Усклађивање наше воље са Његовом
Слеђење Господње воље у нашим животима омогући ће нам да пронађемо најдрагоценији бисер на свету – царство небеско.
Једном приликом, Спаситељ је говорио о једном трговцу који је тражио „добар бисер”. Током потраге, трговац је пронашао један „многоцени”. Међутим, да би добио величанствени бисер, овај човек је морао да прода сву своју имовину, што је брзо и радосно и учинио.
Кроз ову кратку и промишљену параболу, Спаситељ је дивно поучио да је царство небеско поредећи са непроцењивим бисером, заиста најдрагоценије благо које треба желети изнад свега осталог. Чињеница да је трговац одмах продао сву своју имовину да би стекао тај вредни бисер јасно указује на то да треба да ускладимо свој ум и жеље са Господњом вољом и вољно чинимо све што можемо током нашег смртничког путовања да бисмо стекли вечне благослове Божјег краљевства.
Да бисмо били достојни ове велике награде, свакако морамо, између осталог, да дамо све од себе да оставимо по страни све себичне тежње и одустанемо од сваког уплитања које нас одвраћа од потпуне посвећености Господу и Његовим вишим и светијим путевима. Апостол Павле говори о овим посвећујућим настојањима као „ум Христов има[ти]”. Као што је Исус Христ показао примером, то значи „[чинити] увек оно што је угодно [Господу]” у нашим животима, или како неки људи данас кажу, ово је „чинити оно што је добро за Господа.”
У јеванђеоском смислу, „[чинити] оно што је угодно [Господу]” односи се на потчињавање наше воље Његовој вољи. Спаситељ је промишљено поучавао важности овог начела док је давао упутства својим ученицима:
„Јер сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца који ме посла.
„И ово је воља Очева који ме посла, да од свега што ми је дао не изгубим ништа, него да га поново васкрснем у последњи дан.”
„А ово је воља Онога који ме је послао, да сваки који види Сина и верује у њега, има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан.”
Спаситељ је постигао савршен и божански ниво потчињавања Оцу тако што је дозволио да Његова воља буде прожета вољом Очевом. Једном је рекао: „И Онај који ме посла са мном је. Не остави Отац мене самог; јер ја свагда чиним шта је Њему угодно.” Поучавајући пророка Џозефа Смита о мукама и агонији помирења, Спаситељ је рекао:
„Јер гле, ја, Бог, претрпех све то за све, да они не би трпели ако се покају; …
То трпљење проузрокова да ја, и то Бог, највећи од свих, дрхтим од бола, и крварим из сваке поре, да трпим и телом и духом – и пожелех да не морам да попијем горку чашу, и да устукнем –
Ипак, нека је слава Оцу, ја попих и сврших припрему своју зарад деце човечје”.
Током нашег боравка у смртности, ми се често боримо са оним што мислимо да знамо, што мислимо да је најбоље и за шта претпостављамо да делује код нас, за разлику од схватања шта Небески Отац заправо зна, шта је вечно најбоље и шта апсолутно делује за децу у оквиру Његовог плана. Ова велика борба може постати веома сложена, посебно имајући у виду пророчанства садржана у Светим писмима за наше време: „Ово знај да ће у последње дане… људи постати саможиви, … који више маре за сласти него за Бога”.
Један знак који указује на испуњење овог пророчанства је тренутни растући тренд у свету, који су усвојили многи, да људи постају заокупљени собом и стално проглашавају: „Без обзира на све, ја живим своју истину или радим оно што је добро за мене”. Као што је апостол Павле рекао, они „траже шта је њихово, а не шта је Христа Исуса”. Овај начин размишљања често оправдаван као бити „свој” од оних који се препуштају себичним настојањима, личним склоностима или желе да оправдавају одређене врсте понашања које се често не подударају са Божјим планом љубави и Његовом вољом за њих. Ако допустимо свом срцу и уму да прихвате овај начин размишљања, можемо себи створити значајне камене спотицања за добијање најдрагоценијег бисера који је Бог с љубављу припремио за своју децу – вечни живот.
Иако је тачно да свако од нас путује засебним ученичким путовањем на заветном путу, настојећи да задржимо своја срца и умове усредсређене на Христа Исуса, треба да будемо опрезни и стално будни да не дођемо у искушење да усвојимо ову врсту световне филозофије у нашем животу. Старешина Квентин Л. Кук је рекао да је „бити искрено христолик још важнији циљ него бити свој”.
Драги моји пријатељи, када одлучимо да дозволимо Богу да буде најмоћнији утицај у нашем животу изнад наших себичних тежњи, можемо да напредујемо у нашем учењу и повећамо своју способност да ујединимо свој ум и срце са Спаситељем. С друге стране, када не дозволимо да Божји начин превлада у нашем животу, препуштени смо сами себи и без Господњег надахњујућег вођства, можемо оправдати скоро све што чинимо или не чинимо. Такође, можемо да се оправдавамо тако што радимо ствари на свој начин, говорећи у ствари: „Ја само поступам на свој начин”.
