Проналажење трајног мира и подизање вечних породица

Старешина Л. Том Пери,

из Већа Дванаесторице апостола

Јеванђеље Исуса Христа обезбеђује тај темељ на коме можемо наћи трајни мир и подизати вечне породичне јединице.

Наше путовање кроз живот има и добре и лоше периоде. Сваки представља различите изазове. Како ћемо научити да се прилагодимо променама које долазе зависи од темеља на коме градимо. Јеванђеље нашег Господа Исуса Христа обезбеђује сигуран и чврст темељ. Градимо га део по део, како стичемо знање о Господњем вечном плану за Његову децу. Спаситељ је највећи Учитељ. Ми Га следимо.

Света писма сведоче о Њему и обезбеђују пример савршене праведности који треба да следимо. Чановима Цркве на претходној конференцији причао сам о бројним свескама у које је моја мајка бележила материјале које је користила за припрему лекција за Потпорно друштво. Те белешке су и данас актуелне као што су биле тада. Једна од њих је цитат Чарлса Едварда Џеферсона написан 1908, о карактеру Исуса Христа. Он гласи:

„… Можемо га упознати преко речи које је говорио, кроз дела која је учинио, као и кроз Његово ћутање. Можемо Га упознати по утиску који је најпре оставио на своје пријатеље, затим на своје непријатеље, и коначно на своје савременике. …

Једно од обележја двадесетог века је незадовољство [и невоља]. …

… Свет вапи за нечим, једва знајући за чим. Богатство је дошло ... [и] свет је испуњен ... изумима људске вештине и генијалности, али ... смо још увек испуњени немиром, незадовољством и збуњеношћу. Ако отворимо Нови завет, поздрављају нас следеће речи: ‘Ходите к мени и ја ћу вас одморити, ја сам хлеб живота, ја сам светло света, ко је жедан нека дође к мени и пије, мир свој вам дајем, примићете силу, радоваћете се’” (The Character of Jesus [1908], стр. 7, 11, 15–16).

Мушкарце и жене делимично обликују они међу којима су изабрали да живе. Они који су им примери и на које се угледају такође их обликују. Исус је велики Пример. Једини начин да пронађемо трајан мир је да се угледамо на Њега и живимо.

Шта је у вези са Исусом вредно нашег проучавања?

„Писци Новог завета … нису марили за [Исусов] положај, одећу коју је носио, или за куће у којима је живео. … Родио се у штали, радио у столарској радионици, поучавао три године, а затим умро на крсту. … Нови завет су писали писци који су били одлучни да се … фокусирамо на [Њега]” (The Character of Jesus, стр. 21–22) са уверењем да је заиста био и да јесте Син Божји, Спаситељ и Откупитељ света.

Верујем да се једна од Спаситељевих парабола нарочито односи на време у коме ми живимо.

Налази се у 13. поглављу Maтеја, где читамо:

„А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеје кукољ по пшеници, па отиде.

А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ.

Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: господару! ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ?

А он рече им: непријатељ то учини. А слуге рекоше му: хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо?

А он рече: не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу.

Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свежите у житницу моју“ (стихови 25–30).

Тај стари непријатељ целог човечанства учинио је све што је могао да би расејао коров на све стране. Открио је начине на које им је омогућио да продру чак у светост наших домова. Безбожни и световни путеви постали су широко распрострањени да се чини да нема правог начина да их искоренимо. Долазе преко жице и преко етера у саме уређаје које смо развили да бисмо се образовали и забавили. Пшеница и кукољ су заједно израсли. Надзорник који управља пољем мора, свом својом моћу, неговати оно што је добро и учинити га толико јаким и лепим да кукољ неће привући ни око ни ухо. Како смо благословени као чланови Господње Цркве што имамо драгоцено Јеванђеље нашег Господа и Спаситеља као темељ на којем можемо градити своје животе.

У Мормоновој књизи, у 2. Нефију, читамо: „Јер гле, опет, кажем вам да уђете ли на пут и примите Светог Духа, показаће вам све што вам је чинити” (2. Нефи 32:5).

Никада не смемо дозволити да бука света надјача и превлада тај тихи танани глас.

Свакако смо упозорени на догађаје са којима ћемо се суочити у наше време. Наш изазов ће бити како да се припремимо за догађаје за које је Господ рекао да ће тек доћи.

Многи у нашем забринутом друштву разумеју да ће распад породице донети само тугу и безнађе у проблематични свет. Као чланови Цркве, имамо одговорност да сачувамо и заштитимо породицу као основну јединицу друштва и вечности. Пророци су нас упозорили и унапред опоменули на неминовне и разорне последице нарушавања породичних вредности.

Како нас свет и даље посматра, побринимо се да наш пример подржава и потпомаже план који је Господ наменио за своју децу овде у смртности. Највеће учење од свих мора да се пружи праведним примером. Наши домови морају бити света места како би се супротставили притисцима света. Упамтите да се највећи од свих благослова Божјих дају праведним породицама и долазе преко њих.

