Браћо и сестре, морамо престати да тражимо разлоге да се делимо и уместо тога да тражимо прилике да „будемо једно”. Он нас је благословио јединственим даровима и особинама које позивају да учимо једни од других и на лични раст. Често сам говорио својим студентима да ако ја радим оно што ви радите, а ви радите оно што ја радим, нисмо потребни једни другима. Али зато што ви не радите оно што ја радим, а ја не радим оно што ви радите, потребни смо једни другима. И та потреба нас спаја. Завади па владај је план противника да уништи пријатељства, породице и веру. Спаситељ је тај који уједињује.
Ми припадамо Њему
Један од обећаних благослова да „постанемо једно” је снажан осећај припадности. Старешина Квентин Л. Кук је поучио да је „суштина истинске припадности бити једно са Христом”.
Приликом недавне посете са својом породицом западноафричкој земљи Гани, био сам одушевљен локалним обичајима. По доласку у цркву или кућу дочекани смо речима „добро дошли”. Када би храна била сервирана, наш домаћин би објавио: „Послужите се. Ови једноставни поздрави су упућени са сврхом и намером. Добро дошли. Послужите се.
Сличне свете изјаве стављамо на врата наших састајалишта. Али знак Посетиоци су добродошли није довољан. Да ли срдачно поздрављамо све који уђу на врата? Браћо и сестре, није довољно само седети на својим местима. Морамо послушати Спаситељев позив да успостављамо узвишеније и светије односе са свом Божјом децом. Морамо живети по својој вери! Мој отац ме је често подсећао да једноставно седење на свом месту недељом ме не чини добрим хришћанином исто као што ме спавање у гаражи не чини аутом.
Морамо да живимо свој живот тако да свет не види нас него да кроз нас види Њега. То се не дешава само недељом. Догађа се у продавници, на бензинској пумпи, школском састанку, комшијским окупљањима, свим местима где раде и живе крштени и некрштени чланови наше породице.
Недељом славим Бога као подсетник да смо потребни једни другима и да нам је свима потребан Он. Наши јединствени дарови и таленти којима се разликујемо у секуларном свету уједињују нас у светом простору. Спаситељ нас је позвао да помажемо једни другима, уздижемо једни друге и просвећујемо једни друге. Тако је Он урадио када је исцелио жену од течења крви, очистио губавца који је молио за Његову милост, саветовао младог владара који је питао шта још може учинити, волео Никодима који је имао веру, али је посустајао у њој, и седео је са женом код бунара која се није уклапала у тадашњи обичај, али којој је Он објавио своју месијанску мисију. То је за мене црква – место окупљања и опоравка, поправке и поновне усредсређености. Као што је председник Нелсон поучио: „Јеванђеоска мрежа је највећа мрежа на свету. Бог је позвао све да Му дођу. … За све има места.”
Неки су можда имали искуства због којих не осећају своју припадност. Спаситељева порука вама и мени је иста: „Ходите к мени сви коjи сте уморни и натоварени, и jа ћу вас одморити.” Јеванђеље Исуса Христа је савршено место за вас. Долазак у цркву нуди наду у боље дане, обећање да нисте сами и породицу којој смо потребни колико и она нама. Старешина Д. Тод Кристоферсон потврђује да „бити једно са Оцем, Сином и Светим Духом је без сумње основно у припадности. Сваком ко је одступио и тражи прилику да се врати, нудим вечну истину и позив: Ти припадаш. Врати се. Време је.
У свету сукоба и подела, сведочим да је Спаситељ Исус Христ велики ујединитељ. Могу ли да позовем све нас да будемо достојни Спаситељевог позива да „будемо једно” и одважно изјавимо као што је Он учинио: „Ви сте пријатељи моји.” У свето име Исуса Христа, амен.