Једном приликом, док је Спаситељ објављивао своје учење, неки људи, посебно самоправедни фарисеји, одбацили су Његову поруку и храбро изјавили да су Аврамова деца, наговештавајући да ће им њихова лоза дати посебне привилегије у очима Бога. Тај менталитет их је навео да се ослоне на сопствено разумевање и да не верују у оно чему је Спаситељ поучавао. Реакција фарисеја на Исуса била је јасан доказ да њихов дрски став није оставио места у њиховим срцима за Спаситељеве речи и Божји пут. Као одговор, Исус је мудро и храбро изјавио да ће, ако су права заветна деца Аврамова, чинити дела Аврамова, посебно имајући у виду да је Бог Аврамов стајао пред њима и поучавао их истини у том тренутку.
Браћо и сестре, као што видите, деловање према овој менталној гимнастици „што је добро за мене против онога што је добро за Господа” није нови тренд који је јединствен за наше време. То је стари менталитет који је прешао векове и често заслепљује мудре у сопственим очима и збуњује и исцрпљује многу Божју децу. Овај менталитет је, у ствари, стари трик противника; то је варљиви пут који пажљиво одводи Божју децу са правог и верног заветног пута. Док личне околности као што су генетика, географија и физички и ментални изазови утичу на наше путовање, у стварима које су заиста важне, постоји унутрашњи простор у коме смо слободни да бирамо да ли ћемо или не одлучити да следимо образац који је Господ припремио за наш живот. Заиста, „Он је означио пут и водио путем, И сваку тачку [одредио].”
Као Христови ученици, желимо да идемо путем који нам је Он означио током своје смртне службе. Не само да желимо да чинимо Његову вољу и све оно што ће Њему бити угодно, већ и да се угледамо на Њега. Док се трудимо да будемо верни сваком завету у који смо ступили и живимо по „свакој речи која излази из уста Божјих,” бићемо заштићени од тога да не постанемо жртве грехова и грешака света – грешака филозофије и учења која би нас одвукла од тих најдрагоценијих бисера.
Лично сам био надахнут тиме како је таква духовна покорност Богу утицала на животе верних Христових ученика када су изабрали да чине оно што је добро и угодно у очима Господњим. Познајем једног младића који је био узнемирен због одласка на мисију, осећајући се надахнутим да оде и служи Господу када је слушао вишег вођу Цркве како износи своје лично сведочанство и свето искуство служења као мисионар.
По сопственим речима, овај младић, сада мисионар повратник, рекао је: „Док сам слушао сведочанство једног апостола Спаситеља Исуса Христа, могао сам да осетим Божју љубав према мени и желео сам да поделим ту љубав са другима. У том тренутку сам знао да треба да служим мисији упркос мојим страховима, сумњама и бригама. Осећао сам се потпуно увереним у Божје благослове и обећања за Његову децу. Данас сам нова особа; Имам сведочанство да је ово Јеванђеље истинито и да је Црква Исуса Христа обновљена на земљи.” Овај младић је изабрао Господњи пут и постао пример правог ученика у сваком погледу.
Верна млада жена одлучила је да не компромитује своје стандарде када су је замолили да се нескромно обуче како би се уклопила у пословни део модне компаније у којој је радила. Схватајући да је њено тело свети дар нашег Небеског Оца и место где Дух може да пребива, била је потстакнута да живи стандардом вишим од световног. Не само да је стекла поверење оних који су је видели како живи према јеванђеоским истинима Исуса Христа, већ је и сачувала свој посао, који је на тренутак био угрожен. Њена спремност да ради оно што угодно у очима Господњим, а не оно што је добро за свет, дало јој је поверење у завет усред тешких избора.
Браћо и сестре, на нашем свакодневном путу стално се суочавамо са сличним одлукама. Потребно је храбро и вољно срце да застанемо и наставимо са поштеним и кротким преиспитивањем да бисмо признали присуство телесних слабости у нашем животу које могу ометати нашу способност да се потчинимо Богу и на крају одлучимо да усвојимо Његов пут, а не свој . Крајњи тест нашег учеништва налази се у нашој спремности да одустанемо и изгубимо своје старо ја и потчинимо своје срце и целу своју душу Богу тако да Његова воља постане наша.
Један од најславнијих тренутака смртности се дешава када откријемо да радост која долази када увек чинимо оно што је „добро и угодно Господу” и „оно што је добро за нас” постану једно те исто! Да бисмо неопозиво и беспоговорно учинили вољу Господњу својом, потребно је величанствено и херојско учеништво! У том узвишеном тренутку постајемо посвећени Господу и потпуно Му предајемо своју вољу. Таква духовна покорност, да тако кажем, је лепа, моћна и преображавајућа.
Сведочим вам да ће нам слеђење Господње воље у нашим животима омогућити да пронађемо најдрагоценији бисер на свету – царство небеско. Молим се да свако од нас, према свом времену и редоследу, буде у стању да, са заветним поверењем, изјави нашем Небеском Оцу и Спаситељу Исусу Христу да „оно што је добро за Тебе, добро је за мене”. То кажем у свето име Спаситеља Исуса Христа, амен.