Морамо пажљиво наставити да преиспитујемо себе као родитеље. Најмоћније учење које ће дете икада примити доћи ће од брижних и праведних очева и мајки. Размотримо прво улогу мајке. Послушајте овај цитат председника Гордона Б. Хинклија:

„Жене које кућу чине домом дају много већи допринос друштву од оних које командује великом војском или стоје на челу импозантних корпорација. Ко може ставити етикету са ценом на утицај који мајка има на своју децу, бака на своје потомство, или тетке и сестре на своју ширу породицу?

Не можемо ни у сну да измеримо или израчунамо утицај жена које, на сопствене начине, подижу стабилан породични живот и негују за трајно добро генерације будућности. Одлуке које доносе жене ове генерације имаће вечне последице. Истакао бих да данашње мајке немају већу прилику нити озбиљнији изазов од тога да чине све што могу да би ојачале [дом]” (Standing for Something: 10 Neglected Virtues That Will Heal Our Hearts and Homes [2000], стр. 152).

А сада, погледајмо какву улогу има отац у нашим животима:

Очеви дају благослове и врше свете обреде за своју децу. Они ће постати духовне звезде водиље у њиховим животима.

Очеви су лично укључени у вођење породичне молитве, свакодневно читање Светих писама и у породичне кућне вечери једном недељно.

Очеви граде породичне обичаје планирањем путовања и излета за све чланове породице. Успомене на те посебне заједничке тренутке њихова деца никада неће заборавити.

Очеви се састају са сваким дететом понаособом и поучавају их јеванђеоским начелима.

Очеви поучавају синове и ћерке вредностима рада и помажу им да успоставе вредне циљеве у сопственим животима.

Очеви дају пример верног служења у Јеванђељу.

Браћо, молим вас, имајте на уму ваш свети позив оца у Израелу - ваш најважнији позив у времену и вечности - позив кога никада нећете бити разрешени.

Пре доста година на конференцијама кочића приказивали смо филм који је илустровао тему поруке коју смо представљали. Током једне године, како смо путовали широм Цркве да посећујемо конференције кочића за које смо били задужени, добро смо се упознали са садржајем филма. Скоро да бисмо га могли напамет цитирати. Порука ми је остала у глави током свих тих година. Наратор у филму био је председник Харолд Б. Ли и он је причао о једном догађају у кући његове ћерке. Прича иде отприлике овако:

Једне вечери мајка је ужурбано покушавала да заврши конзервирање неког воћа. На крају су деца била спремна за спавање и смештена су у кревет. Сада је било време да се врати воћу. Када је почела да љушти и вади коштице из воћа, два малишана су се појавила у кухињи и рекла да су спремна за молитву пред спавање.

Не желећи да прекида, мајка је веома брзо рекла дечацима: „Зашто се једноставно сами не помолите вечерас, а мајка ће наставити да чисти воће?“

Старији од два сина чврсто се укопао у месту и упитао: „Шта је важније, молитве или воће?“ (Видети Teachings of Presidents of the Church: Harold B. Lee [2000], стр. 143–144.)

Понекад се нађемо у ситуацији када имамо прилику да поучимо децу лекцији која ће имати трајан утицај на њихове младе животе. Наравно, молитве су важније од воћа. Успешан родитељ никада неће бити сувише заузет да искористи тренутак у дететовом животу када га може поучити важној лекцији.

Моје чврсто уверење је да никада у мом дугом животу није било периода када је деци нашег Небеског Оца била потребнија усмеравајућа рука верних, посвећених родитеља. Имамо велико и племенито наслеђе родитеља који се одричу готово свега што поседују да би пронашли место на коме могу да подижу своје породице са вером и храброшћу како би следећа генерација могла имати веће могућности него што су они имали. Морамо пронаћи у себи тај исти дух одлучности да пребродимо изазове са којима се суочавамо са истим духом жртвовања. Морамо усадити у будуће генерације све јаче ослањање на нашег Господа и Спаситеља.

„А сада, синови моји, сетите се, сетите да морате сазидати темељ своj на стени Откупитељу нашем коjи jе Христ, Син Божjи, да када ђаво пошаље своjе снажне ветрове, да, своjе стреле у вихору, да, кад сав грaд његов и снажна олуjа ударе на вас, не може имати никакве моћи над вама да вас повуче у понор беде и бескраjног jада, због стене на коjоj сте сазидани, коjа jе темељ поуздан, темељ на коме људи не падаjу ако на њему граде” (Хеламан 5:12).

Јеванђеље Исуса Христа обезбеђује тај темељ на коме можемо наћи трајни мир и подизати вечне породичне јединице. О томе сведочим у име Исуса Христа, амен.