„Ја сам”
Христово милосрђе – огледа се у потпуној оданости божанској вољи – опстајало је и наставља да опстаје.
Дан је Шабата, и ми смо се окупили да говоримо о Христу и Његовом распећу. Знам да мој Откупитељ живи.
Замислите ову сцену из последње недеље Исусовог смртничког живота. Окупило се мноштво, укључујући римске војнике наоружане моткама и оковане мачевима. Предвођена званичницима главних свештеника који су имали бакље у рукама, ова озбиљна дружина није кренула да освоји град. Вечерас су тражили само једног човека, човека који није носио оружје, прошао војну обуку или учествовао у физичкој борби у било ком тренутку свог живота.
Док су се војници приближавали, Исус је, у настојању да заштити своје ученике, иступио и рекао: „Кога тражите?” Одговорише Му: Исуса Назарећанина.” Исус им рече: Ја сам.… А кад… им рече: Ја сам, измакоше се натраг и попадаше на земљу.”
За мене, то је један од најузбудљивијих редова у читавим Светим писмима. Између осталог, он ми директно говори да само бити у присуству Сина Божјег – великог Јахве Старог завета и Доброг Пастира Новог завета, који не носи никакво оружје – да само слушати глас овог Уточишта од Олује, овог Принца Мира и Високог свештеника добра које долази, довољно је да пошаље непријатеље да се тетурају у повлачењу, саплићу на гомили и чини да цела група пожели да им је те ноћи додељена дужност у кухињи.
Само неколико дана раније, када је Он тријумфално ушао у град, „узбуни се сав град”, кажу Света писма, питајући: „Ко је то?” Могу само да замислим да је „Ко је то?” питање које су ти збуњени војници сада постављали!
Одговор на то питање није могао бити у Његовом изгледу, јер је Исаија прорекао неких седам векова раније да „не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели.” Свакако није било до Његове углађене гардеробе или великог личног богатства, које није имао. Није могао бити ни због неког стручног усавршавања у локалним синагогама, јер немамо доказа да је икада учио у некој од њих, иако је чак и у младости могао збунити одлично припремљене писаре и законике, задивљујући их својом науком „као Онај који власт има.”
Од тог поучавања у храму до Његовог тријумфалног уласка у Јерусалим и овог коначног, неоправданог хапшења, Исус је био рутински стављен у тешке, често непоштене ситуације у којима је увек био победник – победе за које немамо никакво објашњење осим божанског ДНК.
Ипак, кроз историју су многи поједностављивали, чак и банализовали нашу слику о Њему и Његовом сведочанству о томе ко је Он био. Његову праведност свели су на просту разборитост, Његову правду на просту гнев, Његову милост на просту попустљивост. Морамо се чувати било каквих тако поједностављених верзија Њега, које згодно игноришу учења која сматрамо непријатним. Ово „заглупљивање” било је тачно чак и у погледу Његове крајње одређујуће врлине, Његове љубави.
Током своје смртничке мисије, Исус је поучавао да постоје две велике заповести. О њима је поучавано на овој конференцији и заувек ће се поучавати: „Љуби Господа Бога свога [и] љуби ближњега свога као самога себе.” Ако желимо да верно следимо Спаситеља у ова два кључна и нераскидиво повезана правила, требало би да се чврсто држимо онога што је Он заправо рекао. А оно што је Он заправо рекао било је: „Ако имате љубав к мени, заповести моје држите.” Исте вечери, Он је рекао да „имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама.”
У тим стиховима, изрази који дефинишу праву, Христову љубав – понекад названу као милосрђе – апсолутно су од суштинске важности.
Шта они дефинишу? Како је Исус волео?
Прво, Он је волео „свим [својим] срцем, моћу, умом и снагом,” што Му је дало могућност да исцели дубоку бол и објави најтежу стварност. Укратко, Он је онај који може истовремено да даје благодат и инсистира на истини. Како је Лехи рекао у благослову свом сину Јакову: „Откупљење долази преко и посредством Светог Месије, јер је Он пун благодати и истине.” Његова љубав омогућава охрабрујући загрљај када је то потребно и горку чашу када је треба прогутати. Зато покушавамо да волимо – свим својим срцем, моћу, умом и снагом – јер нас Он управо тако воли.
Друга карактеристика Исусовог божанског милосрђа била је Његова послушност свакој речи која је излазила из Божјих уста, увек усклађујући своју вољу и понашање са вољом и понашањем Његовог Небеског Оца.
Када је стигао на западну хемисферу после свог васкрсења, Христ је рекао Нефијцима: „Гле, ја сам Исус Христ… И ја испих ону горку чашу коју ми Отац даде, … при чему поднесох вољу Очеву… од почетка.”
Од безброј начина на које је могао да се представи, Исус је учинио тако што је прогласио своју послушност Очевој вољи – нема везе што се непосредно пре тога, у свом часу највеће потребе, овај Јединородни Син Божји осећао потпуно напуштеним од свог Оца. Христово милосрђе – очигледно у потпуној оданости божанској вољи – опстајало је и наставља да опстаје, не само у лагодним и удобним данима, већ посебно током најмрачнијих и најтежих.
Исус је био „болник”, кажу Света писма. Он је искусио тугу, умор, разочарање и мучну усамљеност. У овим и у свим временима, Исусова љубав не престаје, као ни љубав Његовог Оца. Са тако зрелом, истинском љубављу – оном која представља пример, оснажује и даје – ни наша неће ослабити.
Дакле, ако се понекад деси да, што се више трудите, чини се да је све теже; ако, баш када покушавате да радите на својим ограничењима и недостацима, нађете нешто или некога одлучног да оспори вашу веру; ако, када предано радите, и даље осећате да вас обузимају тренуци страха, запамтите да је тако било са неким највернијим и најчудеснијим људима у свакој ери. Такође, запамтите да постоји сила у универзуму одлучна да се супротстави свему добром што покушате да урадите.
Дакле, кроз изобиље као и сиромаштво, кроз лично признање као и јавну критику, кроз божанске делове обнове, као и кроз људске мане које ће неизбежно бити део тога, стојимо усмерени ка истинској Цркви Христовој. Зашто? Зато што смо се, попут нашег Откупитеља, пријавили да прођемо цео курс – не да завршимо са првим уводним квизом, већ да дођемо до завршног испита. Радост у томе је што нам је директор свима дао отворене одговоре пре почетка курса. Штавише, имамо мноштво учитеља који нас подсећају на те одговоре на редовним заустављањима на путу. Али наравно, ништа од овога не функционише ако пропуштамо часове.
„Кога тражите?” Свим својим срцем одговарамо: „Исуса Назарећанина”. Када Он каже: „Ја сам”, ми клекнемо и својим језиком признајемо да је Он живи Христ, да је само Он извршио помирење за наше грехе, да нас је носио чак и када смо мислили да нас је напустио. Када будемо стали пред Њега и видели ране на Његовим рукама, ногама и боку, почећемо да схватамо шта је за Њега значило да подноси наше грехе и буде упознат са тугом, да буде потпуно послушан вољи свог Оца – све због чисте љубави према нама. Упознати друге са вером, покајањем, крштењем, даром Светог Духа, и примањем наших благослова у дому Господњем – ово су основна „начела и обреди” који на крају одређују нашу љубав према Богу и ближњем и карактеришу праву Цркву Христову.
Браћо и сестре, сведочим да је Црква Исуса Христа светаца последњих дана превозно средство које је Бог обезбедио за наше узвишење. Јеванђеље које она поучава је истинито, а свештенство потврђује да није измењено. Сведочим да је Расел М. Нелсон пророк нашег Бога, као што су били Његови претходници и као што ће бити Његови наследници. А једног дана, то пророчко вођство ће водити генерација спремна да види нашег Гласника спасења како силази као „муња… од истока”, и ми ћемо узвикнути: „Исус Назарећанин”. Са заувек раширеним рукама и неограниченом љубављу, Он ће одговорити: „Ја сам”. То обећавам апостолском моћу и влашћу Његовог светог имена, самог Исуса Христа, амен.